DakleN 'vako....

Priča je o roditeljima. Sigurno ste se neki put lupili u čelo i rekli sebi " Joj Rajko , joj Radmila, što me ne naučiste da budem đubre u životu, da ne prođem ovako k'o bos po trnju" ili " Znao je moj Milorad kad me lešio od batina da će me napraviti čovekom, vidi me sad".

Dajte nešto , da nađemo te generacijske greške da se ne prenose sa kolena na koleno, ili da pak nastavimo proverenim putem.

Bila je prilicno slicna tema.

Hvala, nađi mi je.

auuuuuuuuu! Pa mogu čitav esej da napišem o ovome!
Srbija je to...

Mnogo trazis.

Uspeli su u tome da budem skromna. Mama je uvek bila zadužena za to da mi skrene pažnju "da se ne ponesem" u nekim trenucima i favorizovala je uvek one vrednosti, za koje se ispostavilo da su prave.
Uspeli su u tome da budem vredna. Mislim da je jako bitno da dete formira osređene radne navike, ne samo kad je učenje u pitanju, nego i uopšte, neophodno je buditi se svakog jutra sa nekim ciljem.
Uspeli su da me sačuvaju od nekih loših uticaja savremenog društva.
Uspeli su da me nauče da formiran slobodno, nezavisno od drugih uticaja svoje stavove i da kažem šta mislim.

Nisu uspeli da me ne razmaze. Nije da su mi ispunjavali sve želje u materijalnom smislu, nego su mi podredili sebe i svoje živote, bukvalno. Valjda jer sam jedinica.
Vaspitali su me da budem emotivna, što mislim da ipak nije tako dobro.
Uspeli su da stvore jaku "savest", tako da loše lažem, što je u jednu ruku dobro, u drugu ne.

Ma ko će sad da piše eseje o svom detinjstvu. Nemam ja za to strpljenja. Eto, u tome su pogrešili, sve sam dobijala prebrzo.

Mene je majka razmazila iako me tukla kad zaslužim, jako sam razmažen... Inače me jako lijepo vaspitala, to su svi govorili, mislim i danas govore, jer kad se nađem neđe đe su stariji ljudi i ljudi koji je poznaju, ja se ono ukurvim pa sam dobar i kulturan i tako to, inače stalno psujem i lajem, ali me to mama nije naučila, nego aj'... Tata me ničemu nije naučio osim što mi kaže NEMOJ DA PIJEŠ - NEĆU, NEMOJ DA PUŠIŠ - NEĆU, OLI UČIT? - OĆU i tako....

Ali mislim da roditelji od nas ne mogu da naprave dobre ljude, već mi sami sebe izvodimo na taj neki put... Mogu oni da nas vaspitaju, da nas nauče nečemu, ali neće ti roditelj biti tu kad ti odlučiš da se tučeš, da ukradeš nešto i tako dalje, naravno da bi svako rekao NEMOJ DA TI JE PALO NA PAMET, ali jebiga, to smo samo mi...
Ja stvarno nikad ništa ukrao nisam, i ponosim se time, jer mi je to pregadno...

Slažem se sa drugim dijelom samo, ali ne i sa prvim, ja mislim da ti oni stvore samo začetak savjesti, a ti moraš sve sam ostalo...

e super tema! javio je svojevremeno čini mi se otvorio temu u fazonu "kako ćete vi vaspitavati svoju decu". možda si mislila na to, puf?

moji me nisu usmeravali. samo su tražili da završim faks, ali nisu preterano obraćali pažnju na interesovanja koja ispoljavam. i kada sam tražila da me upišu na neki instrument ili sport uvek su vikali "ma šta će ti to?! a i nemamo para". zameram im to što sam "protraćila" detinjstvo, ničim se nisam bavila, a toliko toga sam htela... mama se trudila koliko je mogla, i sasvim moguće da me spasla ulice, ali ćele nije mnogo mario. i uz to je bio i nasilnik... mama me naučila da budem jaka i da se borim, njojzi fala!

ne znam kako se zove to, al' majka je od mene stvori osobu koja se nikada, ali baš nikada ne raduje pretjerano uspjehu, ali nikad i ne tugujem kod poraza

neke stvari me je naučila baka, ali o tome na drugoj temi

Zaista?

