Dočekuša
Domaća ljuta koja se iznosi pred dragog gosta neposredno po dolasku istog u kuću. Normalno, pre nego što dragi gost i surdukne tu tradicionalnu čašicu srpstva ( sa ukusom šljive, kasjije, dunje ili nečeg petog ) u grlo, domaćin je obligatoran da objasni origo superbia pomenutog alkoholnog pića, naglasi da je, NAŽALOST, ostalo još samo jedno ''malešno bure'' istog i da pre samog momenta ispijanja dva-tri puta značajno omiriše taj, bar njemu, toliko nostalgičan buke. Dočekuša se, tradicionalno, NE ODBIJA osim u slučajevima ako je ponuđeni/a beba ili je tek poš'o/la u školu. I možda Francuzi imaju vina i silne fakultete gde školuju buduće vrsne enologe, i možda bez greške znaju koji jebeni sir ide uz koje jebeno vino iz koje jebene godine, ali...TAJ pogled i taj zamišljeni izraz lica jednog Srbina dok gustira rakiju, dok se priseća svoje prošlosti, porekla i nasleđa, dok s mislima zagledan u pravcu Kosova vizuelizuje ruku Miloša Obilića kako u nezadrživom naletu zabada bodež i para debeli trbuh turskog sultana Murata i tako zauvek menja istoriju naroda srpskog, dok u duši nazdravlja svim golovima i trojkama u poslednjoj sekundi protiv ''lijepe njihove''...to se u visokim školama ne može naučiti. Uzdravlje!
- E, pa, dobro nam doš'o... : cmok, cmok, cmok :
- Hvala, bolje vas naš'o... : cmok, cmok, cmok :
- Izvoli u kuću, daj kaput...MILANKA, DONESI ONU MOJU RAKIJU, IZ ONO MOJE BURE!
- Jooj, hvala, ja ipak ne bi' rakiju mog'o al' ako ima neki viski il' tako nešto...
- Ima, ima, kako nema...MILANKA, DAJ TI MENI IPAK ONU MOJU PUŠKU, ŠTO JE DRŽIM NA ONO MOJE MESTO!
