Covek koji voli, zna i ume da bije druge ljude ako je to potrebno.

Izgovor za fakultet na kome se pada na ispitu samo ako se padne sa stolice.

Po sistemu, šta će detetu tolke pare, retoričko pitanje koje svaki roditelj postavi sinu, kad za rođendan ili dolazak nekog rođaka iz inostranstva zabode kakav keš. Šta će detetu tolke pare, ne zna on šta je to, mi ćemo za to da platimo struju i telefon, a od sledeće plate dobiće tu igračku koju tolko želi. Posle par godina uzimanja harača od deteta, ovaj izvali o čemu se radi i seti se da je uvek bio kraljan od strane roditelja kada je dobijao keš, pa više ne želi da mu roditelji bilo šta čuvaju, ali posle par šamara da i onu ušteđevinu od 5 i 10 dinara. Neki iskusniji bebci lažu pa prijavljuju manju cifru i pola zadrže za sebe, kad konačno shvate kakve diktatore imaju u kući.

Dan nakon kojeg je u SAD-u drastično povećana prodaja preparata za brijanje.

Почети са коришћењем допинга.

Потекло од бриљантног објашњења трансформације Новака Ђоковића из тенисера који је дисао на шкрге током дужих мечева у играча који у 5. сату меча пун снаге шета и умара ону животињу од Надала.

Lizalica bogatih. Kod nas je Chupa Chups kostao kao 4 obične lizalice, pa nam roditelji nikad nisu dali da ih uzimamo.

Uber patriota Srbski. On kad se kune u majku može da slaže, al kad se kune u zemlju, priča istinu 100%. Sve mu diraj, i ženu mu heftaj, nema frke, al budeš li mu rek’o da nije Srbenda, završili ste! Opet, lak je za manipulaciju, i posle par slatkorečivig rečenica na račun njegovog patriotizma, i želje d’ide u rat za otadžbinu, tvoj je za sve pare. Metak bi primio za tebe.

Klasično zamazivanje očiju i prodavanje magle. Nepostojeća stvar koju forsiraju Slobini puleni koji su još uvek nažalost među živima. Kad je Rus nekom pomogao za džabe? Nikad! Još uvek polugladna nacija koja gleda samo kako da se očeše za bilo kakvu korist za uzvrat dajući šatro podršku svojom veličinom i vojnom silom koja je sila onoliko koliku su stanovnici Rusije gladni i obratno. Ili ipak ne, oni su iste vere kao mi!? Možda je to zapravo razlog što su Ruski vojnici silovali toliki broj Srpski žena prilikom oslobađanja, više nego Nemci za sve vreme okupacije, verovatno su hteli da budemo još bliskiji. Doneli su jebene picajzle na Balkan. Ovakvom soju ljudi koji život daju za kvazi prijateljstvo pričao ili srao isto ti se hvata. Lakše im je uterati metar u dupe nego santimetar u glavu. Ostaje ti da se svađaš po Slavama i svadbama ili jednostavno da pustiš kretene da žive u zabludi, slepi kod očiju.

PK
Princip kog se pridržavaju svi pravi homo balkanikusi. Neka, nek idu oni flafičasti da drže žene za ruke, nek stenju i duboko dišu u duetu, brišu im čelo vlažnim maramicama, neka im, i nisu za bolje.
Pravi muškarci prinovu čekaju u kafani bre, okruženi prijateljima, kumovima, rođacima i ostalim prišipetljama. Neka i njih...
Bude tu i poneki cinkaroš, tu je po zadatku, obično ženin najbolji drug i ''draga Saveta'' iz detinjstva. On je i bio protiv njihove veze, ali je njegov sirovi šarm izdominirao.
Saveta će sva dešavanja verno preneti njegovoj dragoj čim prođu babinje, a verovatno ih i malo preuveličati. Povećati hektolitre alkohola, broj naručenih pesama i obavezno naglasiti prisustvo ''nekih'' kurvi u kafani. Al neka i njega, ko mu jebe mater, pa ne postaješ svaki dan tajo, jebemu kolje.

