Teret koji nosi greška
Чудан осећај у стомаку, нема га кад спавам, тад ме муче ноћне море, и нема га у оним првим тренуцима кад се пробудим, знам да нешто не штима, али нисам сигурна шта, када укапирам, терет ми се аутоматски накачи на рамена и не пушта. Имам га цео дан, теглим га као коњ, ваљда да окајем грехе, јебем ли га. Једина ствар која га плаши је рад, када радим терета нема, нестаје час посла, али чим завршим ето га опет. Форсирам га уз музику, знам да ће још горе да постане али пробуди се неки мазохиста у мени шта ли, и морам да слушам та срања. А онда увече, кад коначно легнем да спавам, кад би требало да сам растерећена спремна да се препустим сновима, терет се огромном брзином подигне и спусти, лупи ме као никада до тада, сваке ноћи све више, од удара ми крену сузе, иду док не заспим, а блаженство ноћних мора траје све док се не пробудим и запитам: Што ли су ми слане усне? Што ли су ми образи стегнути, као да сам плакала....а ода се сетим, и следи дуго уххххх.....
Ево га опет, спреми бисаге...
