Tip stanova koji će vam omogućiti, da ukoliko se kulturno sklonite od svojih ukućana da biste prdnuli u WC-u, to iskustvo podelite sa svim komšijama u vertikali.

Šoping krajem meseca.

Valkire, kaže wikipedija, nije da sam stvarno obrazovan, da su to neke premoćne ribe što vode pale ratnike u Valhalu da tamo loču, žderu i jebu uz jednookog Odina sve dok vuk ne uđe međ' ovce i dođe sudnji dan. Ragnarok se to zove, valjda.

E sad, te Valkire imaju poseban modus operandi, kad neki delija zagine u svijetlome boju sa mačem u ruci one siđu sa neba u vatrenim kočijama i obrati pažnju sad, ZASENE sve ostalo svojom moći i lepotom. Natovare rahmetli vojnika i odvezu ga na bahanalije sa Torom i ekipom.

Ako si obratio pažnju skapirao si poentu, Valkire zasenjuju. Objasne sve samom svojom pojavom, nije da moraju da pevaju i pokazuju sise kao sirene da bi navukle zagorele mornare na stenje. One dođu, kobjasne i odu.

Da se manem mitologije i jednoroga, sine, ima i takvih žena. I to kakvih sunce ti jebem. One ne da poseduju "ono nešto", faktor iks ili koji kurac već, nego ga imaju na tone. Unajmljuju kamion sa prikolicom da im ga vuče koliko je masivan. Nije to lepota, nije ni inteligencija, ma ne pomaže tu ni guzice i čmara ni diploma filozofskog fakulteta, jednostavno takve su. Dođu tako, ozrače te tim Valkira sindromom i ostave te rastegnute vilice do poda, onda ti se obrate pa na pitanje "Imaš upaljač?" ti odgovoriš "Imam tri 'ektara njive".

U stanju su da najmoderniju, po svim sadašnjim standardima "prepičku" spuste na nivo ovce oguljare tipe Suzane Mančić samo svojim prisustvom. Kao što pre rekoh, prepička se lomata, maše pičkom k'o Titov pionir zastavom 76', slomi se da pokaže kako se na nju svršava, onda dođe Valkira, kobjasni šarm i seksipil i ode kući da zavija sarmu, ili da gleda Žikinu šarenicu.

Koji je taj faktor iks ne znam, nisam pismen da to objasnim ali zato znam da ću zdušno da balavim po podu na ovakve pojave dok sam živ.

Утеран му је страх у кости, гадно је најебао, награбисио. Плашиће се мрака.

Улазак у тек засађену мајчину башчу.

Odgovor jako alavog halapljivca na pitanje radnika u ćevabdžinici "A šta ćemo od priloga u punjenu?"

One su bile devojke sve dok jednog prvog septembra nisu sele u učionicu sa jedno 30 likova koji su nekad bili deca. Posle oko godinu dana ovih tridesetorica postanu nešto kao Alibabinih 40 razbojnika samo što ih je manje pa devojke moraju da se prilagodjavaju situaciji. Posledice su sledeće:
-kad im ispadne sveska, knjiga ili nešto treće šutiraju ga do kuće
-pertle vezuju samo dok sede na stolici
-odazivaju se na "brate"
-na dvosmislene izjave neuspešnih šmekera odgovaraju pesnicom u nos i flašom u glavu
-nisu sigurne kako se zove najnovija Avonova maskara ali znaju koliko su koštali svi transferi u engleskoj drugoj ligi
-nikad ne zaboravljaju uloške jer nemaju od koga da ih pozajme
-ostatak odeljenja ih posle par godina smatra za ortake koji su malo drugačiji, ali niko ne može da se seti zašto

Ovaj broj predstavlja nešto što je obeležilo odsluženje vojnog roka svakog muškarca. Neki od njih su učestvovali u njegovom stvaranju a neki su bili samo prenosioci ili slušaoci. Za slušaoce je to urbana legenda, za prenosice neverovatna priča a za stvaraoce uspomena na vojsku...