Hmm, cini mi se da je Filantropofob o tome koliko smo spremni za roditeljstvo, sta bismo uradili drugacije od nasih roditelja, bla bla.

zavisi šta podrazumjevate pod nasilnik...
mene je moj jednom prebio, jer sam polupo farove na autu čekićem...

te batine mu nikada neću zaboraviti, ali i ja bih svoje istuko za tako nešto

yup, jelice...

Jednom sam ukrao pomorandžu iz prodavnice, naterali su me mangupi, imao sam možda 5-6 godina, dobio sam takve batine da mi u životu više ne bi palo da taknem bilo šta tuđe. Hvala mom Goranu na tome, usadio mi je poštenje tim batinama. Smatram sebe ako ništa drugo, vrlo poštenom osobom.

ovo je neprocenjivo ahahahahah

Bili su stariji, kao šatro ono imaju 9-10 ja 5-6 pa da bi pristupio uličnoj bandici moram da ukradem pomorandžu, terali sprdnju sa mnom. Olešio me Goran kad me prodavac uvatio za uvo.

Pogresio je cale jer je zeleo da budem kao i svi drugi, a moja interesovanja dozivljavao kao licni poraz. Keva je pogresila jer nije imala obzira da neke stvari ne treba govoriti detetu. Cale je takodje pogresio jer je shvatio nedovoljno ozbiljno svoju ulogu.

Отац и мајка су ми дијаметрално супротне особе, просто ми никад није било јасно како су се уопште смували, па се та различитост одразила и на васпитавање. Никад нисам био патријархално васпитаван, никад ми родитељи нису били у фазону ''Не псуј, то није лепо, срам те било'', па сам опет био врло културно дете кад сам био мали. Нити сам икад добио батине. Једноставно, никад нисам правио срања и доказ сам да детету можеш да објасниш како да се понаша без батине. Ћалета никад нису интересовале ситнице, типа оцене у школи и та срања, било му је битно да сам здрав и да сам безбедан, да ме нико не дира, да будем опрезан са људима (јер су њега више пута ујебали) и да пазим коме верујем и с ком се дружим. Након што сам завршио основну школу, и није имао неку улогу у васпитавању мене, јер је радио посвуда по Србији, па се углавном нисмо виђали. Од мајке сам научио да човек треба да се бори и да остане нормалан, чак и кад је то најтеже. Стварно јој се дивим како је успела да нас издржава у оно време оскудице деведесетих, кад је ћале био на ратишту у Босни. Јако ценим што је радила на мојој општој култури пре него што сам кренуо у школу. Кад сам кренуо у школу, био сам две-три године испред друге деце по информисаности. С друге стране, мајка ми је професионално издеформисана жена, па је увек претерану пажњу поклањала лековима, болестима итд. Иако сам, да куцнем у дрво, увек био здраво дете, увек је био ненормално присутан тај моменат ''Обуци се, добићеш упалу плућа! АААА! Не пипај то! Пери руке! Влада жутица! АААА! Умрећеш! АААА!'' и претерано је обраћала пажњу на моје оцене док сам био у основној школи. Тек кад сам кренуо у средњу, могао сам да јој ставим до знања да ме заболе курац за оцене. Тад сам се некако у потпуности и одвезао од родитеља, нисмо нешто много причали ни о чему, за разговор ми је ту било ново друштво из средње. можда је то лоше, али јебига.

Сматрам да су ми родитељи заједно фејловали кад је у питању неки породични ''дух''. То скоро никад нисам имао у кући. Увек су биле неке свађе, нека срања, деда није волео ниједног свог зета, увек је неко пиздео и тако то. То је на мене оставило јак утисак и сад имам то можда погрешно размишљање да не бих могао да заснивам породицу тек тако одједном, нити бих могао да живим у кући са ичијим родитељима.