Kaizen.

Nakon što je po nalogu CIA-e napravio fejzbuk, sajt na kom svi ljudi iz celog sveta pišu apsolutno sve što rade tokom svakog jebenog dana i još to dokumentuju slikama, Centralna Obaveštajna Agencija (CIA) je shvatila da postoji određena populacija vrlo opasnih namera u Srbiji koja nije pala na tu priču i poslala je Cukenberga da proba da napravi sajt na kom će se oni okupiti i deliti sve što rade svakog jebenog dana i još plus dokumentovati slikama.

Tada je Cukenberg (u daljem tekstu Kaizen) došao na ideju da napravi sajt Vukajlija, gde će se "definisati" sleng, a nije potrebno staviti svoje ime i prezime, jer je znao da će u budućnosti sav sleng biti definisan, pa će autori morati da počnu da bleje na forumu, četu, da se upoznaju i ostavljaju svoje lične podatke, pa je postepeno unosio te opcije na svoj sajt da bi ih navukao sve do momenta kada će na desetogodišnjicu sajta biti organizovano okupljanje na Birfestu, gde će agenti CIA-e doći da pohapse sve članove Vukajlije koje će nekoliko dana ranije prašiti iz vazduha hemikalijama, kako bi im usporili reakcije i osigurali lagano hapšenje.

Teoretičari zavere veruju da je Kaizen već odredio da se suđenje održi u Hagu, koji ima iskustva sa skladištenjem Srba, ima gotovu sudnicu sa sve sudijama tamo, a spreman je i za suđenje koje će trajati dug vremenski period zbog količine dela za koja se Vukajlijaši terete kao što su idolizovanje Vojvode, pokušaji okupljanja za ponovno preuzimanje Kosova nakon fudbala na Adi, često prozivanje Obame i poređenje istog sa izmetom zbog boje njegove kože, provaljivanje zavera protiv srpskog naroda, božansko štovanje Radeta Lackovića, kačenje preko deset spotova Baje Malog Knindže na sajt, često stavljanje države Jemen u kontekst koji niko ne razume, veruje se negativan, kao i za stotine hiljada drugih zločina protiv čovečnosti, koje je ova ogromna grupa u razdoblju od nekoliko godina počinila.

Bogotac fudbalskih klubova u Srbiji. Nije menadžer, to tako gejičasto zvuči. Nije trener, to je tako obično. On je šef. Stručnog štaba. Što dalje implicira da je on najpametniji, najkompetetniji, najnamazaniji pripadnik neanonimnog alkoholičarskog društva sa trule, hrastove klupe.

Sportski kompas moralno dezorjentisanih duša u kopačkama. Svetionik u mračnoj svlačionici. Glavom, bradom i jagnjećim rebarcima, šef stručnog štaba.

Izraz koji se koristi onda kada vidiš nešto neverovatno, što nikako nisi očekivao da ćeš videti i zbog čega si morao da protrljaš oči ne bi li se uverio da ne sanjaš i da je to što vidiš stvarnost.

Ono, neočekivana scena koja prvo mora na kratko da se isprocesuira u mozgu, pa tek onda može sa sigurnošću da se tvrdi da se uopšte i dogodila dogodila. A jeste. Svojim očima si video.

