Дискретно стављање до знања особи којој је клим упућен да је се сећате. Можда не баш са сигурношћу одакле и у ком контексту, а можда није ни време, ни место за неки топлији поздрав.
Климнућете, проћи и евоцирати успомене...

Ако имало држиш до себе и сматраш се правим домаћином и патриотом, посећујеш манифестације попут вашара. Ако не, прво мораш да схватиш шта је то вашар, панађур, кирбај или како се то већ зове у твом селу. Твоје село нема вашар? Дабогда ђецу за лактове водили.
Не, вашар није леп народни обичај и место где је пожељно повести целу фамилију као да идете на Дејвис куп у Арену, обучени у одећу за славу. Бар не последњих дездваес година. Јер то више није више бенигно и безазлено окупљање припадника једне етничке скупине у порти православне цркве где се врши трговина бозом, лицидерским срцима и, да је среће, тамнопутим робљем. Па добро, можда јесте, али до раних поподневних часова док се не сјате дивље хорде малинара и дрвосеча. Хардкор момака. Онда нема места зајебанцији - кући, намири стоку, слагалица па Аранђел. Управо та екипа је битна за ову причу јер се овде прича о шатри, незаобилазном елементу таквих хепенинга.
Шта је шатра? Шатра је угоститељски објекат у коме те конобар пита "Штаћеш" уместо "Изволте". У очима неког архитекте јако једноставан, прост као и наш човек, домаћин. Велико парче цераде са неколико шипки које служе као носећа конструкција и хладњачом иза. Не шатор. Тако кажу педери. У шатри столови. Али не као кад је свадба или некада давно испраћај. Битан је распоред столова, јер у овом случају столови нису спојени, већ сваки стоји за себе. На породичном весељу под шатром седе људи блиски, међусобно вољени. На вашару је друга ствар, ни са ким не делиш симпатије и свакога гледаш као свог потенцијалног убицу, а са својим убицом не седиш за истим столом осим ако си за то потписао код матичара. Други битан елемент под шатром је бенд који у свом имену има реч бенд са женским вокалним солистом која није прошла аудицију за Звезде Гранда, већ је отерана са позорнице после прве строфе. Дакле, ужасне вокалне способности. Ако ти не ваља, иди у неки фенси ресторан па слушај Оливеру Ћеху или тако те скупље курве. И трећи, најбитнији елемент без кога би вашари нестали брзо попут половина куваних јаја на овалу са предјелом - гого секулић играчице. Госпођице без новаца, срама и рецептора за хладноћу у кожи (или како се то већ зове) јер одлично подносе све временске услове оскудно обучене, као да су пиле антифриз. Е, оне су те које су кључне за ово писаније.
Ако си икад био у таквом угоститељском објекту, (мого си да прескочиш довде јер сам објашњавао овим урбанима шта и како) сигурно си приметио једну појаву која мене изузетно иритира, а виђа се изнова и изнова. Дакле, неке скупине људи који стоје на улазу у горепоменути објекат. Да те подсетим, куцај "rumski vasar 3 decembar i rumske mesalice" у јутјубу. Да се не мучиш, јер знам каква си ленштина, ево ти линк. Е сад, какви су то људи? Као што видиш, одређене старосне доби, обично адолесценти. Момци из руралних подручја, са сома кинти у џепу, донираних од стране родитеља уз речи "Ево сине проведи се нађи неку женску прцај тако сам ја кад сам био млад а и после мало јебига немој рећи мајци". Обучени у пазарске фармерке и ариљске дуксеве и боди мајице. Са трибалима. У оба ушеса минђуше са цирконима, у коси онај гел Макси рози, на паркингу остављен кинески скутер. Са трибалима. Пошли су са мишљу "Ајмо мало, биће пички, јебига." Ниједној нису пришли, немају никакву жваку и једноставно нумеју. Онда се сете: мајку му јебем има тамо подшатром код Шкемпа неких фукси што играју и дају пичке одма, само једва чекају да им приђе нешто скурцем, то бре све Венди до Вендија. Дођу пред шатру, а тамо већ нешто чека двадесетак истих таквих паћеника. Сконтају да је ваљда скупо пиће, а фуље још скупље. Ђеш давати 200 динара за пиво кад има за шесет испред Мечкине продавнице. Препушташ пипкање ужеглих, знојавих спојлера који се тресу на телу неостварене фризерке, професорке социологије или раднице у металоглодачкој индустрији маторим нежењама, малинарима и дрвосечама као и локалним шверцерима док шатра зврји полупразна. Кисело грожђе, јебига.

Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.

Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к'о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.

На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ' сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с' ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.

Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: "Ајмо, ђецо, да се иде за послом!". По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула... Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ'о нас ђед да престанемо, ал' не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ' окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал' нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди...

Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.

Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л' је нормалан... Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.

Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к'о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: "Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју". Мени се стегло грло, једва некако проломих: "Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!" Насмјеши се најзад и рече: "Мани ме, него дедер запјевај!". Није било врдања, па започнем: "Чича пече ра-акију", а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.

И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек'о ракију.

Устанеш у 7 сати како би одгледао Витеза Коју. Боли те паче за све, знаш да кад упалиш Тв нећеш гледати Тадића како сере, педере како се балаве и Ивана Ивановића како једе говна. Баба ти испржи кајгану..уфф како је тад кајгана добра била. Одеш до продавнице и за 5 динара купиш десетак турбо жваки, са којима правиш ненормално велике балоне. Ако је субота, у 10 сати укључиш Пинк и гледаш Бадија, пса кошаркаша. Заврши се Бади, а ти одеш код ортака да се играш кликерима, узмеш му два стакленца, ал изгубиш мермерца, ал нема везе, прошле недеље си му узео нафталинца. Онда одете код комшије и крадете му трешње, умажеш се као свиња, одеш кући, кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Укључиш РТС 1, одгледаш Срлета и Пајчета или Штрумфове, зависно од тога који је дан био. У пола 8 одгледаш Лаку ноћ децо, истушираш се и легнеш да спаваш.

Kad pričaš po treći put istu priču u kafani, a tripuješ se da si to već jednom doživeo.

Lik koji ima dve leve noge tamo gde bi trebalo da mu budu ruke. Često je opasan po okolinu i nesrećnike koji se tu zadese, jer i najbezazlenije stvarčice može da upotrebi kao oružje.

Skup različitih radnji koje služe da muškarca vrate na pravi put muškosti sa kog je nizom nesrećnih okolnosti skrenuo.

Jebiga, navukla te kurva na zdrav život i metroseksalni fazon. Uradio si to zbog nje. Na trenutak ti je čak izgledalo i da je to do jaja tako. Barem su oni sa TV-a govorili da jeste. Izdepilirao si se potpuno. Redovno si sek'o nokte na nogama. Prestao si da pušiš. Prestao si da piješ. Prestao da jedeš masno. Nisi više gledao fudbal. Možda samo malo Real, Barsu i Arsenal. Nisi ga ni igrao više. Da se ne znojiš.

Al patka. Otišla je sa drugim likom, još metroseksualnijim od tebe. Ovaj je vegan. Moderator Fb strane *Životinje su bolje od ljudi*. Spašava mačiće. Zna da uklopi boje. Ne zaboravi da stavi podmetač kada pije ceđenu pomorandžu. Gleda slike u *Art Zoni* sa uživanjem i razumevanjem, a ne kao ti da blene u njih kao kada je prvi put vid'o pičku. Zna šta da naruči u salad-baru. I šta sad?

Sad bi nazad kod drugara koji upravo sede, vare neku gandžu i igraju PES. Sad bi opet da upadneš na onaj termin u balonu koji se igra nedeljom od osam uveče i gde u devedeset posto slučajeva izbija tuča na pola termina, jer se igra Partizan - Zvezda. Sad bi da baneš u *Durmitor* sa ortacima i oljuštiš dobru porciju jagnjetine i jedno deset piva. Ili makar neku dobru punjenu pljeku da odereš u *Dafu*.

