Културни назив за курату срећу.

Najslađa reč koju svi pamte iz detinjstva. Deminutiv eurokrema. Bilo da je u pitanju Takovo, Cipiripi, Nutela ili Fineti, sve zajedno ih je krasila ova prekrasna reč koja je govorila mnogo toga. Kremče.

Za kremče su se mnoge suze prolile, sa čime su pogotovo upoznati oni koji imaju stariju braću i sestre ili pak oni koji su muku mučili sa bar jednim halapljivim roditeljem, da ne kažem alom. Najslađe je nekako bilo ono malo pakovanje od sto grama, ono što baka kupi kada ujutru ode po hleb, kao iznenađenje za sanjivo dobro jutro. Da l' što je bilo maleno, ko će ga znati, ali imalo je neku draž pa je tako i najviše boleo nestanak istog.

Što se tiče vedrije strane, o tome ne treba mnogo trošiti reči. Kremče je bilo glavni faktor podmićivanja od strane te iste braće i sestara. Momentalno zaboravljaš koga si video sa pljugom, ko gde krije "Pan erotiku" i ko se kad iskrao kroz prozor za u grad posle zabrane roditelja koji su ovaj magični proizvod koristili kako bi te motivisali da pojedeš i najomraženije jelo. Ti si jeo, zaboravljao na odvratan ukus neke smrdljive čorbice i ko zna čega još, a jeo si jer si znao da te čeka negde, u nekoj fioci, samo tebe da ga malom plastičnom, nazovi kašičicom koja je išla uz njega, pojedeš i doživiš trenutak koji ćeš da prepričavaš i svojim unucima.

Sinonim za sreću i radost, ukus koji se ne zaboravlja, reč koja se zauvek pamti, antidepresiv koji i dan danas deluje. Jednom rečju - Kremče.

Rečenica koju sa nevericom i blagom dozom ljutine izgovarate kada predložite nešto sasvim normalno, a iz nepoznatih razloga svi graknu na vas protiv tog predloga kao da ste predložili da zakoljete kokošku na sred sobe i popijete njenu krv.

Popularna tehnika prodiranja do nečijeg uma i opstrukcije istog. Iziskuje malo strpljenja i visoku frekvenciju ponavljanja komande/predloga/nasumične gluposti.

Sposobnost ili bolje reći moć da sa osmehom prihvatiš činjenicu da si go kurac. Ležati i češati muda kad ti matorac umoran uđe u kuću jer je iscepo tri kubika drva a ti gledaš parenje mungosa na Diskaveriju, nasmeješ se i kažeš: "Nisi se valjda umorio?".
Onaj momenat kad te prepička ostavi jer se nisi javio 10 dana a ti se nasmeješ i kažeš: "Nek ti je sa srećom".

Sendviči, grickalice, pečeno pile, slaninica i luka. Drevni običaj iz vremena kad se putovalo magičnim železnicama Jugoslavije u kušet kolima. Spakuješ torbe i decu, uzmeš platu i kreneš put morske obale na sedmodnevni provod radničke klase, a kući te čeka regres kad se vratiš.

Destinacija neko od radničkih letovališta, Hrvatska ili Crna Gora, svejedno je jer te na stanicama čekaju isti likovi. Uzvikuju "slobodne sobe", "prenoćište" i slično, vode te u poludovršene kuće sa sobama pretrpanim starim nameštajem, podaleko od mora. Jebiga, jeftinoća, a pijaca blizu lako se kupi paradajz.

A usput, u vozu, otimačina za mesto pored prozora. Tamo gde je ona tacna na podizanje na koju majka stavi kariranu krpu pa preko nje izvadi neku kesu i onda celo pile. EJ! CELO PEČENO PILE! Čerupanje mesa, prstima, četnički, masne ruke brišeš o sedište zelene boje (crvena su bila u prvoj klasi, tamo nema radnika), a mati te hrabri da samo ručkaš. Dug je put, tek sutra stižemo ako ne bude odrona na pruzi.

Ej kako su ti pilići bili ukusni.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Прототип самотног чиче, отуђеника од цивилизације, Хајдин деда, брдско-планински Шопенхауер.

Да ли зато што су му још '46. конфисковали шуму на Руднику, што баба одавно није са њим, или што су му се деца разишла по белом свету, тек овај стари мизантроп већ годинама готово да не избија са планинске падине. Онде чува козе, гаји пчеле, другује са природом и не хаје за људско друштво. Каткад само старим нерегистрованим реноом 4 сиђе до варошице по дуван и још понеку потрепштину. Тада обично сврати у Монако и попије влахов, онако с ногу, те процеди две-три реченице.

