Najviši stepen gradacije za jačinu kafe.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Izraz koji, osim što vređa, ponižava uvređenog. Krajnji stepen ponižavanja sagovornika nedostojnog da sa tobom deli opštinu u kojoj živiš. Daje mu do znanja da nije ni za kurac. Ako se uputi ženi onda je fatalit.

Pijan voziti striktno uz belu liniju kao orijentir.

Kad legneš mrtav pijan na pod, počne pesma "Moji su drugovi" i ovi u voziću te preskaču.

Onaj sa većom glavom.

Radnja koja polako pokazuje tendenciju da preraste u religiju. Ozbiljno.

Među najčešće vršioce ove radnje spadaju žene starosne dobi optimalne za pohađanje srednje škole. Prvi razred srednje je prekretnica u životu te dame, jer od tad ona sebe drukčije posmatra. Ona tad otkriva postojanje Merlinke, i kupuje sebi crveni ruž. Nije bitno što se zamaže od vrata do obrva, neka ga. Ona nikad neće prežaliti što nije rođena u Parizu šezdesetih. Tu bi mogla galopirati džadom sa šeširom na glavi, muštiklom u ruci i dimom cigarete koji se vijori iza nje, halterom koji iskusno viri ispod suknje, monoklom uštekanim u torbu koja krije za nju dovoljne količine koke, jer, daj molim te, samo se sirotinja ne drogira kvalitetno. Sanjari o suživotu sa džentlmenom, koji je na visokoj funkciji u bankarskom sektoru grada na obali mora. Nikad nije učila da kuha, jednostavno je osjećala da će imati tu mogućnost da bira šta će da jede u svom restoranu. Smara je sve ono što je novo, jer retro nije samo stil, retro je način života, još kad se ukombinuje sa njenom damskom pojavom, ima da plijeni. Ali.

Vrlo često biramo izmedju dva zla i biramo manje. Da l' da uzmem vinjak ili pivo? Da l' da je ponudim kurcem ili da tražim pičke? Ali sve su to smešne odluke čije posledice osećamo dan, dva. Ali ima jedna odluka koja nas jebe ceo život. Ženidba. Ili će ti braniti da ideš u kafanu ili ćeš ti njoj braniti da ide u kafanu. Ni jedna ne valja toliko da možeš da kažeš da ti je život med i mleko. Al' ako nađeš neku koja je spremana da obavlja svoju bračnu dužnost, da sprema nešto čorbasto bar jednom dnevno, ženi se druže ne pitaj iz čijih je kuća.

Mermer i granit ne mogu da slušaju, ne mogu da ispredaju naraciju. Kao ni drveni krst, koji će pobosti povrh svih nas kad za to kucne čas.

Ali oni svedoče, tiho i stabilno, kroz decenije...Kad bi klupe, betonske vaze za cveće, umorni četinari ili oronula kapela, mogli da govore... Sigurno bi ispričali najzanimljivije, ali i najtužnije priče o kojima groblja svedoče...

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Ti si novajlija u svijetu navijanja. Mlad, lud… Život je pred tobom a ovo oko tebe je tvoja tribina.

Tvoja stara je vođa navijanja. Da, dobro si čuo, to nije tvoj matori; o njemu će biti riječi nešto kasnije.
Naime, ona je zadužena da predvodi navijanje i da te, čak i onda kad ti muda toliko orunjate da će se jarčevina čuti i zimi ako obučeš uske bokserice, opominje da na pjevaš dovoljno glasno ili da pak ne pjevaš sinhrono sa ostatkom grupe. Uvijek nešto popuje ali jebi ga, zaslužila je poštovanje time što ti je omogućila da budeš tu đe jesi.

E sad stari… Stari je ili najomraženiji ili najgotivniji lik na tribini. Zavisi od toga kako koristi svoj položaj vođe huligana. On je tu da se prodere kad matoru niko ne sluša odnosno da zvekne par šamara ako se prodere a niko ni njega ne sluša. Često šteka utoku na gajbi i iznosi je u vanrednim situacijama.
U suštini on je dežurni policajac (koja ironija) koji vodi računa da te niko ne dira ali isto tako traži od tebe da ni ti ne diraš druge. Pošten dil ako mene pitaš.
Međutim to njegovo iživljavanje nad ostatkom tribine može biti prisutno čak i kada za to nema povoda pa se onda tribina nerijetko podijeli na dva tabora i ti si prinuđen da biraš stranu. Jebi ga.

