Одјекивала је соба као да тутњи теретни воз. Незадовољан, са непуних деветнаест година, са животом испред себе али нејасном визијом шта ћу бити, ја се дерњам као да ми је то обавеза. Отац слуша, нијемо одмахњује главом, као да не вјерује шта чује. Није крив, али се осјећа некако кривим. Мајка, у углу, тихо јеца.

Ништа ми ниси пружио - понављам гласно као да желим да убиједим и себе. Ништа! Други имају све, ауто, паре за изласке, иду на море. А ја, у Косјерић на брање малина. Зашто ја морам да будем најнесрећнији? Ко ми је усудио овакве родитеље?

То вече сам отишао у кафану, напио се, потукао с неким клошарима из краја. Само да му се инатим.
-------------------------------------------------------------------------------
Одрасло се, јебига, сазрело. И ја добио своју дјецу, трудим се да имају све. Сјетим се тако понекад тих младалачких, исхитрених бубица, очевог благог, утученог погледа. Знам, после тих свађа обично није могао да спава. Вјероватно се питао гдје је погријешио.

Нигдје ћале, нигдје ниси погријешио. Научио си ме да будем човјек, да се борим, да увијек изађем као побиједник. Научио си ме поштењу и сазнању да све могу постићи својим трудом. И није да сам имао лоше дјетињство. Можда сам имао мање пара, играчака и лошију одјећу, али сам имао љубави да купим читав један свијет за себе.

Нешто ми сада паде на памет када си онда једном, на вашару, са последњим парама мени купио велику пушку. Знаш ону, на жуте куглице. Највећу у улици. Сва дјеца су гледала са дивљењем и завишћу. Или када си ми донио санке, најбрже и највеће. После си ми рекао да си морао да радиш три дана код оног мајстора Младена због тога. Или када си ми однекуд, донио прелијепу лопту. Знаш ону, зелену, што је пресвучена слојем пластике? Није јој било издера...
------------------------------------------------------------------
На крају, сам бираш којим ћеш, од ова два пута, кренути. Ја сам свој одабрао...