Е, да. Добра је ствар што су избегавали да ми дају паре тек онако. За сваки динар сам морао да поспремим кућу, покупим лишће у дворишту, очистим снег кад напада, опеглам веш, одем у куповину итд. Тако сам од малих ногу научио да ценим паре и нисам никад био размажен у том погледу. Врло рано сам сам себи почео да финансирам неке хирове који изискују лову.

Hmmm vako u životu sam dobio batine dva puta od oca i tad je bilo i šutiranja, oba puta se sećam. Pa to me je naučilo da nije opasno ako ćale viče već ako ućuti ... to znači da sam najebo. Inače uvek sam bio dobro dete i nisam pravio sranja ... a i ako sam ih pravio uvek sam ih popravio pre nego sranje eskalira u supersranještaćusad. Voleo sam da se tučem kao klinac i ćale me je upisao na karata da "istrošim energiju", i fora počinje bombardovanje 99e a on oće da me vodi na trening, ah good old days. Ali pravim veliku digresiju, naučili su me dovoljno da budem dobar čovek.

Moji roditelji su užasni roditelji. Naročito tata. U stvaru, samo tata. Složio bih se sa ovim gore:

Jednostavno ga mrzim.

Plus, siromašni su. -.-

Okej, nadam se da je ova poslednja recenica zajebavanje?

Е, да, заборавио сам.
Хвала им, ХВАЛА ИМ неизмерно што ме нису уписали у обданиште, већ сам васпитаван код куће, а не од стране неких сељанки од васпитачица.

Jimmy Choo, za sta primas Oskara?

Pa onako. Želeo bih da je zezanje, ali to me zaista frustrira ponekad. Jebena radnička klasa. Nisu čak ni niža srednja.

Mars, trolujes.

Porodični duh bi trebao da nadvlada socijalni položaj. Inače, to nije porodica. Materijalizam je ubica duha.

Moji nisu uspeli. Ja sam nevaspitana osoba.

Ne trolujem. Samo sam napaćena duša i niko me ne razume.

Није. Ти си баш фин и културан.
Само си понекад дегутантан у пичку материну.

Reče on :P

Valsinarb - imaš dovoljno godina da sebi možeš da iskrojiš drugačiji put u životu i ostvariš ono što ti je možda falilo proteklih godina. Nikad nije kasno da učiniš nešto za sebe. Ova tema je upravo otvorena iz tog razloga. Da vidimo da nismo sami u svojim problemima, ali i da nije sve tako crno. Ima mnoooogo ljudi čiji su roditelji bili siromašni, ali su ipak svojim trudom, radom i čvrstom voljom uspeli da nađu pravi put u životu. I još jedna važna stvar, samo polako i ne na silu i po svaku cenu.

Ja sam ubedjena da on troluje.

http://www.youtube.com/watch?v=dR3EfqAJUuM

Zajebite sa spemovanjem.

ja sam čist primer deteta kome su roditelji pružili sve, vaspitavali normalno, možda čak i preterano želeli da od mene stvore akademskog građana i fino vaspitanu devojku.
oni danas ne znaju čime se bavim, vide da mi je ok, da imam pare, da ne pravim sranja i mislim da su se pomirili sa time da idem nekim svojim putem, i dala sam im do znanja da ne treba ništa da me pitaju.
ono čega se uvek držim zahvaljujući vaspitanju je da nikome nisam dužna i da ne pozamljujem pare.
možda im zameram, a to je samo u nekim trenucima slabosti, što nisu bili još ubedljiviji kad je škola bila u pitanju, pošto sam tako žilava i odlučna bila da ne idem dalje od gimnazije, e, nekad mi je žao što nisam završila nešto jer kad vidim kakva ološ maše diplomama bude mi muka.

Pinch me and call me a bitch, ali ti si Valsinare Milan-Nešto iz Paragova, a ako nisi, stvar je iz moje perspektive tada čak nešto gora...

