Zatalasano pobrđe
Субјективно је то. Учиш из георафије густину становништва у Бангладешу, рудна богатства Јужне Африке, фауну Аустралије, просек падавина у Пакистану. Где су Вареш и Љубија, колико је дуга понорница Требишњица, шта се сеје у Банату, које су притоке Вардара. А запамтиш само кратку дефиницију Шумадије.
Прелетиш пустиње, океане, земљу Индију и земљу Арабију, пола Европе. Ништа. Слетиш у неку равницу, возиш се кроз оронулу бајку соц-реализма, прелазиш Саву, ту је и стадион омиљеног клуба. И ништа. Прођеш оно Мокролушко гробљенце са леве стране, па низбрдо кроз ону шуму, узмеш картицу на наплатној рампи... Ту смо, дакле!
Излаз: ''Мали Пожаревац''. Оријентир: Опленац.
Један је пут који води у родни крај.
Гледаш она брда, шуме, ливаде и њиве. Ћутите.
- *Добро дошао кући, странче*, одједном ће она.
Komentari
ŠUMADIJA BRALE!
Ti ćeš dušu isplakati dok ne stigneš...
... а онда поче блуз...
Čudo živo: zaigra srce i krene suza. Mogu misliti !!!
Ja se, bre, najviše obradujem mirisu sopstvene kuće kad se vratim s puta. Zavalim se u fotelju, odblejim malo....nadišem se i nagledam sopstvenog života.
ma omiljena+++
о фала земо, ти знаааш :)
ma da...nema lepšeg mesta.
никад на Баточину! :))))
ahahahahaa...to i moja deca kažu, lepše ovamo...
i onda dođe, a ni šniclu od kengura da ponudi...
Јел ти легло на жр досад бре? Оће да кочи ова посредничка банка у Луксембургу, стрпи се /)
ih, a kako da proverim u subotu i nedelju, nije ti ovo Tokio jebote :)
zovite kurda, jel on tamo, u luksemburgu? a i naš je, imao devojku u stanovu...i na pivari...i u grošnici.
Швалераш неки тај Курд :)
Брусе, стрпљен - спашен.opasan, kako sam ja ukapirala pregazio kg...doduše, ja sam tad bila dete pa ne znam priče...
Mile, kad dolaziš jebemu, umre čoek za domaćim sojkama tamo među onim Aboridžinima ;-)
У 11 увече гађали торањ, у пола 6 ујутро земљотрес у Мионици, у седам и нешто се искључујем код Малог Пожаревца, а целим путем гледам Авалу без торња... После, кад су га саградили, безброј пута сам ишао (чешће старим крагујевачким - корени ми више вуку на ту страну него Милу – али и аутопутем) без икаквог посла, само да гледам да је торањ опет ту.
Џаба ми рушите оријентире, ви зомбиране тикве без корена! Даће Бог, постаће Шумадија опет што је била и што треба да буде. Макар ја то и не доживео, али постаће.
Rasplaka me, pičko..
Dukurac, zemo!
+++
Eto, tako se to radi. Kad preneseš iskrenu emociju, naizgled običnim, ali majstorski posloženim rečima, bez misaonih i sintaksičkih egzibicija - tu patetike nema.
Eventualno osetiš blagi grč u želucu, ali ti svejedno osmeh ne silazi s lica dok čitaš. Nostalgičan, blag, kojim potvrđuješ da razumeš i doživljavaš sve pročitano, do poslednjeg slovca.
