Планина на коју се ни најискуснији планинар не пење без опреме.

Kaže se kada bežeći iz jednog sranja upadneš u drugo.

Rmbačio je celog života, što bi neki rekli - od kad zna za sebe.
Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met'eš da pecaš ribu.

Život ga nikada nije mazio.
Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio.
Sveta tri prsta, Sveto trojstvo.
Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato.
Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.

Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad.
Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući.
Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.

Stigao je kući.
Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena.
Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to.
Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.

Prilika da učenici ogluve i ostanu bez glasa. Za nastavnike je to prilika da dobiju nervni slom i nešto para.
Najčešće izgleda ovako:
7:00- Svi stoje ispred autobusa i psuju vozača jer neće da otvori vrata.
Pola sata kasnije sledi serija mahanja kroz prozor i slanja poljubaca roditeljima i ostaloj rodbini.
8:00- Vozač se konačno smiluje i krene usput puštajući turbo folk i svi skaču na noge.
Nastavnici prvih deset minuta (u najboljem slučaju) vrište na učenike da sednu na svoja mesta, ali onda vide da od toga nema vajde.
U nekom momentu neko kreće da jede pa su svi gladni, kreće razmena maminih pita itd.
Kada su završeni svi obilasci manastira, pećina i kuća za taj dan kreće se prema hotelu.
U hotelu nastaje rasprava oko toga ko će biti sa kim u sobi iako je to već bilo odlučeno pre jedno tri meseca. Do sobe (koja je na 8 spratu) se može stići jedino stepenicama jer je lift, naravno, pokvaren.
Kada su svi miševi, zmije i bubašvabe izbačeni iz sobe ide se na večeru. Za večeru obično ima salata sa paukom, živo meso i hladni pomfrit.
Pripreme za diskoteku traju satima. Devojčice izgledaju kao da su plivale u puderu i nešto su porasle. Dečake nije briga na šta liče, svakako će do kraja večeri ostati bez odeće.
Po povratku iz diskoteke svi se uvlače u pidžame i počinje jurnjava po sobama, hodnicima , skakanje sa terasa i muvanje. Spava se najduže dva sata.
Sledeći dan izgleda skoro isto, samo što učenici izgledaju zombirano, ne znaju gde su i spavaju u autobusu.
Kada je autobus blizu škole počinje mahanje nesrećnim prolaznicima koji se pitaju iz koje ludare su ovi izašli.
Kući se spava jos tri dana.

Ozloglašena srednja škola u kojoj idu samo oni koje nazivamo ološima, delikventima i klipanima. U toj školi su česte tuče i maltretiranja. Riba ima koliko i drveća na severnom polu.

Zbog ovakvog statusa, MOC se koristi kao pretnja deci.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.

Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.

Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.

Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.

Mazno oduševljenje domaćice na prizor kvasca koji je odradio svoje. Neće nju više zajebavati majka da ne umije da napravi dobar hleb.

Obavljati posao sa neviđenom lakoćom, bez preteranog uzbuđivanja i cimanja. Odstraniti sve suvišne pokrete, ponašati se krajnje profesionalno, ali u isto vreme i ležerno. Takođe ovim načinom rada ili vršenja svojih dužnosti, stavljate ljudima do znanja da ste majstor svog zanata.

Gejmer svih gejmera, misteriozna faca koja je harala devedesetih godina u svetu 2D igara. Niko zapravo sa sigurnošću ne može da tvrdi kako se zvao i kako je izgledao, niti šta je tačno predstavljalo ono AAA. Kruže razne priče koje vuku u legendu, neki tvrde da je fliperdžijama ostavljao bogatstvo, drugi da je igrao za džabe. Pričalo se da nikada ne spava i da je nenadmašan na pangu, Mustafi, Panišeru, avionima, fudbalu..A onda je nestao. Pojavile su se 3D igre, kompjuteri, plejstejšni, i početkom novog milenijuma gubi mu se svaki trag, u svakoj zemlji. Kažu da se penzionisao, da je sada mator, da je iz bezbednosti promenio nik..Kao i da je umro i postao duh video igara. Nikada nećemo saznati, ali da nedostaje - nedostaje. Umro je zajedno sa fliperima i vašardžijama, i otišao u raj za virtuelne heroje.

Neoborivi stepen jačine nečijeg nadimka. Većina poznanika ga zna samo po nadimku, niko nije siguran oko pravog imena.

Kad imaš osećaj da si već ubacio lopatu peska u mešalicu.

Glumiti sjebanog lika u ćošku da bi ti devojke na žurci prišle.

Jedina žena za koju je prihvatljivo da spava sa ocem.

Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.

U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...

Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.

Ustaneš ujutru, skuvaš kafu, otvoriš paklu i shvatiš da ti je neko popušio poslednje dve cigarete.

Pojava da svakih 50 godina obraćanje nepoznatoj osobi postaje jedan stepen intimnije.

Скуп ортака (екипа) који бане на гајбу папучара како би смекшао ставове његове лепше половине и убедио је да једном недељно играње малог фудбала или кошарке изузетно добро утиче на његово здравље ! (читај фали нам један у екипи)

Она звезда што стоји лево од плуса на дефиницији и постеру. Служи за омиљеновање.

Знаћете да је имате кад будете покушали да се одгурнете од стола, а заправо одгурнете сто.