Dobri postovi, ja sam mojima samo zahvalan do neba za svako traženje zabave u nemaštini, i izbegavanje gladi nadsrpskim slalomima, menjaću im pelene kad ostare bez pogovora. Za sve u čemu su pogrešili - mogu ili da njih okrivljujem za to i živim sa sobom takvim kakav jesam, ili mogu to da pokušam da izmenim, a tada više i nije važno kako je bilo pre. Stoga, samo zahvalan, za sve što ne valja ispaštaju sami, mi smo nesrećnoj generaciji naših roditelja jedina prilika za opravdanje postojanja.

@Burzum: Ok, to nije radnička klasa, to je ispod granice siromaštva. Nije TOLIKO dramatično. :)
Ali to sam napomenuo kao sporednu frustraciju.
Glavna je ta što je moja porodica oduvek totalno disfunkcionalna. Poslednjih godina i ne toliko. Mada, više me i boli uvo jer samo komuniciram s mamom, ali kad sam bio malen - ostavljalo je žešće posledice na mene.

Ali cekaj, zar zaista krivis svoje roditelje sto su bili radnicka klasa i nisu mogli da ti sa finansijske strane vise pruze? Stvarno to mislis?

U suštini, kad malo bolje razmislim, ja se ne sećam ni jedne lekcije svojih roditelja u bukvalnom smislu reči, tipa "Sine, vidi ovako u života, nikad nemoj bla bla.." više sam ja sledio njihov primer. Sam učio. Ako ništa drugo voleo bih da ličim više na mog oca. On nije nešto posebno uspeo u životu, radi kao policijski službenik, nije neki preterani naduveni intelektualac, nema neki veliki krug prijatelja i društveni ugled, ali ima principe, i voli porodicu, vezan je za mene i brata. Ja bih voleo da svoju decu volim i vaspitavam kako je on mene.
Keva, keva šta znam... Ona je bila uvek tu da mi pomogne oko formalnog obrazovanja, da sakrije neko sranje koje sam napravio od ćaleta, od nje sam doduše nasledio neke loše karakterne crte, tipa moj sangvinički temperament i neke paranoične napade. Ona je nekako više to vaspitanje prepustila mom ocu. Zameram im što me nisu gurali kao ostali roditelji na neke vanškolske aktivnosti dok sam bio još mlađi, mada ipak ne znam koliko na to imam pravo imajući u vidu ekonomski aspekt, to više zameram sudbini koja im je dala tu ulogu, u ratu, preseljenju, gubitku kuće i tim svim sranjima koje su pratile njihove živote poslednje godine dvadesetog veka.

MADA, sve ovo što sam nabrojao ima i svoje dobre strane. Koliko god sam sjeban u negativnom smislu, takođe sam sjeban i u pozitivnom. Čudak sam, jedinstven, imam uvrnut, ali baš uvrnut smisao za humor, gledam na svet potpuno drugačije od većine... Nisam neki dosadni generički lik iz neke "savršene brižne porodice", nja nja nja... Možda je ovo malo "slatki limun", što bi rekli psiholozi, al' briga me.

Baš sam hteo da postujem, a onda sam se zamislio i shvatio da nemam pojma.

Culle, prebicu te, izgura mi post.
Branislave, pitah te nesto:

Ееееее сад ,мени падају само лоше ствари на памет , на пример ,нису ме научили да будем стрпљив и толерантан већ одма шака нос патос .......

A, izvini, koga da krivim? Komšiju? Nisam birao gde ću da se rodim! Ja sam razvio stav da ne bi trebalo da svako može da rodi. I to me sad podseti šta im još zameram: na lošim genima. Nasledio sam samo loše gene od njih. Ćelavost od tate, dlakavost tela od mame, nizinu od mame, masnu kožu i kosu od mame...

Teretana, šta ćeš...

Valsinarb, nosi se, trolujes. Nemoguce da to zaista mislis. Ajd zdravo.

Detinjastiji post nisam skoro pročitao. A ovde ima dece.

Pa to i nije tako loše, neke se žene pale na to, ozbiljno ti kažem

Dobro, trolujem. Nazovi to kako hoćeš. Ali to sam ja.