U vreme Sege i Terminatora ovo je bio odjeb za sve drugare i rođake koji su nas smarali i terali nas da ih pustimo da igraju igrice jer ili nisu imali konzole, ili su te konzole bile u kvaru. Jedan od čestih kvarova bio je i crkavanje adaptera, najčešće zbog pregrejavanja, te se najčešće igralo sat vremena, pa se onda čekalo najmanje pola sata da se adapter ohladi, u neku ruku, ovo je i olakšavalo roditeljima da odvoje decu od džojstika.

Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.

Lokalna jebačica koja svima izlazi u susret uz izgovor "što da ne dam kad imam".

Izlazak sa devojkom i uopšte ceo koncept muvanja se zasniva na nečemu što imate zajedničko. One priče 'Suprotnosti se privlače'...Čujem snima onaj majmun Džon Kjuzak novi film pa gledajte. Elem, to zajedničko najčešće se jako teško nalazi.Najčešće je celokupan razgovor baziran na traženju te jedne sitnice, ma koliko mala bila. Zbog toga, kad se nađe prouzrokuje takvu ushićenost i izricanje gorepomenute rečenice.

Pre nego što počnem da razrađujem ovu temu, ne mogu a da ne primetim opštu decomaniju koja vlada Srbijom. Dok je do pre samo pola veka, prosečno dete, čekalo negde kod ambara, da se najedu prvo stariji, pa za njega šta ostane, danas se situacija frapantno promenila. Hvala Bogu pa se promenila, ali sada se ide u drugu krajnost, situacija postaje zabrinjavajuća! Uzrok svemu tome je valjda bela kuga, ali i psihički poremećaji mladih majki, koji se najviše ogledaju u neumerenoj potrošnji. Ovim putem apelujem i na mlade majke, da se ne ponašaju kao da nose smrtonosno oružje, dok imaju bebu naručju. Mi smo svi bili mali, pa nas majke nisu uperile nikome u glavu sa pretnjom "Pomeri se, ili će da povraća!". Takođe nema potrebe da kupujete kolica površine šest metara kvadratnih, slobodno možete da imate manja nego komšinica Lana - ipak je njen muž uspešni fudbaler u Uzbekistanu!

Da pređem na temu, nas su sve kupali Merima sapunom, sa nacrtanom čudnom bebom na omotu, Kosili šamponom, a hranili nas iz sise, pa nam ništa ne fali i vazda ovde prosipamo pamet. Kosili je zamenjen "Džonson bejbi koenzim ku deset sa retinolom i antioksidansima" šamponom. Sapun je totalno izbačen iz upotrebe. Pelene mogu da upiju mesečnu zalihu dečije mokraće, mleko se naravno kupuje u konzervi, a za onu malo stariju decu, postoji i mleko za spavanje. Da! Dobro ste čuli! Mleko za spavanje! Volela bih da priupitam izumitelja ovog proizvoda, "Jel ste izmrvili neki Bensedin unutra, ili šta?". I šta su to deca pa radila do pojave ovog mleka? Majke, bolje osmislite deci neku dnevnu aktivnost, da se umore i uveče kada ih okupate tim vašim lavandama, jednostavno utonu u san. Jedan od najblistavijih proizvoda je prašak za veš "za decu". Realno razmislite, da li je osetljivija koža jednog deteta, ili jednog tinejdžera? Ups, sada ću dati ideju marketinškim prevarantima!

Da zaključim! Čoveku je predodređeno da se razvija, živi i preživi i pod mnogo gorim uslovima nego što je nedostatak koenzimakudeset. Deca su izdržljiva, hvala Bogu, srpska verovatno još i više nego neka inostrana, jer nam je u genu upisan neki faktor opstanka. Drage majke, ne zapadajte u kredite i dugove zato što vas žulja praziluk u predelu rča i morate imati sve što zablista na reklami. Bolje vašoj deci prenesite neke intelektualne vrednosti, a ako vam primarno životno opredeljenje postane to što ste Majka, budite sigurni da će vas i muž zapostaviti. Onda sve pare odoše kod neke mlađe i bolje, pa nećete imati ni za Kosili, a kamo li za koenzime!

Na listi najzajebanijih faca u istoriji čovek dovoljno visoko kotiran da može bez ustručavanja da pošalje Korteza i Vespučija po dva masna sa sirom.

