Не волим ти ја те Америке. Ни прву, а бо'ме ни педесет прву. Па ни ову из наслова. Реџи Милер је океј. Као играч, тројкаш. Додуше сматрам да је говно од човјека. Онај пешкир му никако не могох опростити. Шта ћеш. Замјерљив сам тип. Елем, не волим државу Индијанаполис, схватили сте већ. Али ипак кад ми је поменеш, мени топло око срца. Шта ћеш, емотиван сам човјек. Одувијек ме прошлост одушевљавала више него будућност.

Индијанаполис бијаше зенит југословенске кошарке. Мјесто које нас је винуло у легенду. Баш нас. Обичне смртнике, што блејаху у коцкасте екране тих незаборавних љетњих дана. Радовасмо се ми и раније. Играсмо и боље. Можда има и љепших кошаркашких прича за испричати. Но ја не бијах стасао да вам их из прве руке испричам. Индијанаполис. Ту смо дотакли небо. Горе смо и остали.

Југославија. Три боје. 12 играча. Једно срце и једна лопта. Довољно? Није. Пар милиона нас. Младих, старих, ратом намучених, пијаних, лудих али у истим бојама. Са истом жељом. Довољно?

Никада нисам знао да играм кошарку. Играо сам додуше. Имало ме шта. Гурао сам се. Ко већ није играо баскет тих дана? Добродошли у земљу кошарке. Стварно смо били земља којој је баскет био артерија која је напајаше надом. Глупо је причати кога је све ова земља дала да жари и пали свјетским паркетима. Не би било фер наводити. Некога бих заборавио. Лудаци еј. Имена нису ни битна. А и гдје да знам имена свих нас који навијасмо тих дана. Ми! Мали људи велике жеље. Подједнако уткасмо себе у то злато као и њих 12.

Тукли смо их на њиховом тлу. Амере. Истом оном које су они залили крвљу домородаца. Можда их стигло проклетство. Сумњам. Стигао их наш инат. Наше лудило. Онда тај чувени плес Новозеланђана. Какви манијаци јебемти. Тући ћемо их лако. Ма какви. Умал' нас не одраше. Перо Камерон. Перо јеботе. Никад то име нећу заборавити. Идемо даље. Финале. Крв. Зној. Фајт. Муда!

Како да заборавим? Како да се не сјећам Јарићевих бацања против Амера? Ко му је вјеровао? Никада га нисам волио. Није изневјерио. Чичине тројке? Пеђу? Аргентинце? Продужетке? Фаул који су тражили. Дивац је то пријатељу. Не можеш њему свирати фаул. Злато.
Злато!

Колона возила је пролазила мојим градом. Заставе тробојке и пјесма. Пуцњи.
Ја сам био поносан на људе које сам гледао само на тевеу. Ја сам био сретан што сам могао да их гледао.
Остали су горе. И Југославија је остале горе. Можда је тако и боље. Нека их међу звијездама. И онако нису били са ове планете.

Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost.
Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...

Kao neka igra. Neki debili čak nazivaju i sport. Kako jebeni kriket može da bude sport? Sport, a igra ga 5 država na svetu. Jebem mu mater, šta je to tol'ko zanimljivo u "kao" sportu koji podseća na bejzbol?

Aj bejzbol da razumem nekako. Trčiš po onim bazama i jedeš govna, al u kriketu jedeš govna bez tih baza. Zato što ih nema. Poenta je da udariš lopticu koju ti baci protivnik sa nekom kao palicom, a da ona ne obori neku prečku i stative iza tebe. A što im je ta palica... i varjaču zajebala! *Prijatelju, bolje da si ost'o kući da sa tim mešaš ručak i ne mučiš jadnu ženu nego što si došao da lupaš neku buđavu lopticu! Daj Bože da te u levo mudo pogodi, kad ti je bitniji šatro sport nego žena. Da si ostao kući, žena bi mogla lepo da gleda serije, a ne sad da kuva ručak. Kako si bezobziran, sramota!*

Nego da postavim ja još jednom pitanje: "Kako može da bude sport, a igra ga 5 zemalja na svetu?" I to sve sportske velesile: Bangladeš, Šri Lanka, Australija, Južnaoafrička republika i normalno Indija. Ti Indijci sve neka sranja prave. Jedino im valja šah, ništa više.
I ta Šri Lanka?! Nema ih na mapi, a izabrali šta će da igraju. **ALO LJUDI JE L' STE ČULI VI ZA FUDBAL?! TO VAM JE ONO KAD ŠUTIRAŠ LOPTU U GOLOVE, A NE DA JE UDARAŠ VARJAČOM!**

Ima i neko bodovanje u tom kriketu, al to ne znam da vam objasnim. Imaju neke dvojke, četvorke i šestice valjda al stvarno ne znam kako i šta sa njima. Čuj, ja ne znam! Pa to ni Bog otac ne zna! Bitno je da na kraju udarajući loptu varjačom osvojiš više poena od protivnika. Poželjno je i zafrljačiti lopticu u pičku materinu. Ne znam da l' je to istina al zaključio sam jer se navijači raduju kad neko prebaci stadion.

