Ispalio se k`o trubači ispred DS-a
Пропливао човек. Толико се испалио да је почео и сам себе да жали.
Израз настао после синоћњег Великог Праска Српске Демократије. Додуше, прасад су била уредено насецкана, Жућко је славио победу љубећи Ружно Паче, а Бајага је свирао "Живот је некад сив, некад жут". Кад смо већ код Дизнијевих јунака био је ту и Мики Маус. Папак је сходно свом надимку по овалима тражио прагњеће ножице. Министар војни и онај ортопед су се већ спремали за сликање. А Трубачи започеше да свирају Џурџевдан. Све је то било лепо док фешту у Крунској није надјачала Кемишова `армоника и Курсаџијски хумор. Србија је добила новог председника. Особу из народа. Успешног управника гробља, којем се будућа функција неће разликовати много од првог посла. А трубачи уместо да ударе по тактовима наших срцепарајућих композиција, издуваше кожну свиралу уместо добро познатих лимених инструмената. Иако су сви мислили да ће све бити исто, к`о што је и до сад било, грдно се преварише. До неког следећег филма...
- Јеси видео Ћомија јуче? Да л` је опалио ону Јецу са четвртог? Требао да иде са њом у биоскоп па после на гајбу код дотичне.
- Ау брате, па ти не знаш. Испалио се Ћоми к`о трубачи испред ДС-а. Наместила га мала само тако. Одвела га у биоскоп, довела га у стан, почели они да се `ватају, Ћоми упали светло, и угледа њеног дечка, грмаља од два метра и сто триес` кила.
- Ауууу батице. Па како је сад?
- Ено га на ортопедији. Оди види како је!