Heron je izmislio parnu mašinu soma i po godina pre nego što su se britanski pozerčić Vat potpisao na njegov izum. Inače je generalno imao talenat da izmišlja stvari koje će neko tek za hiljadu i po godina opet da izmisli i da se proslavi, napravio je i neku vrstu orgulja i vending aparat (ono za sokove). Prva pumpa? Heron. Fermatov princip iz 17-og veka? Heron. Injekcija? Heron. Onaj imaginarni broj "i" što se pojavljuje u drugom srednje? Isto Heron. Kada su smorile takve marginalne stvari kojima je promenio pola sveta, čovek je napravio mehaničku pozorišnu predstavu od 10 minuta, sa sistemom kanapa, čvorova i jednostavnijih mašina. Imati na umu da je u toj eri ljude bilo dovoljno impresionirati i samo kanapom.

Naravno, svi ti izumi su izgledali drvenije i sranjkastije nego što zvuče, ta injekcija je za korišćenje verovatno zahtevala četiri čoveka i devet kilometara creva, a pumpu su verovatno držali u hangaru za trireme, ali čovek je to izmislio u 1. veku, u eri kada su u Kini otprilike izmislili papir i kada su vladari mislili da je strašno dobra fora da zapališ svoj glavni grad ili da pališ Hrišćane u dvorištu da bi ti glumili lampu. Da se rodio pre 200 godina verovatno bi dobio šansu da se Edison kurči njegovim idejama za par dolara mesečno a danas bi bez sumnje dane provodio razbijajući glavu da li je bolje da CERN-ovu platu spička na Ferari Enco ili dve nove Karere GT.

I pored svega toga, Heronovo ime je ostalo upamćeno po nekakvoj geometrijskoj formuli, za koju generalnu populaciju opšteprihvaćeno i jednoglasno zabole kurac. S obirom na to da je i pored čudovišne genijalnosti propustio da se proslavi, možemo samo da zamislimo koliko je to zajeban i nafuran Majkl-Medsen kuler bio.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Termalno objašnjenje zbog čega je neki hrišćanin nenormalan.

Tako su deca prekraćivala časove u vreme kada još nije bilo neta i fejsa.

Изненадно подизање мочуге у незгодном тренутку, без могућности чињења било чега корисног у вези тога. Не вреди ти да мисли преусмериш на нешто несекси јер нема вајде, мајмун је решио да прими крв из твоје главе у његову главу.

Тврд к'о камен.

Čovek za koga je formula 1 nedovoljno izazovna vozačka okolina, previše ograničena pravilima i "propisima". Gde je tu uzbuđenje ako dok voziš 100 na sat ne ideš Slavijom u suprotnom smeru, ideš kroz Kneza Miloša suprotnom trakom, ili koristiš trotoar kao legitimnu treću traku za preticanje?

Kao i sam posao, proces selekcije je brz, nasilan i na granici ludila:
Preliminarni test uključuje pisanje sa desna na levo, i proveru nepoznavanja saobraćajnih propisa.
Poželjno je biti daltonista na dijagonali crveno-zeleno.
Onda se potencijalnim kandidatima prezentuje slagalica, a prolaze oni koji zatraže pneumatski čekić da je reše.
Zatim se posluži šoder za užinu, a nastavljaju oni koji traže repete, ali i oni koji odbiju da čekaju u redu već preskoče šank u menzi.
Na kraju, praktični test:
Trka kolima iz Batajnice do Kliničkog centra u petak uveče na kišni dan, preko Gazele na kojoj je lančani sudar. Ko uopšte pokuša, a ne odustane kod Genexa - prošao je!

Kao i svaki uspešni organizam, i vozač hitne pomoći ima svog parazita. Dok vozač razdvaja saobraćaj kao Mojsije Crno more, ovaj kandidat za prestižno mesto najmanje poželjne vrste u univerzumu napada ga sa leđa, tako što se prikači za zadnji branik i time se brže probija kroz saobraćaj.
Količina mržnje generisana ovim činom dovoljna je da ispuni svaki nedeljni ručak sa taštom u Beogradu tog meseca.

To je kad neko umre u teatru.