Koristi se da okarakteriše najteži vid neke vukojebine, pizdinaca, mesta koje je Bogu iza nogu, u kojem je zadnji popis stanovnika vršen u vreme Karađorđa, a od tada ni poštar ne prolazi.

Narodna izreka kojom se objašnjava zašto stariji muškarci više vole razgovor o politici i pecanju nego o ženama i seksu.

Туретов синдром је, у пичку материну, наследни неуропсихотични поремеђај, мога курца, који се углавном јавља код, јебено ретардиране, деце, јебем им фамилију ненормалну, и најчешће се испољава кроз тикове, набијем их на курац, како физичке, тако и психичке, који су најчешће праћени и, јебем им кеву мртву по сред међуножног остатка, вокалним тиковима. Име је добио по, јебеном слепчини, француском, јебем им маму бркату, неурологу Џорџу Алберту Едварду Брутусу Жилу де ла Турету, набијем их на курац све, колико год да их има.

Upropastiti nekoga psihofizički do te mere da ostaje samo da ga obradiš k'o Mirko Topalović na početku "Maratonaca", za ukop. Naravno, onaj ko uzima meru je istovremeno i dželat.

Uništiti se od alkohola u toj mjeri da upadnete u crnu rupu tj. komu. Proces podrazumijeva miješanje svih mogućih alkoholnih tvorevina kojem vam padnu pod ruku. Jednostavno nemati mjere u piću. Kol'ko ima tol'ko pijem, ne smije ništa ostati, ne daj Bože.

Opis za nezajažljivo alavu osobu, čiji želudac radi poput turbine na Huver hidrocentrali u Koloradu. Nebitno koja vrsta i količine namirnica su u pitanju, cunami želudačne kiseline će sve ono što prođe kroz njegovo ždrelo nemilosrno dočekati, spržiti i pretoviti u potrebna organska jedinjenja...

Rečenica kojom pokazujemo koliko je neko mali

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Urnisati se od alkohola. Piti do krajnjih granica ljudskog tela, i malo preko istih.
Oblokavanje je brzo i bez reda unošenje ogromnih količina alkohola. Siguran put u zaborav...

Radnja koja se obavlja iz nekih nepoznatih razloga, iako ljudi govore da i Bog voli čisto pa hoće da upristoje pokojnika, još to rade toplom vodom kao da će pokojnik to osjetiti. Obično to radi pogrebno preduzeće, ali nekad i neiskusna rodbina preuzme odgovornost, pošto ovi izgleda naplaćuju i povratnu kartu sa onog svijeta. Kad smo mi kupali dida Djuru,ionako smo imali 700 maraka duga za struju, tako da je iz gore pomenutog razloga bojler bio isključen.

Deda je imao brkove kao Sima Strahota, i pet puta više oružja. Svi po selu su pričali da je did bio jebač, a ja sam se u to uvjerio kad smo ga skinuli za kupanje. Kurac mu je bio k’o oficirska sablja –dug, tanak i zakrivljen. Na njemu sitnim slovima istetovirano „Ne vadi me bez povoda. JNA' 62“.

U ovakvim poslovima čovjek čini sve da mu mu vrijeme prođe brže i sjeća se lijepih i mudrih stvari iz pokijnikovog života. Tako smo se prisjetili kad je komšija Milorad uzgajao puževe i kako ga je selo izvrglo ruglu kad su pomenute životinje nekim čudom utekle. Veli njemu did: “Milorade, jeb'o ti svoju majku, pa jesi mislio puža posijati pa da ti nikne k'o paradajz. Ubila te sveta ned'lja znaš i sam da nema životinje dok ne svežeš za rog i ne pripneš za ledinu.“ Ili kad je onomad htio da se objesi na krušku ispod kuće, pa smo ga jedva odgovorili, jer je kruška bila u cvatu, poslije smo morali odsjeći sve deblje grane. Pročitao u „Trećem oku“ da, kad se čovjek objesi, dođe do nadražaja nekih žlijezda pa se digne kurac. Htio da napusti ovaj svijet, u tom stilu, sa dignutim kurcem.

Ipak smo odlučili da dida okupamo toplom vodom, zaslužio je. Pristavili smo lončinu na šporet . Kad jevoda uzvarila, u ćošak smo postavili najlon, i na njega dida. Ja i ćaća smo sasuli vodu u kante, zagegali i na tri pljusnuli dida. Kako mi pljusnušmo, tako didu otpadoše brkovi. Otac se okrenu i sa blagim ponosom u glasu i reče :“A jesam potrevio vodu, a?“ Kasnije smo čuli da se uzme kakva krpica pa se pokojnik malo obriše koliko da se prašina skine. Kako god, did je izgledao življi i rumeniji kad smo ga polegli u sanduk nego u zadnjih 15 godina.

Теретана сленг за тегове до 10 килограма.

Izrazito smiren čovek.

Opis izuzetno malog i uzanog stana ili sobe.

Doći na svadbu, pojesti 9 sarmi i 2 ovala pečenja, popiti dve litre crnog, a kad pritisak ode na 200 ustati i odigrati kolo da se sve slegne.

Pozdravna poruka nadređenima pred odlazak na odmor, koja im subliminalno poručuje stepen šišta u mošnicama za svaki eventualni poziv na mob.

Izraz koji se koristi da slikovito prikaže neku, uglavnom uzaludnu, borbu (sa samim sobom ili sa nekim drugim), ili neki Sizifovski posao.
Poenta je da se subjekt trudi iz petnih žila, okreće, obrće, dovija se, pokušava na sve moguće i nemoguće načine, a ono neće, pa neće.

Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.

Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.

A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.

I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).

E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...

Исти принцип као код летњег и зимског шприцера. Мање траве, а више дувана је летњи, више траве, а мање дувана је зимски.

Прво о чему размишљаш кад видиш да је комшија заштитио своју интернет конекцију.

Popušila kurčinu, finije rečeno.

Izraz motivisan fuzijom aktuelne reklame u kojoj naša Seve sugestivno pevuši sladoledu i kolektivne svesti koju imamo o njenim ranijim radovima.