Elem, kako živimo u doba nekakvih eldžibitijeva, ne treba čuditi i ako se i stara ponaša kao vođa huligana. Štaviše njihove uloge katkad mogu biti i zamijenjene. Ponekad čak neko od njih i nedostaje… Ponekad i oboje ali onda to više nije prava tribina (bar ne dok ti ne napraviš svoju ali o tom - potom.)

Baba, tetke, ujaci… to su oni likovi koji su tu već duže vrijeme. Iskusniji su od tebe ali na njih ne obraćaš previše pažnje osim ako nijesu baš gotivni. Ti se ugledaš na vođu navijača i pritom se paziš od vođe huligana a oni su tu za tebe kao neki stariji klinci za koje ti se čini da te gotive samo jer ste u istoj grupi a inače bi im pucalo za tebe, međutim to je obično daleko od istine.

Braća i sestre su oni likovi koji su tu negdje tvoja generacija. Neki od njih su tebe doveli na tribinu, a neke od njih si doveo ti. To je ona ekipa sa kojom ćeš da purnjaš ispod strehi orunulih autoboskih stanica pazeći da vas kakav golub ne posere, da poslije dobijenog derbija stojiš u redu i skačeš skandirajući ime tvog kluba i strijelca pobjedonosnog gola ali isto tako i da tuguješ kad vam neki vunderkid iz Popovih Drača šukne gol u zaustavnom vremenu.

Najbolji drug… Dolazimo i do njega. On je onaj lik sa kojim si se odmah skapirao na tribini. On je prvi strejndžer koji ti je rekao “Zdravo” kada si kročio na nju. Kao da je tu došao samo zbog tebe.
Sjedićete jedan do drugog kad busom idete na gostovanja, pićete pivo na stanicama i jedan drugom paliti baklje (*prim. aut: nijesam tako mislio*)
Kad se usereš od protivničkih navijača ili milicije nećeš potrčati to da kažeš nikome osim njemu a on te neće zajebavati jer je i sam vjerovatno u istoj situaciji.

I tako, padaće batine, pendreci, ćuskije i ostali oblici materije koji ti mogu trajno izmjeniti fizionomiju lica i poglavine ali ono što je bitno jeste da ćeš jednog dana steći dovoljno iskustva da zamijeniš vođu navijanja, odnosno huligana, da nastaviš tradiciju kada oni odu i kažeš da si sada TI glavni na tribini.

A onda? Onda treba da dovedeš neke nove klince koji će sjutra stajati na tvom mjestu.

Ти си центарфор, млад и перспективан.

У одбрани твог тима налазе се твоји родитељи, који ти дају стабилност и сигурност. Стуб одбране, штопер - то је твоја мајка, која ће превише често да пази на тебе, толико да ће заборавити на противничке нападаче. Иако је то у већини случајева непотребно и омета те, то је само њен страх од твог евентуалног постизања аутогола.

Ћале је бек, улетеће често из одбране да ти припомогне, али ће се вратити брзином Роберта Карлоса - не само да попуни рупу у одбрани, већ и да штопер не би приметио његову претерану слободу у игри.

Бабе, тетке, ујаци - баве се својим задацима, али ће повремено да те "избаце" неком новчаном донацијом, као што задњи везни уме изненадно да "споји" свог шпица са голом.

Браћа и сестре су попут некадашњих, класичних крила - пробиће поред аута и упутити ти центаршут у виду савета или неке сличне помоћи. Мада умеју да буду и попут савремених крила - практично твој партнер у нападу.

Најбољи друг - полушпиц, плејмејкер, твој најближи саиграч. Вашим бравурама и дуплим пасовима јуришаћете и на најјаче, и на најгрубље одбране. Изводићете егзибиције. Понекад неће ићи све по лоју: упадаћеш у замке, касниће пасови, али и офсајд је за нападача.

