Џек је фаца. Он је тип коме се урбани диве и сматрају га комплетном личношћу, док они руралног менталитета њега не разумеју. За руралне, он је само баја. Џек поседује синергију генетских и урођених људских квалитета, тако да није све генетски добио, а опет и није све стекао.

Он је џентлмен. Воли жене, воле оне њега, али само за једну Џек показује зашто је Џек. Џек уме да се облачи и уклопи у свако иоле пристојно друштво и у сваком друштву је прстохват финог зачина, оно мало што некој целини даје квалитет. Није наметљив, није превише по страни, свему зна меру. Варира од истинске пристојности и џентлеменства до умереног вулагаризма, али никад не претера.

На Џеку сваки сако изгледа три пута скупље, јер и просечан крој на Џеку изгледа као да је шивен за лондонског господина с пет колена у строгом центру Лондона. На Џеку шешир изгледа као да никад није излазио из моде, а груби материјал сакоа изгледа као свила. Одело не чини Џека, већ Џек чини одело.

Он има академске доскочице, цитира људе предмејнстрим периода, али кад он то изговори, значење добија додатну димензију. Џек се разуме у музику, озбиљну, наравно, али прати и оно што се дешава последњих година. За њега музика није стала на Вудстоку, већ је отвореног ума, али призна да је некад било боље. Џек је у току, али то неће наметљиво показати. Познаје Хесеову жељу за самоћом и разуме Шопенхауеров песимизам. Разуме се у све помало, али није тек површно приучен. Он зна.

Џек доручкује увозне житарице, пије добру кафу, зна да је "Копи Лувак" најбоља, али разуме њену помодарску димензију. Познаје вина и истински их воли. Воли ракију, али само праву, јер препозна хемију и обичан екстракт. Џек жену ручком изненади, јер је воли, а и уме. Џека је спремању лазања научио Стево Карапанџа пре 30 година.

Џек је алфа мужјак с машном и шеширом. Свако жели Џек бити, али не иде то тако лако.