Arhaična alatka iz porodice klešta.

Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.

Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!

Sigurica.

Dodavanje bez gledanja pravo u reket gdje loptu čeka Poštar i držeći se za uvo, nonšalantno zakucava silinom od svojih sto kila mišića.

Kombinacija dva lika koji se poznaju u dušu.

Kada se švercuješ u prevozu, a u busu dva kontrolora kreću sa oba kraja autobusa.

Trenutak kada prvi put pogledaš u oči svog novorođenog potomka, a on iskrivi usta u nešto što izgleda kao osmeh. Od tog trenutka si kupljen za sva sranja koja će ti napraviti u životu.

Muškarčina na kub, pa ne treći. Njega život nije mazio ni pazio, pa je zato izrastao u rmpaliju. On ima ruke ko lopate, a brkove do zemlje. Njegova maljavost na ramenima i leđima postidela bi i jetija.
On ne ustaje, on iskače iz kreveta. Spava obuven jer nema vremena za nameštanje, jer treba drva cepati, treba gvožđe kovati.
Njegovi obroci se obično sastoje od najzačinjenije hrane koja može da potraje jednoj porodici ceo dan. On jede ljute papričice bez kapi vode.
On sere u poljskom wc-u. On piša uz vetar.
Nikad nije pustio suzu, osim jednom kada mu je špen veličine klikera upao u oko. I tada je, kažu, pustio samo jednu. A špen je iščupao rukama.
Ne koristi penu za brijanje, već ulje za motor. I brije se plugom

Sigurno nešto što oćeš da ti kaže vrh ortak, tipa fazon ko meni Stankela, kati s leđa prilazi riba vrste dobra.

prvi koji je u Srbiji primenio carski rez, 1389-e.

Poklonici najpopularnijeg sporta u Srbiji - parničenja sa familijom, koji su tokom višedecenijskog sporenja, na sudske takse, veštake i advokate dali dovoljno para da se ozida omanje porodilište sa celokupnom opremom.

Po nepisanom pravilu , najsigurniji vid zaštite automobila od krađe i oštećenja. Vrh . Može auto imati hiljade alarma , kandži i blokada, ako ga ne vidiš parkiranog s prozora, nije zaštićen.

Profesor izabere glupog asistenta da ga ovaj ne bi nadmašio. Onda asistent kad postane profesor izabere još glupljeg da ga ne bi nadmašio. Kad u lancu neko bude toliko glup pa se zajebe i sebi izabere pametnijeg asistenta, onda je to napredovanje u nauci.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Пљескавица са комплет свим прилозима које продавац нуди. Изрека "Што је џабе и богу је драго" је једно од животних начела Рома, тако да, ако су већ прилози бесплатни, ред је да се све узме.

Наравно, постоје два начина стављања прилога: Онај где ти продавачица сама стави, а ти причаш и онај где ти само да пљескавицу у лепињи па ти стави шта хоћеш (и кол'ко 'оћеш). Како Ганци не купују пљеске сваки дан, ред је и да се поједе што више. Реч "дијареја" не постоји у речнику продаваца чарапа на локалном бувљаку, па зато није никакав проблем да се помешају руска и урнебес, мајонез и павлака, вегета и со.

*Напомена: Аутор дефиниције ГАРАНТУЈЕ за аутентичност примера и напомиње читаоцима да ако виде сличну пљескавицу у стварности, окрену лице на другу страну. Дуже гледање овог уништавања пљескавице може да изазове трајне последице као што су аверзија према месу у лепињи.

Ниси уплатио ADSL па су ти га искључили/покварио ти се комп, и опет си принуђен да у тренуцима досаде прешалташ канале на ТВ-у који не гледаш већ питај бога колико. Е тад се осећаш као Алф кад је с планете Мелмак пао на нашу планету.

Pistolj tetejac, 7.62TT (ruski, a moze i kragujevacka verzija).

Reč kojom vaš ćale proverava da li je sve te godine `ranio dobro dete ili blejača koji dane provodi tako što visi na ćošku sa zamlatama iz kraja kojima su najpopularnije reči ler, tal, flop, ket, zle itd.

Ništa drugo nego svojevrsne pripreme za život.

Roditelji tada, u stvari, uče svoje potomke da glume, pretvaraju se i lažu, da ne odbijaju ponuđeno ali ne uzimaju sve što bi i koliko bi im srce iskalo, da suzbijaju svoje nagone i zapostavljaju svoje želje, a da pritom neprestano strepe od svevidećeg pogleda i od kazne ukoliko se ogluše o ova ustaljena pravila.

To su divna čuda tehnike u vidu motornih alata za pešadijsku upotrebu (jedan čovek ih sam koristi, drži u ruci ili na ledjima i radi sa tim).
Da bi alat bio pogodan za mučenje robijaša/vojnika/fizikalca koji radi sa njima, mora da ispuni sledeće zahteve:

- Koristi ga uvek jedan čovek sam, a ostali beže od njega da se ne povrede.
- Uz njega mora da se nosi kompletno zaštitno odelo bez obzira na klimatske uslove (najbolje je ako prži sunce).
- Nikako ne može da se kontaktira rukovaoc dok radi, što zbog buke od alata, što zbog zaštita koje nosi.
- Mora biti teži od 30 kilograma.
- Mora da pravi buku veću od 120 decibela.
- Mora da podiže prašinu koja smanjuje vidljivost, na tačno toliko koliko ste udaljeni od kraja alatke koja uvek može da vam otkine nogu ili ruku.
- Mora da se gasi tek onda kad sasvim nestane benzina.
- Mora biti dovoljno jak da rukovaocu uvek može da izbije oko, odseče prst, stopalo, šaku, nos i sl. Kada je sve po planu, mora makar da natera suzu u oko posle pola sata rada.
- Posao koji zahteva njegovu upotrebu, ne sme da traje manje od dva sata.
- Osim prašine, rukovaoc mora da proguta ugljen monoksida iz auspuha sprave ili ekvivalentnu količinu nekog drugog otrova koji ona emituje, dovoljnu za dobijanje pristojnog malignog oboljenja.

Najzastupljeniji primerci robijaškog alata kod nas su:
Motorka
Kobra
Žaba
Bič

Како живимо у јако организованој држави, ово је реченица коју смо небројено пута имали прилике да чујемо. Наравно, после тога, нужно иде јебем ти државу. Наиме, колико год да смо сами криви за срања у која упадамо, држава остаје као последња инстанца коју можемо увек да окривимо. Такође може да послужи као одлично оправдање.

Ни са каквим.
Све што мислиш да си научио до свог првог одласка у исту, видећеш да не пије воду ( пије пиво, вино, ракију...) а све што треба да знаш, научићеш временом.
Само редовно похађај наставу, немој бежати из кафане, као што си бежао из школе, обавезе према особљу измируј редовно и када дође време, само ће ти се касти.
Додуше, тада ти неће ништа вредети, јер ћеш увелико пелинџером заливати цирозу на јетри, али ћеш сигурно задовољно склопити очи богатији за једно велико животно искуство.
Најбоље је у кафану ићи празне главе, спремне да упија знање и пуна новчаника да плати то што ћеш да научиш.
Јер, како наш народ каже ни код бабе, нема џабе.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.