Мештани подозревају од његове појаве. Како и не би. Иако у озбиљној старости, кршан је, снажних плећа испод дебелог гуња и оштрог погледа испод густих седих обрва. Кажу да су му једном тако неки дошљаци добацили вулгарну пошалицу, на шта је старац двојици подсмешљиваца у трен ока обио фасаду држаљом за крамп.

Старом нико не треба, он има свој микрокосмос. Понекад само делиће сете испусти кроз двојнице, седећи на прагу оронулог кућерка. Тада се засеоком подно планине разлегне мелодија нагомиланог времена које као кроз какав вентил истиче ван, струји и прожима мутњикаво вече.

Proces raspoređivanja gostiju na svadbama uzimajući u obzir njihove međusobne koegzistencijalne mogućnosti, afinitete, animozitete, religiju, običaje, političko opredjeljenje, bračni status, apetit, tolerantnost na alkohol, muzičke sklonosti, oružani list, poštovanje iskazano prema domaćinu na prethodnim svadbama, kreditno zaduženje i činjenicu da li se radi o gostima sa mladine ili mladoženjine strane.

prvo mu bivša žena prospe sonu kiselinu u oci, pa tu on kao oslepi, ali zapravo ne oslepi nego ga izleče al mu oči postanu braon a bile su zelene pa se on tu kao smori i upozna sestru biseniju, pa se onda smuva s njom pa živi s njom na njenoj gajbi i onda se vrati njen bivši, mića ili mićko ili nešto na m, pa onda žive svi troje zajedno a bisenija trudna a ne znaju čije je dete pa onda ova dvojica kao nešto pomažu po kući i sve igraju karte ko izgubi radi nešto a kokan se onda pravi da se ukočio da ne bi radio, ili se stvarno ukočio, ili je to bio mićko ili mića ili neko ime na m

Предвиђање будућности и улоге родитеља карактеристичан за скоро све младе људе. Некад кад забодеш пиво у парку, а поред тебе пролази млади ћале и шета клинце, деси се да почнеш да замишљаш себе у тој улози. Или кад чујеш комшијску децу ујутру у шест како хистеришу што још није почео Сунђер Боб. Тад увераваш себе како ти то нећеш да дозволиш. То је то.
Е сад, постоје две главне карактеристике везане за овај феномен:

1. Свако себе замишља као до јаја родитеља, а децу као до јаја децу. То је тако по дифолту.
2. Нелагодност која се јавља код мушких спекуланата, а везана је за женску децу. Нема ништа горе него да замислиш своју адолесцентну ћерку, припиту и у друштву напаљених тинејџера. Свашта ти прође кроз главу.

Savet koji bi itekako trebalo poslušati i primeniti, jer će vam gotovo sigurno vrata na koja planirate da pokucate biti otvorena.

Ludi komšija, ratni veteran sa šrapnelom u glavudži, i sa neobjašnjivo idiotskom misijom da isprebija svakog kog vidi da se muva oko zgrade u zoru.
Kaže kako se samo vampiri vraćaju u jazbinu u pola pet ujutru, što je nedopustivo za omladinu. Još kaže da se svi oni zasigurno drogiraju, dok svi misle da je upravo on na teškim halucinogenim supstancama.
Da bar 'oće da podeli loma...

Вучја јазбина. Бег од спољашњег света и онога што он доноси. Место у коме се радо препуштамо сновима. Просторија у којој је кревет лежаљка, дотрајали ламинат пешчана плажа, а зидови узвишене планине у даљини, оркански висови.
Један секунд усамљености, један трен бега на то острво, у ту јазбину, од туђих погледа, туђих речи, својих проблема, као сто година самоће.
Тамо нема скривања, потискивања. Ја и ја. Сам са собом. Град отвореног срца. Слободних мисли.
Једино зидови и намештај знају ваше најдубље тајне, најлепше приче, најгоре и најболније падове али и најспектакуларније летове. Немогуће снове.Тајне љубави. Чудне навике.
Другима је то само обична соба, место где узалуд губите време уместо да, рецимо, искористите „леп дан ко створен за шетњу“, а теби је она рај, оаза мира и спокоја која нуди само сигурност и безбрижност.
Приступ јазбини имају само одабрани - они који то заслужују, а за све остале то је недоступан свет, непознати свет, свет иза закључаних врата.

