Ćerka je za oca
Ма знам да је Кћерка, ал' не иде бре, није то - то. А ни ћерка није боље. Како може једно тако мало, слатко и мило створење да буде називано овом ругобатном речју? Не може, нећу. То је мој Праско Прасковић! Ако се нисмо упознали, ја сам Вучко Вучковић. И Вучко увек хоће да поједе Праска јер је Праско омнипотентно биће и садржи све најслађе и најукусније што постоји на овоме свету, и преко тога!
И онда, када јурњава и голицање престану, и док је Праско сав црвен од Вучкове грубе, неподшишане длаке, креће устаљена конверзација пред спавање:
- Праско, ја тебе до оне бандере.
- Ја тебе, Вучко, до оног дрвета.
- Ја тебе до неба.
- Ја тебе до звезда.
- Ја тебе до месеца.
- Ја тебе пуно, највише, од свих људи и животиња...
И тако стално. А онда ме је једне вечери, на крају ове наше мале мантре, Праско значајно погледао и рекао:
- Знаш Вучко, ја тебе волим и кад се дереш на мене.
Туше Вучко, глупи Вучко...