Падаће хет-трикови и црвени картони, неко ће на свом путу добити сталног партнера у нападу, неко ће остати птица селица, али запамти једну ствар - комплетан нападач је само онај који игра у оба смера, који ради за своје саиграче исто као што и они раде за њега.

Serija iz koje je većina dece izvukla pouku da ako se njih 5-6 udruže mogu bez problema da izmlate nekog ko se od njih razlikuje.

Фин, франкофон, готово флафичаст израз за судар, дејт, излазак.
Оно: блиски сусрет треће врсте са опцијом каснијег лубрикантног трења и трешења пепела посткоиталне цигарете у импровизовани фишек од Глорије.
Изговарају га а-ла Дел-Бој познаваоци француског, неретко припадници плитке аристократије и понеки културни хипстер, који ионако уместо "Јебо га бог" каже "Мон диу", а уместо "укурац" "Пардон".
Преферира се "р" Весне Рррадусиновић, што вибрира ко заглављен Хилти.

Имате дивну дјевојчицу. Мирно, слатко створење које је свима драго.
Послушна цурица која се никад није успротивила оцу и мајци, никад није рекла ''Не''. Добро учи, примјерна је, културна...
Међутим појављује се тип ниоткуда. Лик са минђушом, пирсингом, плетеничицом.
Он свира гитару, јако је чудан, наркоман је сигурно.
Ваша ћеркица је са њим пола године, и ви сте мирни, све док га једног дана не угледате и не сконтате да је он сто посто наркоман, а јелте, шта би друго могао да буде кад тако изгледа?
Мора да се дрогира свако вече да би одржао такав изглед јер пирсинзи и минђуше не могу да израсту одједном, све то дрога направи од човјека.
Почињете да пиздите од тога да вашу мезимицу, њежну дамицу неко гледа са наркоманом јер ће они свашта да кажу. Небитно је то што су они срећни и у љубави, ко јебе то кад ће он сигурно да је навуче на неко зло.
Неће он крочити у вашу кућу не звали се ви као што се зовете, и неће тај наркоман имати било шта са вашом ћерком!
Нека сједи кући, ви је убијајте у појам и малтретирајте је, ништа то није страшно, нека научи да треба да гледа људе по томе колико имају минђуша, јер минђуша је огледало душе!
Потрудите се да јој пронађете неког згодног и богатог доктора, адвоката, шта год, само да је налицкан и да је што више педераст јер вам он, јелте, неће ни пипнути кћер, поштоваће је, јер он то зна, доктор је ваљда, а и богати се боље разумију у поштовање према цури.
Волите доктора зета, сви остали су наркомани јер су се устали у 6 ујутру да натоварају дрва (то је нечасно), и што нису ништа јели да би се састали са другарима да продркају гитару мало, они уништавају младе дјевојке, њих треба кастрирати и послати у затвор, све до једног!

Ono što žena pošalje u SMS poruci svom mužu vozaču trolejbusa nakon što nije došao kući dugo posle završetka radnog vremena.

Ona koju ispovrtiš iz atavističkog sloja malog mozga u kom obitavaju arhetipske stvari, psovka koja se ne koristi u svakodnevnom životu, koju jednog prepodneva, na turističkom brodiću kojim na seminaru obilaziš Azurnu obalu, citiraš na pitanje uglađenog Šveđanina koji tako putujući po svetu prikuplja sočne psovke, i koji, kad mu izgovoriš pa prevedeš na engleski "Krv ti jebem", odmahne rukom i kaže "Da, to je kežual... imaš li nešto jače?" Onda staneš, prebaciš program na arhetipski mod, i izgovoriš psovku. On trepće okicama. Prevedeš psovku. A onda on razrogači oči, pokrije lice rukama i počne da vrišti: "Oh my God, this is fucking unbeleavable!!!"

Osoba koja suviše dopušta da joj se Zemljina rotacija meša u privatni život.

Konstrukcija kojom sagovornik pokušava da u svoje izlaganje unese neku zen-notu i doda kašičicu misticizma. Pritom je glup k'o točak, a od iskustva ima... nema ništa. Kao subjekta u ovoj rečenici trpa koga stigne. Sve kurva do kurve.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...