Из немогућности да оствари себе, он пати. Циљеви попут звезда превисоко сковани и једноставно их не може дотаћи. Окружен другима, а опет сам. Жртвује своје време, свој љубавни живот, жртвује све своје зарад остварења својих високо подигнутих идеала. Трпи увреде, понижења, пљување, подсмевање завидника и оних који га не разумеју али и оних који га схватају, а који, опет, нису довољно људи да му честитају на храбрости и неживоту зарад живота. Повлачи се у себе, иако већ доста повучен. Проводи време на свом пустом острву. Не уме с људима. И оно мало времена што је „трошио“ уз драге особе - сада проводи сам.

Самоћа, већ годинама. Он не остварује себе. Умиру драги људи и он остаје сасвим сам. Потпуно сам.
Није живео. Читав век он даје себе а не добија ништа заузврат. Изгубио се негде у раду, у усавршавању на путу ка звездама, давно скованим идеалима.
Сати, дани, године...тешког посла. И чекање. Чека ново доба, неку другу годину када ће уживати у стеченом, када ће се опустити и најздах удахнути пуним плућима. Када неће размишљати о раду. Када ће живети!
Нема времена. Ипак, не стиже да искористи зарађено. Не иде на одморе. Не среће нове људе. Не љуби. Не воли. Али пати.

У полумраку сопствене собе, на свом острву, у тишини слуша звук Клептонове гитаре и стихове из песме „Lonely stranger“ свестан да је странац у сопственом граду, земљи, кући, соби па чак и непознат сам себи. Вечито усамљен. Вук.

Он је фаца којој не можете прићи, далеко изнад осталих. Девојке из унутрашњости гледају у њега као у Бога. Кад прође поред њих и шмекерским београдским нагласком упита да ли су ту боју фасовале на њиви и међ' шљивама, падају му под ноге, љубећи му скуте одоре шминкерске. Први у селу, последњи у граду. Долази из центра, одрастао на асфалту. Завршио основну и средњу у Београду.

Када је уписао факултет, суочио се са следећим. Наиме, вршњаци из разних делова Србије су се доселили у престоницу, живе по домовима, по изнајмљеним становима. Живе сами. Он не. Његови га још сматрају дететом, даве га, све у њему кључа. Гуше га сви редом. Повлачи се у себе и гледа како да изађе из целе ситуације. Он нема оправдање, не може да изнајми стан, јер живи близу факултета и јер је то једноставно апсурдно.

Тражи посао. „Зваћемо те.“, и наравно нису звали. Није довољно феминизиран да би радио у бутику, није довољно луд да ради на грађевини. Нема довољно скила да обучава некога и не зна како да заради кинту. Он пати.

На факултету нови људи, нова познанства, нова ситуација. Осећа се као странац. Све му је дато, а он је тако незахвалан. Мало је то што му његови финансирају изласке, хране га и брину о њему. Он нема слободу. Пропада. Други преузимају примат, а он полако стагнира.

Завршава факултет. Нема довољно искуства. Придошлице се лактају за посао, живели су самостално и стекли веће животно искуство. Он ништа. У 32. коначно налази посао. Какав такав, али макар има сопствене приходе. Жени се. Добија двоје деце, која одрастају у великом, проклетом, отуђеном граду. Толико људи, а сви странци. Они одлазе преко гране.

Улази у пензионерске воде сам и исцрпљен. Време проводи на Калемегдану играјући шах и хранећи голубове. Сећајући се деце и свог живота. Полако схвата да су они са села имали неупоредиво богатији и узбудљивији живот од њега. Прича клинцима причу о својој младости и о прошлим временима у том граду.

Умире. Усамљен. Једно дете успева да дође на сахрану. Његово тело остаје прекривено тлом великог града. Цео његов живот. Све. Све је ту. На том релативно малом парчету земље.

Тако посебан, а опет само један од милион истих.

Заробљен си, а живиш у илузији. Илузија слободе. Ограничен временом. Људи. Везан за њих и кад би да побегнеш. Посао. Зависиш од рада. Сам или у групи – слободан? Ниси. Слободан да делаш? Слободан да пресуђујеш? Слободан да бираш? Да ствараш? Да мењаш? Слободан? Не. Ниси.

Бог. Судбина. Апсурд. Ти.

Ако би да бираш - бираш између понуђеног.
Зар је слобода бирати између црног и белог када постоји и сиво, плаво, зелено, црвено...? Зар је слобода да пресуђујеш када судиш по већ написаним или не, понуђеним законима које ниси ти створио већ су ти наметнути.

Слободан да мењаш? Једино себе. Да. Али и ту промену вршиш по понуђеним калупима, јер једино за њих знаш. И када си посебан, део си групе - оних посебних.
Једино си слободан да ствараш - али, опет, и ту си ипак ограничен - генима.

