Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.
U mom mestu je postojao čovek koga su svi znali, a malo ko je išta znao o njemu. Svakog dana taj dedica bi stajao u blizini gradskog Doma kulture, sakoa nagrnutog na ramena, i gledao ljude kako prolaze svojim poslom, svakom se uljudno i sa smeškom javljajući, čak naklonivši šešir ukoliko bi ga nosio. Zbog toga su ga klinci prozvali "Čiča što stoji pored puta", stariji su govorili da je lud, ali on nije odustajao od svoje razonode, i godinama je predstavljao neku vrstu gradske znamenitosti, dostojanstveno provodeći dane radeći ono u čemu je uživao - gledao mlade ljude pune života, dok je puštao da ga misli vode ko zna kuda i u koje vreme. Povremeno bi nastojao da započne razgovor sa tim mladim ljudima, ali niko nije imao vremena za to, i ono što je imao da kaže pokrila bi gradska vreva. Kada se jednog dana nije pojavio na svom mestu, svi su znali šta se desilo, ali niko nije znao gde živi kako bi ga našli i sahranili. Tek posle nedelju dana smrad ih je doveo do stančića u kome je dedica živeo onaj deo svog života o kome niko ništa nije znao. Tada su saznali da se zapravo zvao Milenko, da ima još uvek živog brata u drugom gradu, da je kao mlad bio glumac u pozorištu, da se iza ostarelog izboranog lica nekad krio stasit markantan mladić, našli su njegova pisma, knjige, hartije koje su sadržale sve ono što je drugima godinama hteo da ispriča, ali nikog jednostavno nije zanimalo. Na sahrani su bili samo pop i njegov brat, niko drugi nije imao vremena da dođe. I svi su nastavili dalje...
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.
Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.
Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.
Istorijski događaj u kom su se odrasli ljudi tukli oko parčeta peska u kom će moći da se igraju, istovremeno se svađajući i oko toga ko ima boljeg zamišljenog prijatelja. Tuča je trajala sve dok jedni nisu odlučili da pokupe svoje igračke i vrate se kući.
- Jel znaš gde stanuje Batke? - Nemam pojma. - Prođeš pozorište, prođeš gradsku biblioteku, siđeš nizbrdo desnom stranom ulice, prođeš galeriju, veliku cvećaru, pa posle spomenika, druga ulica levo. - Kafana...Kafana!!! - Šta kafana? - Jel ima tu neka kafana? - Ima. - Kako se zove? - "Mali raj" - Aaaa...znam.
To je kad gledaš vremensku prognozu i onaj čika/ona teta se ubije pričajući o ciklonu i anticiklonu i o povišenom vazdušnom pritisku, talasima vlažnog vazduha iz Mediterana, o oblačnosti, mestimično ovo, mestimično ono, o brzini vetra, a ti samo čekaš da prestane više da palamudi i da se pojavi ona sličica sa suncem, pa da vidiš da li pored nje ima nekog oblačka ili kapljica kiše.
Taman ste uhvatili život za muda i umesto da odmah poentirate sa time što imate, vi se prvo sebi divite, smeškate i odugovlačite dok se život ne izmigolji i saspe vam dvocevku u glavu, sve sa osmehom, pa ga vijate u sledećem nastavku.
Polemisanje o gej paradi k'o da je to najbitnija stvar u univerzumu. Ovo i ono u američkim filmovima. Printskrin-posteri sa Fejsbuka i JuTjuba. Nikome nije smešno, meni nije smešno, shvatite! Rijaliti šouovi, jebali vas oni. "Definisanje" tema aktuelnih 15 minuta. Dobro bre, paljba, i ja sam gledao tekmu! Isidora Bjelica. Milka Canić, jebala vas Milka Canić, priča "dobro veče", pa šta?! Dečije definicije-doživljaji sa časa biologije. "Štreber ovo" definicije i "štreber ono" defnicije". Kukanje za obrisanim posterima - glupi su, kako ne provaljujete?! Sise po posterima - skinite bre neki pornić, smarate, jebali vas plusevi. Pravljenje Hastlera od opcije omiljeno, eksploatisanjem kad god vidite sise. Smešne slike sa komentarima u stilu "reci braćala kako je carski". Dupli nalozi za psovanje Džimija i Bleka, pa niste valjda tol'ko umobolni da vam to pruža neku satisfakciju?! Dunjica Slatkica klon-trolovi. Glumljenje sofisticiranosti po internet forumima. Prvi septembar i definicije o njemu. Minusi na Milisava, a car čo'ek.