Ne očajavaj. Ako su ti pravi ortaci primiće te nazad u čopor. Samo treba da se očistiš i vratiš u normalan fazon, a to nije lak posao. Metroseksualizam je kao droga. Iako je u principu sranje i nisi ga voleo, navučen si na njega sada, ali istrajni ljudi mogu sve, tako da glavu gore i bori se. Pobedićeš.

Senilni konobar.

Odgovor koji dobiješ od domaćina kad rakiju kojom te ponudi dovedeš pod sumnju da nije domaća. Nakon toga ti samo ostaje da istu nahvališ, jer bi drugačijim gestom uvredio i njega i kuću pod čijim se krovnom konstrukcijom nalaziš.

Sistem nastao kada si prvi put nešto gadno zasrao i od tada svako tvoje sranje izlazi pred ovaj sud i ne prolazi nekažnjeno. Pored tog jednog oni ti natovare i 19 drugih sranja koje nisi uradio, ali za svaki slučaj, da se nađe. Članovi su: majka sudija, otac porota, sestra tužilac, baba javni tužilac i deda svedok odbrane. Naravno, ti uvek predstavljaš optuženog i nužno krivog. Može se desiti da te nekad deda izvuče, ako mu tada njegov prijatelj iz Nemačke nije u poseti.

Rak rana mladih kladioničara. Navlakuša za iste. Pogrešna investicija. Najčešće se ljudi oslanjaju na istu u periodu najveće krize. Studenti na kraju meseca. Matorci nakon plaćanja računa. Klinci koji hoće da jedu pljeskavicu, a ne kiflu, za užinu. Nakon toga ostanu izuveni, praznog novčanika, sa jednim pitanjem u svojoj glavi: "Ko me ter'o da bacim pare?"
I pored svega toga, uplaćivaće je opet i opet jer se vode mišlju: "Ako ne uplatim, kajaću se."

Najveći nivo smorenosti koje jedna osoba, najčešće muškog pola i najčešće bez interneta može da poseduje. Igrica može da bude bilo koja podesna za tu upotrebu, ali su najčešći PES, NHL, NBA, Virtua Tennis i slične.
Tako jednog dana kad te smori i osma epizoda iz desete sezone Saut Parka, jer si je milion puta gledao, padne ti opet na pamet da radiš ono što si i ranije radio: Daj bre, da na PES-u napravim moje ortake iz kraja kao tim pa da igramo s Barselonom kao šatro.
Mada neko nema ni toliko ortaka, pa uzme i sam se napravi, a možda i dedu Milutina, i ubaci se u Barsu, na mesto Mesija i Pedra i bije s dedom u tandemu.

Radovi navijači na gostovanju.

Уређај сделан в СССР-а који има две намене. Мирнодопску и ратну.

Srpski old skul test ljubavi, definitivan i kapitalan korak dalje u romantičnoj vezi i ozbiljan znak da bi dve familije mogle uskoro da se oprijatelje. Gest junoše koji devojku odvaja od svih drugih šema i kombinacija i stavlja je u centar bar onog što je iole ostalo sveto nama Srbima, a sa njene strane znak istinske zainteresovanosti i hrabrosti - ko bi zbog drugog razloga izdržao snajperisanje izvršnog konzilijuma tetki i ujni, babino nazivanje snajom i štipkanje za obraz, lukava strikova pitanja o lozi prezimena u okviru interne udbaške provere je l' iz dobre kuće i kako stoje s imetkom, i đedovo pitanje jesu njeni onomad bili za Đujića ili za onu črvenu gamad.

Ako prođe test srpske slave, to je već materijal za ženidbu: prvo, jer te familija voli, tvoji su iako su daleko od savršenih, i žele ti sve najbolje, jer, jebiga upremili su rakiju za tu svadbu već iste godine kad si se rodio, a drugo - bogami, to je onda žena mnogo jakih živaca i neviđenog strpljenja kakva čoveku kroz život može biti i ljubavnica, i prijatelj, a bome i jatak.

Slika golotinje na koju ne bi bilo u redu da ga šiljiš.

Лик који се клади само на Четврту исландску Бе дивизију (север), Другу лигу Северне Самое, трке паса, снукер, азијску одбојку и слично.

Iskren odgovor studenta lakrdijaša na pitanje "šta si položio u ovom semestru".