Кроз полуспуштене ролетне причао сам са својим најбољим пријатељем - мраком. Збиља, једини део дана у ком сам могао да се крећем неопажен, да размишљам и маштам наглас, да водим своју битку са ветрењачама је била ноћ. То је време у ком су моје идеје тихо гореле у ваздуху, и као дим се разлетеле на најудаљеније крајеве света.

Ноћ ме чини херојем. Макар у сопственој глави. Чињеница, другоразредним, али то није битно. Прави хероји ионако не постоје. У тим тренуцима, сва тежина заспалих пада на моја леђа, ноћу стварам. Не пишем, не сликам и не радим да бих добио признање, јер ми признање не треба, поготову не од људи који ми не значе. Стварам због тог интезивираног осећаја живота, шта год живот био. Тада осећам срећу, тугу, тада сам сурово искрен. Можда је то прикривени мазохизам, а можда израз неке "интелигенције". Хендикеп или дар, нисам сигуран.

И тако гледавши високо, у полуведро небо мислим. О свему. Имам времена. Ионако је живот почетна фаза смрти. Смрти која је вечна. Размишљам надајући се благом замаху крила малог лептира, негде далеко, замаху крила који може да измени све. Немојте погрешно да ме схватите. Нисам незадовољан. Ни најмање. Само желим да видим, чујем и помиришем све, јер кад размислите, људски век је кратак и за тих седамдесет и кусур година, ви ни себе не упознате до краја, а не било шта друго. Људски век је секунда у земаљским размерама, а земаљски рок трајања је секунда у односу на трајање Свемира... И тако даље.

Али да се вратимо на лептира. Лептир је идеја, умре за једну ноћ, а опет живи вечно. Његов замах крилима можда неће променити данашњицу, можда неће променити ни наредну годину, век, али узрочно-последично може изазвати тоталну промену, хаос (у било ком смислу те речи). И након рађања и умирања милион таквих лептира, можда баш онај први изазове нешто велико. И иако нико неће знати да је баш ОН заслужан за то, кроз своје дело, он ће наставити да живи. Вечно. Баш због тога, лептир је идеја. А идеја не умире до последњег живог бића, до последње капи кише, до последњег трептаја звезде.

Не знам како и на који начин су стварали велики писци, мислиоци, на који начин је стварао Хесе, како је стварао Хемингвеј, Орвел, не знам како је поезију писао Буковски, нити како је Толкин створио свој свет. Нити сам сигуран да ће их за 400-500 година неко памтити, поготову на начин на којих их памтим, познајем ја или било ко ко је прочитао било шта што нема безе са саставом прашка за веш, седећи у ВЦ-у. Не знам, нити ме занима. А једино што је битно, да су они, баш као тај лептир, макар на секунд учинили свет бољим местом. А мени ноћ пружа шансу да постанем лептир...

Додавање гаса на пола кривине тако да вучни точкови почну да проклизавају и контрирање воланом у супротну страну од кривине ради исправљања аута и пролаза са што већом брзином. Изводљиво само са задњом вучом.
Ако сте некада видели снимке релија у којем ладовина финац вози кроз шуму и прска публику блатом док излеће из кривина као да га ђаволи јуре, то је то.

Такође, одличан израз за контрирање ради што бољег извлачења из кривина живота.

Нико и ништа. А живи живот рокенрол звезде. Буђење у рандом стану непознате лепотице, чешање муда, лењо зевање, па јутарња партија рвања са истом. Одлазак у кафану и "губљење" још једног дана на исти начин. Иако је безначајан делић, може се рећи и бенигни тумор демократски оријентисаног друштва. А ипак анархиста. Не подвлађује се никоме, ради оно што он хоће и како хоће. Степски вук са једном значајном цртом, он не пати, макар се то не види.

Године пролазе, а он се не мења. Жена? Деца? Јок, није он за везивање, а још мање за вођење уредног живота и васпитавање клинчадије. А и нема приходе. Стални је гост познате биртије, практично постаје њен заштитни знак, те и пије на црту. Никад није радио. Живи са родитељима и то му иде на живце. Јединствени примерак Хемингвејштине. Кафана, писање, туча. Само без писања. А можда и са. Уметник у правом смислу те речи. Није алкохоличар већ боем. Потенцијални самоубица. А ни он не на зашто.

И док га појединци карактеришу као пропалог студента Медицинског факултета, већина га и даље сматра за легенду, на конто старе славе. Увек пожељан у друштву јер одише неком узвишеношћу и кад се ваља у сопственој пегли. Бивша фаца која је сјебала свој живот и отишла у другу крајност. Као и многе легенде рока. Бледа сенка некадашњег бића. Његова природа све више излази на видело и изједа мит о Њему. И поред свега и даље је ту. Постоји.