Postoje ljudi kojima je jezik brži od pameti. Neke stvari koje su inače normalne, u odredjenim situacijama nisu prikladne za izreći. Ne daviš par koji ne može da ima decu pričama o uspesima svojih klinaca na takmičenju iz matematike i odbojke. Ne pričaš Nataši Kovačević kako si nekoga razbio u basketu. Jednostavno ne ide.

Komad fekalije koji odbija da napusti WC šolju, čak i posle nekoliko povlačenja vode. Ime dobio po poznatom holivudskom glumcu koji je iritirao gledaoce odbijanjem da potone u filmskom spektaklu Titanik.

Upisivanje deteta u predškolsku ustanovu u kojoj za mesec dana nauči da je normalno raditi sve ono protiv čega ste ga vaspitali pet godina.

Čovek koji ima najveću želju da izađe na ulicu.

Период у којем почиње да се губи контакт са ортацима из најранијег детињства. Време када човек схвата, да га са својим дугогодишњим пријатељима не повезује ништа осим улице у којој су одрасли. Улице у којој су се играле жмурке, зајебавали локални пензоси, пушиле прве пљуге и проводиле године украшене искреним смехом. Раскрсница на којој свако бира различиту страну. Она које је довела до тога, да две особе, које су трошиле сате у шали и разговору, сада седе на истој старој клупи, у истој старој пози, а не размењују ни реч. Све је испричано, изанђало, а нових тема нема, јер иако седе на истој клупи, заправо живе у два различита света. Није се десило ништа необично, били су деца, а сада су постали људи. Из месеца у месец, расцеп је све већи. Заборављају се бројеви телефона, датуми рођендана, а на локалним теренима за лоптом трче неки нови клинци.

Фасаде солитера, изграђених у источно-берлинском, комунистичком маниру, постају све блеђе, у њима живе исти људи, али је нит која их је повезивала неком силом прекинута. Дечаци, који су безброј по поднева провели заједно, сада у ретким случајевима, када се насумице на улици сретну, размене оно хладно, проклето:"Ео, блеја". Стара лица су замењена новим, безбрижност су заменили проблеми, и није више битно имати Адидасов фудбал, већ рибу, ауто и богате људе у свом окружењу. Постали су једни другима одбојни и досадни.

Реченица којом "семе очево, љуби га ћале", покушава да се поистовети са другим младим човеком, који крв своју пиша у израбљивачкој приватној фирми. Циљ ове изјаве је да изједначи унакажена леђа, која су услед физикалије на сунцу попримила боју заставе Савеза Комуниста Југославије, са завртањем мартинија, од стране татице, у татициној кафани.

Име татино се навукло на коцку, почело да вари, или се свакодневно излежавало на каучу, гледајући програм порнићарске телевизије, са даљинским при руци и свап дугметом подешеним на "Дискавери", превентиве ради, јер можда упадне неко у собу. Не може више тако, мора да се зна ред. Сад ће његов стари да му покаже да живот није игра, убациће га у своју фирму. Да се ради, бре! Доста је било џабалебарења и свирања курцу. Сина очекује напоран посао. Ако је ћаћа угоститељ, биће да се ждере и пије. У паузама између лађења муда, псоваће се кева радницима. Мора да се развије тај став газде. Да се зна коме ће то сутра да остане. Ако ћале држи књиговодствену фирму, ето прилике да се обрну све верзије Супер Марија. Ако ћале држи ауто сервис, ту је увек нека кабина камиона са двадесет година старим постером Ћићолине у њој. Дркензи до дванаест, па кући. Жао је ћалету, да му се син малтретира по највећој врућини.

Ћале поносан јер му син "ради", додељује бонус на плату. Ваља се, први је пос'о. Сада ће моћи да се похвали, јер је из свог аспекта, већ прекаљени бизнисмен. Окружење га више неће гледати као лењу, размажену мрцину. Отвара му се могућност укључивања у разговоре о послу, где ће му се изјаве сводити на: " Е 'наш как'а је ћалетова секретарица? Струг'о би јој китом пичић, к'о столар шмирглом стару дрвенарију." Његов посао је најзајебанији, и много компликованији од послова осталих, који на свом радном месту заиста РАДЕ.

Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?

Jos jedna u nizu bizarnih pojava, kad nije na tv-u (retko), iskace iz rerne, dzezve za kafu i iz gepeka vaseg "stojadina", odakle je u stanju da vam 24 sata kenja kako cete umreti u najstrasnijim mukama ako nastavite da se nezdravo hranite. Kao sto se svi vampiri plase belog luka, tako se i doca plasi "4 bele smrti" : brasna, soli, masti i secera. Kad bi mogao, poklao bi sve svinje ovoga sveta, pobio sve uzgajivace secerne repe, zapalio sva polja psenice i bacio atomsku bombu na solanu u Tuzli. Takodje, zatvorio bi sve pekare, cevabzinice i restorane u Skadarliji. Najludje od svega sto ovaj Mr Proper uvek gostuje kod Jelene Lee Kis Bacic Alimpic Jokic, gde pokusava da urazumi Boru Drljacu da ne pojede celog vepra za predjelo.

Interesantna grupa ljudi kojoj ni burek nije svetinja, a kamoli kakva druga hrana. Uz jogurt im je omiljeni prilog pričanje raznoraznih gadosti, od kojih se običnom čoveku javlja želja da tek unetu hranu brže-bolje izbaci iz sebe.

Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".

Komentar prosečnog Srbina na prepucavanja političara u javnim debatama.

Веома зајебана ствар. Тешко је подвући линију која раздваја креативност од гомилу срања. Неувиђањем експресије одређеног дела, можете бити окарактерисани као балван, а опет, придавањем којекаквог значења тамо где исто не постоји, сматраће вас квази-интелектуалним говнаром. Људски ум редовно тражи симболику тамо где је нема, тако да бочица дозодоранса у галеријском окружењу некима може постати "снажан крик феминизма о свеприсутности фалусних симбола у козметичкој индустрији", док ће другима иста бити једноставно - бочица дезодоранса.

Stojiš pod tušem, rukama naslonjen na zid, pognute glave, zatvorenih očiju. Ti se ne pereš i ne trljaš, ti se jednostavno zajebano tuširaš. Mlazovi vode ne skidaju štroku i znoj nego u kanalizaciju odnose tvoje teške misli i probleme. S vremena na vreme uzdahneš. Zamišljaš da si u reklami za Najk i da u pozadini neki zajebani glas kaže neku zajebanu rečenicu: "Život je borba" ili nešto slične debilnosti. Sam si sebi prekul.

Ortak sa fudbala koji svršava na dodavanje petom.

Po mitologiji, norveški bog komunikacije.

Neprevaziđeni seksualni partner. Čak i u tehnološkoj eri kada seks bude uveliko prevaziđen jer će jajna ćelija moći da oplodi sama sebe a orgazam se bude postizao električnom stimulacijom mozga, verovatno ćemo se i dalje kvalitetno jebavati sa srpskim prevodima za filmove.

Analna penetracija počinje sa traženjem titla dobre verzije, frejmrejta, konvertovanjem Č, Ć, Ž, Š i ostalih kukica u C, Z i S, a ekstaza se doživljava sa prevodiocima koji su ili suviše lenji pa jednostavno ubace engleski prevod u Google Translate, ili imaju potpuno odsustvo osećaja za srpski jezik pa engleske idiome prevode od reči do reči bukvalno.

Neverovatna pojava da ljudi koji veruju skroz ili onako pomalo veruju u postojanje prošlih života, svi do jednog znaju da su u prošlom životu bili velike vojskovođe, prinčevi, princeze, čuvene dvorske lepotice, naučnici, muzičari, slikari, pisci, kraljevi, plemići, hrabri vitezovi ili čuveni ratnici bilo koje vrste koja je tada postojala, i kako god nađu neki test ili neko ozbljno štivo koje se bavi time da nekome kaže šta je bio u prošlom životu, postoje samo te neke velike stvari i onda se zapitaš ko je u prošlom životu bio svinjar, prljavi i izmetom premazani prosijak, gubavac, ružni čuvar tamnice sa velikom čirčinom po sred nosa, plašljivi dezerter kog su zbog dezerterstva i streljali, kmet koji je savijao kičmu na polju i plaćao skoro sve što zaradi kao porez plemiću na čijim poljima radi, siromašna pralja sa grubim rukama koja je dan-noć prala veš u potoku, rob kog su šibali po leđima ceo dan, lopov, dželat, prostitutka, dečačić kog su karali u Staroj Grčkoj feminizirani političari, običan stražar na kapiji zamka koji je imao kući desetoro musave dece i jedva je uspevao da ih prehrani od plate koju je dobijao za službu, neki nebitan rimski vojnik kog je ogromni brkati German probo kopljem i niko mu ni ime nije zapamtio, a verujte mi ovih drugih je sigurno bilo daleko više nego onih prvih.

Semafor na bulevaru kod Pravnog fakulteta u Beogradu ljudi vec duže vrijeme zovu Boltov semafor, ne zato sto je Bolt finansirao pravljenje tog semafora, nego zato što je za prelazak tog pješačkog prelaza potrebno posjedovanje određenih sportskih vrlina. Pješački prelaz kod "Boltovog semafora" prelazi preko šest saobraćajnih traka i dvoje tramvajskih šina, a zeleno za pješake traje 15-ak sekundi. Tako da ako vam brzo hodanje ne ide baš najbolje, ili imate malo veći broj godina, ili ste odlučili da poršetate bulevarom u svojim novim štikletinama, ili ako kojim slučajem vučete sa sobom neko malo djete izbjegavajte ovaj semafor jer je pitanje da li ćete uopšte ikada stići na drugu stranu.

Neko čije postojanje nema nikakvog smisla.

Pomagalo za koje početnici u teretani misle da su dio standardne opreme trenera. Vižiljasti, upravo izneseni iz kabineta za anatomiju, težinom koja prijeti da se odupre gravitaciji, zasipaju pitanjima tipa koji psuje sebe u mislima što nije psihitriju završio pa da makar bolje pare namlati slušajući jednu te istu priču jednog te istog tipa ljudi. "Koliko komada, koliko serija, daj neki savjet. Koliko puta nedeljno da dolazim, ja ću svaki dan, baš hoću predano da treniram, hoću či uzimati da pijem nešto. neke proteine i to, sam o nemoj neku tešku hemiju, ja sam čuo da je jedan tip umro od toga?", i slična pitanja koja završavaju standardnim logičnim odgovorima koji ne zadovoljavaju apetite polaznika. Vidjevši da je i ovjde isto kao i u životu, da se samo rad cijeni, većina brzo odustane i nastavlja da njeguje paukoliku građu.