Мочуга у црнца.

Simpatična, opštepopularna beogradska ulica, pri čijem vrhu se nalazi institucija gde se leče bolesti zavisnosti. Tamo će te neke čike i tete u mantilima belih kolorita na fin način ubeđivati da je mnogo lepše i zdravije da umesto flaše rubenštajna i po kile pelinkovca doručkuješ dve pogačice i jogurt sa 0% mlečne masti, ili da će se sve one komšije, naviknute da te skupljaju po stepenicama i isporučuju preko praga kao paket kobasica iz Futoga, oduševiti kad im saopštiš da više ne piješ i da se sad baviš izradom vazni od gline i duborezom...A ako im ne uspe, ne gine ti vezivanje za radijator.

Некад давно, српска реч за мушку геј особу (пошто га прима у дукат, је л' те). Како тру гејство одавно већ није ништа за подсмевање нити разлог за вређање, и као што се реч ''педер'' све више користи да се опише карактерна особина, а не сексуална оријентисаност (погледати епизоду Саут Парка ''The F Word''), тако се и реч ДУКАТЛИЈА користи да се дочара нечија карактерна особина, па синоними могу да варирају од гејше, преко зентаре, до позера и пичкурине. Но, пример говори више од хиљаду речи...

Сан сваке владе! Хтедох рећи ''лоповске владе'', али схватих да би то био чист плеоназам. Посебно на Балкану. Не и у Краљевини Норвешкој.
Али то се није десило преко ноћи. Например, Викинзи су 200 година пљачкали остатак Европе и стекли почетни капитал. А онда су на референдуму за придруживање ЕУ одлучно рекли *НЕ*, к'о Тиле Стаљину ономад. Стварно, зашто би Меркелова управљала њиховим природним ресурсима, успут им лупајући пацке кад год запишају даску или подригну на јавном месту?
Тек сада се види да су силно погрешили. Сироти норвежани имају проблем како да потроше ту камару пара у буџету, кад су већ све измишљене пројекте завршили, подигли плате до максимума, а смањили порезе на минимум. Да је жив мој деда, он би им отер'о камион моравског шљунка, да сваки Норвежанин метне камичак у ципелу, чисто да му није све потаман.

Јер, њихов живот мора бити страшно досадан. Плате и пензије на време, инфраструктура беспрекорна, правно уређена, некорумпирана државна администрација и добар социјални програм, мало се пеца, мало се вади нафта, мало више се туче вотка и реже кулен у дугим, зимским ноћима, док се певају песме о славним походима Викинга, о Хогару Страшном и његовој Хелги, о головима Солскјера и Флоа и олимпијским медаљама бијатлонаца.

Па је л' може тако да живи 4,5 милиона људи, мимо света, далеко од ратова, економских криза, елементарних катастрофа? Може, бре, брале.

Bring it on!

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Poruka iz bus plus automata koja baca prestupnika pod reflektor srama. Kada se začuje, nema te glave u autobusu koja se neće okrenuti da vidi kakav je to šljam i bednik nelegalno u vozilu. Ne samo što nema mesečnu kartu, nego đubre ne prati koliko mu je ostalo na dopunskoj kartici.

Muškarac koji ne koristi kondom.

Sleng naziv za prostitutku najnižeg ranga.

Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.

Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.

Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to *malo*, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.

Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.

Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih.
Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.

Onaj mnogo fini stalež društva koji kroz monokl gleda na obične smrtnike. Iako i njihovo govno posle otmenog nakrkavanja pasuljagom posebnom vrstom srebrne kašike širi iskonski smrad koji je umalo usmrtio prve stanovnike planete Zemlje s formiranim nosem, oni su ipak uzvišeni. Zaboga, nije to od njih, nego je sluškinja pustila toksične gasove da potruje bubašvabe koje je doneo neki skitnica kome su ustupili toalet na par minuta, jer su oni pored svog noblestva i plemeniti. To su oni ljudi koji će pitati koliko novca treba da daju kao naknadu što su pregazili vaše omiljeno štene ili prvorođenog sina. U stvari, oni koji će poslati slugu da se raspita, jer imaju pametnija posla, recimo da odu na čaj kod princeze Ketrin i princa Vilijama. Ti si za njih kamičak na putu i neće te primetiti sve dok im se ne nađeš u čizmi jer ipak tvoji roditelji nisu grofovi od Vestalije i Muda Marjanovog, poput njihove gospođe oca i gospodina majke.

Kafana, pred fajront.

Luna Lu je rođena u opštini "Urbano brdo", grad Beograd. Reč je o najelitnijem, modernom, jet-set delu glavnog i odgovornog grada naše domovine. Otac joj je bio skromni trendseter,a majka samouki PR u najbitnijoj kompaniji, generalnom distributeru skupih stvari proizvedenih u inostranstvu. Završila je prestižnu akademiju "Snežna Dakić" u klasi profesorke Duške Jovanić, smer wellness. Profesionalno se bavi odlaskom na proslave i žurke gde je uvek rado viđena. Razume se u "Sex i grad"

Zaboravio gde je parkirao auto.

Алат за мерење интелигенције.

Трка коју цигани организују када на отпаду виде већу количину бакра.

Najnadređenija osoba u preduzeću, firimi ili bilo kojoj ustanovi.

Парола окореле нимфоманке, која се највише ложи на интелектуалце.

Srpski old skul test ljubavi, definitivan i kapitalan korak dalje u romantičnoj vezi i ozbiljan znak da bi dve familije mogle uskoro da se oprijatelje. Gest junoše koji devojku odvaja od svih drugih šema i kombinacija i stavlja je u centar bar onog što je iole ostalo sveto nama Srbima, a sa njene strane znak istinske zainteresovanosti i hrabrosti - ko bi zbog drugog razloga izdržao snajperisanje izvršnog konzilijuma tetki i ujni, babino nazivanje snajom i štipkanje za obraz, lukava strikova pitanja o lozi prezimena u okviru interne udbaške provere je l' iz dobre kuće i kako stoje s imetkom, i đedovo pitanje jesu njeni onomad bili za Đujića ili za onu črvenu gamad.

Ako prođe test srpske slave, to je već materijal za ženidbu: prvo, jer te familija voli, tvoji su iako su daleko od savršenih, i žele ti sve najbolje, jer, jebiga upremili su rakiju za tu svadbu već iste godine kad si se rodio, a drugo - bogami, to je onda žena mnogo jakih živaca i neviđenog strpljenja kakva čoveku kroz život može biti i ljubavnica, i prijatelj, a bome i jatak.