Opustilo se to.

Skroz im je okej da dođu nenajavljeni.
Dok sam napolju da bih kupio nešto da imaju da popiju, jer ih nisam imao u planu - uzmu moje papuče.
Pojedu mi ručak pre nego što dođem s posla baš kad sam razmišljao kako ne moram mrtav umoran nigde svraćati, jer, jelte, ima u frižideru.
Uzmu moje papuče.
Kažu "što lažeš da nemaš ništa gazirano, eno ti Pepsi dole", iako sam poslednju limenku sakrio u frižideru iza velikog pakovanja margarina, soka od cvekle, nedopingovanog uzorka urina i sirupa za kašalj. A sok od cvekle ne piješ, jbmlti sunce.
Uzmu moje papuče!
Uče papagaja navijačkim pesmama pogrešnog kluba.
Traže pare na zajam, pa mi pričaju gde su uplatili more.
Uzmu moje papuče!!!
Dovedu i decu, slobodno ja da ih opomenem "ako prave neko sranje, hehe".
Uključe moj komp i slože ikonice na desktopu "by name".
Uzmu moje papuče!!?#$!
Shvatim kad odu da mi nema ni kokica koje sam planirao uz onu Pepsi kad se uveče najzad opustim uz neki film.

Moja rodbina.

Njena rodbina.

Kumovi.

Presrdačne komšije.

To što sam ljubazan ne znači da smo toliko bliski da stružem vaše govno sa wc šolje. I ne želim da budemo, alooo.

Opustilo se to… Al' barem mi papuče budu tople kad najzad odu.

U osmom razredu na ekskuriziji jedno veče pozvah moju tadašnju djevojku da joj pokažem moju sobu. Ona se nećkala, premišljala i pristala. Ja sam joj pokazao sobu.

Историјска појава овековечена кроз древну литературу, а наново оживљена кроз Шотрине екранизације дела Мирјам.
Легенда каже да су некада обавезно персирали сви свима, без обзира на степен блискости, укључујући и релације родитељ-дете, пријатељ-пријатељ, муж-жена, или муж-пријатељева жена. Таква времена била, људи се поштовали и уважавали.

Test licnosti je psiho-test na osnovu kojeg se moze doci do rezultata koji govore o karaktetrnim osobinama testiranih osoba. Da biste saznali svoje karakterne osobine, kao pomoc moze vam posluziti sledeci test licnosti:

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Jedna vrlo interesantna vrsta reči karakteristična za naš jezik. U praksi nemaju baš neku primenu jer će većina pre reći čukunčukundeda nego navrdeda, niko nije upoznao svog askurđela, i malo ko može tačno da navede bar jednog od svojih 1024 sukurdola. I opet ostaje pitanje: "Kako se zove ćaća belog orla?"

Pevač čije ime brkamo ša šporetom na čvrsto gorivo.

Sličan izraz sa onim: "Kad si u Rimu, ponašaj se ko Rimljanin", ali na prosto nema veze ni sa selom, ni sa seoskim osobinama i običajima.
Prosto se taj izraz koristi da se dočara nekome da radi stvari na pogrešan način.
Kroz primere:

Fraza koju koriste iskusni ali i tajanstveno nerazumni kupci sladoleda na malo,godišnjeg uzrasta od 4 do 8 godina, usled koje prodavci zapadaju neku vrstu kombinacije nervnog sloma i anafilaktičkog šoka.

NE, NE STIDIM SE.
Ja nisam odgovoran za huligane, manijake, što reprezentacija gubi, što je Geda bio govno, što su u vlasti kreteni, što tajkuni pljačkaju ovu zemlju....
Nisam odgovoran za nezaposlenost, za male plate, za lošu sliku u svetu....
Ja odgovaram za sebe i svoju decu, za svoje postupke i postupke svoje dece.
Da li vi što ste počeli da kenjate da se stidite što ste Srbi uopšte znate šta to znači biti Srbin, voleti svoju zemlju, svoj narod, svoju decu?
Slobodno razmislite o tome.

Оно што би Карађорђе Петровић данас рекао, да се појави у модерној Србији.

Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...

Ljudi će pomisliti da se jebemo.

Fraze koje se često koriste na sajtu vukajlija.com, a pronašle su upotrebu i van njega.

Цвет који је постао симбол препорода српске војске у Првом светском рату због способности да ако се осуши, уз мало кише поврати своју првобитну лепоту. Цвета само на подручју Кајмакчалана, и тиме нас подсећа на надљудске напоре које је наш народ доживео прелазећи непрегледне планине Албаније.

Да не бисмо наставили традицијом заборављања лепшег дела наше историје, и били националисти и патриоте без икаквог знања о нашој вери, традицији и историји, овај цвет говори нам много тога. Да смо имали најчаснију војску у рату, да смо потомци људи који су вековима давали крв да територија на којој живимо остане наша, да смо на путу да то све протраћимо, и изневеримо ђедове. Зато, владо, Европо, гази тихим ходом, опело гордо држим у доба језе ноћне, над овом светом водом!

Možemo ih dozvati iz uspomena.
Ponekad nam se iznenada jave i vrate nas u bezbrižno vreme kad nam je jedini problem bio gde ćemo i sa kim da se igramo.

Najčešća komparacija u srpskog naroda. Šta god da se dešava, to se uvek poredi sa konjem, iako u 91% slučajeva nema veze sa konjima.

Svi smo mi pomalo decxko! Svi imamo svoje "decxko" momente.
Decxko je onaj lik što ne stavlja luk u pljeskavicu. Decxko je i onaj što se trpa u rč jer je pročitao u Bravu da je to dobro za ten. Decxko je i ona riba tamo što se 'vata sa čičom od pedes' godina. Decxko si i ti jer ne prihvataš decxka u sebi!

Ukratko, napravi neku glupost - i ti si decxko!

Trik pitanje ženskih osoba starijih od trideset godina, upućeno do tog momenta zadovoljavajućim muškim individuama. Iako ga ređe postavljaju kada pređu četrdesetu, u ekstremnijim varijantama se javlja i sve do pedesete. Žuto svetlo ispred raskrsnice zvane snošaj. Pravi odgovor daje zeleno svetlo, a pogrešan crveno, sa sve rampom i mehaničkim bodljama za bušenje guma u asfaltu. Sredine nema.

Jasno je da se ovo pitanje postavalja isključivo onoj manjoj grupi (90% od ukupnog broja) muškaraca koji su u "oćnom statusu". Evo i nekih mogućih odgovora, a na osnovu upravo izmišljene matematičke formule, uzećemo da prosečna milfara koja bi ovo pitanje postavila ima 38 godina.

Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...