Toliko o ovom govnetu od sporta.
PU JEBEM TI MATER!!! PUKO MI TIKET JER SAM IGR'O KRIKET!!!

Tripovanje naših fudbalskih klubova da su dostojni grupne faze Lige Evrope ili Lige Šampiona.

Čisto **prodavanje magle**. Kondenzovane, doduše, ali svejedno magle. I to bukvalno!

Elem, neko se setio da izvesnu količinu vode zapakuje u komad plastike cilindričnog oblika, nalepi etiketu sa nazivom svoje firme na isti i tako profitira. Jebote, čak ni marksističke revolucije nisu unele tolike promene na tržište kao ova ideja. Krajnje neverovatno, složićete se.

Naravno, ma koliko prostom svetu ovo delovalo kao bacanje para, uvek postoji malograđanština koja će da poveruje u istinitost priloženog u reklamama za ove proizvode.
Naime, obično neka prepička džogira u uskim helankama a zatim otvara flašicu iz koje pije 2-3 gutljaja, nakon čega možemo videti kako njeni krvni sudovi i mišići doživljavaju ekstazu ali baš svi mišići, pa čak i najsitniji, savijači prstiju.
Metabolizam se ubrzava a devojka je spremna da sa osmehom na licu istrči još jednu turu polumaratona.
Hidrira čak i ispucalu kožu na petama i oporavlja slamastu kosu kojoj daje bujan, prirodan volumen i čisti metabolizam i od vlaške magije.

Ali jebi ga, ipak je to voda sa savršenim odnosom kalcijuma i magnezijuma. Dva prema jedan, ako me sećanje služi.

Ako započnete dan ovim obogaćenim vodama, ceo dan ćete biti sveži, odmorni i spremni čak za suočavanje sa nadrndanim tastom koji bi vam najradije jebao mater jer mu blejite na gajbi. Savršene za sve one koji brinu o sebi i svom zdravlju.

Da ne bude da prodaju najobičniju vodi, setili su se da je obogate aromama. Tako na primer, ako pijete onu sa ukusom breskve koja ima miris razblažene pišaće, bljutav ukus teraće vas da povraćate ali morate stisnuti zube! Pravi lek mora imati gorak ukus.

Ne mogu odoleti a ne postaviti sledeće retoričko pitanje.
Zar nije logičnije kupiti pivo ili sok umesto ustajale vode u ambalaži pseudo-futurističkog dizajna koja je potpuno razgradiva, doduše kroz nekih 1,5 miliona godina? Zasigurno jeste ali nema bez ekologije u Evropu.

Uostalom, zašto jednostavno ne otići do kuhinje i nalipati se vode ko kamila gotovo za dž? NE! To je ipak flaširana voda! Ona leči sidu... al zamalo.

Kada na toalet papiru u rolni nema onih recki, pa možeš da uzmeš koliko ti treba.

Vrlo zaebana stvar, pogotovo ako ste komentator.

Оно на шта се искусни плагијатор вади када га провале.

Trauma na koju je osuđen gotovo svaki punoletni muškarac, naravno ne računajući one buržuje koji imaju vozni park u vlasništvu. Pošto je prosečna plata u Srbiji mizerna, vlada pravilo da se kola smatraju članom porodice i to možda i najbitnijim članom. Onda je jasno zašto stari koji svoju platu svakog prvog preračunava u benzin i gleda hoće li imati svako jutro da ode do posla i natrag, ne želi ključeve svog prekrasnog da daje u ruke tek stasalog kurajbera.

Svaki sledeći koji je dovoljno glup da to pita.

Pluskvamperfekat je vreme koje koriste uglavnom oni koji ne znaju ni sta je prezent, a kamoli pluskvamperfekat!!! Takođe ga koriste oni koji ne znaju da sastave prostu rečenicu, a pokušavaju da izgovore složenu!

Lik koji ne nosi majicu na basketu.
Specifična vrsta ljudi kojima ne možeš dokazati koliko je to odvratno i oblači majicu tek posle teške svađe i neumornog dokazivanja od strane ostalih igrača na terenu zašto i koliko je to odvratno.
Pošto je basket sport u kom si bukvalno prilepljen za igrača kog čuvaš ili koji čuva tebe, osećaj dok čuvaš lika koji ne nosi majicu je kao da si non stop prilepljen uz neku klizavu lignju i posle određenog vremena ne možeš lepo da ga čuvaš jer bežiš iz kontakta što njemu daje prostor za igru. Naravno on tripuje da je vrhunski igrač a činjenica je da ti je samo odvratno da ga čuvaš i to je to.
Uglavnom ti je to neki dobar drugar koji hoće da pokaže koliko je radio u teretani preko zime, pa ne možeš da ga oteraš sa terena, što bi lagano uradio da je neki debil koga ne znaš, nego moraš da se ubeđuješ sa njim da je obuče a on mora makar jednu partiju da odigra go.
Uglavnom kada se obuče počne slabije da igra i gunđa kako je to zato što je navikao da igra bez majice i sada mu je sjeban osećaj, ali nas ostale baš boli uvo. Bitno je da je najzad obukao majicu i možemo da ga čuvamo.