Често их срећемо у последње време. Лако се препознају, обично носе шарене шушкавце и неизбежан детаљ је још шаренији "Air Max". Симптоми почињу углавном око седмог основне, али се могу јавити и у средњој школи. Трајање је неограничено. Наравно, слуша се Гранд Шоу јер су остало све секташи или емоси. Они храбрији конзумирају цигаре, а свима је омиљена тема вутра коју, наравно, нису ни пробали. Узори су им старије баје из краја, нарочито ако имају старијег буразера. Углавном не завршавају средњу школу. Редовни су посетиоци фудбалских утакмица, чак знају и тачан број утакмица на којима су били. Ипак, омиљена песма им је "Ој, Косово, Косово", али они немају појма где се Косово налази, а камоли шта су Газиместан и Грачаница. Наравно, не знају пола азбуке. На интернету их је лако препознати, такође. На фејсбуку су профилне слике из филмова типа "Ране" заменили Ратком Младићем јер је он ослободио Србију Шиптара и Усташа. У разговору са њима да се приметити да се редевно служе новом гласовном променом, а то је прелаз "јел" у "јер" и упорно мењају глагол "требати" на себи својствен начин. Ипак, мора им се одати признање, постају одлични кладионичари!

Луна парк за урбане фаце који тамо воде своје цице на једнодневне излете и осећају се фул патриотски, јер они, будући урбани, иначе не иду на село. У етно селу се једе традиционална српска храна, попут сарме, кобасица, јагњетине и прасетине. У етно селу нема аутодрома и других срања из обичних луна паркова, него гледамо како су наши преци живели у малим, дрвеним кућицама и за славу ишли у мале, дрвене црквице, све то са беспрекорно зеленом травом, мостићима, поточићима и веселим живуљкама као из Дизнијевих цртаћа, које радосно трчкарају около и поздрављају путнике-намернике, позивајући их да уђу у оближњу етно кафану и окрепе уморну душу уз звуке традиционалне етно музике. И тако на крају дана, из етно села се иде кући испуњеног срца, јер смо се вратили својим коренима, јер смо прави Срби, и јер је Косово Србија.

У међувремену, власници етно села чешкају тарзанчиће, броје паре и размишљају колико им је потребно монтажних кућица, лоших глумаца и вештачке траве да привуку још више сељака.

Не постоји родитељ који се бар једном у животу није нашао дубоко разочаран на неки начин својим потомком, а већина их се у таквим ситуацијама свакодневно вјешто сналази. Један од најлакших рјешења је ментално сваљивање кривице на генетски материјал свог супружника за сваки њихов промашај, а приписивање свом насљедству сваку позитивну ствар коју они учине. То обично наглашавају са појачаним акцентима на присвојним замјеницама да би што боље дошла до изражаја припадност/отпадност.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Siromašni su.

Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.

Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.

Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.

Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.

Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.

I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.

Komercijalizacijo bola, i oče i majko.

Grupacija grlatih ljudi koji pevaju o povratku u rodno selo kod stare majke, a mole Boga da se nikada tamo ne vrate.

Када пиплметар каже: "Пипла без". Када камерман каже: "А могао сам да пишем песме" и крене да се беси, опет. Када предајник телевизије баца сигнал до краја одговарајућег атара. Када продуцент, хм, па добро, кад нема продуцента. И када поред свега наведеног они не виде разлог да одустану, разлог да оборе краља. Ко су они? Наши јунаци су својеврсни шерпаси, спремни да се из недеље у недељу пењу на ову планину бесмисла, најчешће у саставу: водитељ (и сам носилац захвалнице за учешће на Шахијади у Трогиру) и велемајстор опскрбљен магнетним фигурама (за таблом).

Izuzetno poštovan autor medju pripadnicima Nacionalnog Stroja, Obraza i članovima sajtova Rasonalisti i Stormfront Srbija. Školski primer do čega sve moze dovesti idealistička zanesenost izmišljenom veličinom sopstvenog naroda. Deretić već pet godina drzi prilično posećena predavanja u Novom Sadu i na njima se često mogu videti mladi srpski neonacisti i klerofašisti. Čini se da im je ovaj Deretić glavni ideolog. Evo samo nekih njegovih ideja o "pravoj" srpskoj istoriji, istoriji Srba koja nije "doživela kasapljenje od strane komunista i katoličkih kaluđera":