Kao i kvalitetni dresovi sa imenima, uglavnom ima slab uticaj na igru tima, ali ima veliki psihološki uticaj na protivnika. Kada igrači tima sa suprotne strane terena vide dresove protivnika iste boje i igrača druge boje kože, dobiju utisak da je u pitanju ozbiljan klub koji se spletom nesrećnih okolnosti našao u ovoj ligi. Ono što oni ne vide je da su dresove platili igrači, a da je crnac ortak od špica Miće koji sa njim studira na poljoprivrednom, smer ratarstvo i da je fudbal posledni put igrao sa drugovima pre šest godina na peskovitim ulicama Kišase.

Kad si depresivan prvog septembra iako si student.

Dobiti verskog fanatika za komšiju.

Илити: "Како је до јаја да живиш са цимерима, идеш сваки други дан на журке, правиш лудницу са цимером по стану, радиш неки просечан посао, али се зато зајебаваш до јаја и уживаш максимално у животу" фазон серије/филма.

Свако ко је бар једном бацио око на серије типа "Пријатељи", "Веселе седамдесете" или "Стажисти" помислио је на ту болну чињеницу да не живи у земљи типа САД и да нема шансе да унајми ни стан од 70 евра који дели са удовицом ратног ветерана, камо ли једну од оне две станчуге које деле јунаци из "Пријатеља". Да, реалност је прилично зајебана, па осим тога што не можеш да приуштиш стан у коме лагано може да се опичи фудбал 5 на 5, твоји пријатељи вероватно нису суперопичене копије Џоија, Рејчел, Роса, Чендлера и Фиби. Далеко су веће шансе да ти иначе треба сат времена да их натераш да оду с тобом до града на пиво.

Кул музика из седамдесетих исто отпада. Једини подрум који можеш да нађеш је онај у згради у којој живиш где би ти се шетали пацови по глави док покушаваш да дуваш са ортацима.

Реалност наставља да убија финанскијски. Ако живиш у Србији, а притом имаш ту срећу да живиш сам у свом стану (а ниси ожењен/удата), паре ти сигурно не испадају из гузице. Тако да, о путовању на лађење јаја до Лас Вегаса можеш само да машташ. Чак тешко да и финанскијски можеш да издржиш да сваки дан пијеш кафу у најгорем кафићу у граду, камо ли да нађеш неки домаћи "Central Perk" и да тамо блејиш цео дан.

Генерално, тешко да све то и у "обећаној" Америци можеш да приуштиш без 10 сати дневно на послу. Тако да, морала би гузица да ти буде укључена у струју и да се константно бијеш неким енергетским пићима да би имао живот интересантан као они. Тешко да имаш најинтересантнији посао на свету као јунаци из "Стажиста", па да се зезаш по болници цео дан са најбољим ортаком. Ако живиш у мајци Сербији, а у тим си годинама, вероватно теглиш гајбе код приватника или келнеришеш у кафићу да би напокон уштетео 80000, да платиш јебену школарину и напокон упишеш ту трећу годину.

Надај се да ти је живот довољно кул, пошто њихов можеш да живиш само две епизоде дневно на ТВ-у. Осим ако не скинеш серију са нета, ал' џабе, нема ништа од кул гајбе, заборави.

1. Никако га не гледајте у очи, зато јер га нећете прочитати по погледу
2. Никако га не прозивајте поред билијарског стола.
3. Уколико Вам се ипак омакне, сами сломите неколико штапова, да их он не би сломио о Вас. Кугле брзо потрпајте у рупе.
4. Никако га не ударајте први рукама, зато јер ће Вам 100% уврнути руку.
5. Никако га не ударајте први ногама, зато јер ће Вам поломити обе.
6. Уколико имате пиштољ, не вреди Вам - сигурно није напуњен.
7. Уколико којим случајем је пиштољ напуњен - Стивен ће Вам га сигурно избити из руке црном билијарском куглом коју сте заборавили да убаците у рупу.
8. Никако не узимајте његову ћерку или сестричину у таоце - то ће Вас скупо коштати.
9. Боље искочите први из воза, него да Вас он баци кад воз буде пролазио преко високог моста.
10. Покушајте да молите за милост - можда се само окрене и остави Вас пониженог.

Изненадно подизање мочуге у незгодном тренутку, без могућности чињења било чега корисног у вези тога. Не вреди ти да мисли преусмериш на нешто несекси јер нема вајде, мајмун је решио да прими крв из твоје главе у његову главу.

Тврд к'о камен.