Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?

Šok izjava čiji je cilj da preseče priču neke grupe ljudi o dogodovštinama u kojima su učestvovali, jer morate priznati da čim bi čuli nekoga kako to izgovara, u vama bi se odmah rodila želja da saznate šta se tu tačno dogodilo.

Rečica, pa još na Kosovu. Nosila. Nema šanse iskulirati tako nešto. Može bilo šta da se prekine time. Utakmicu da gledaš, na sred tribine, u sred bakljade, opet bi zastao da odslušaš. Da jebeš, skroz onako u zanosu, neko čuješ napolju to izgovara. Stao bi. Da čuješ šta je bilo.

Pičku nikad video nije. Ali baš ona klasična budala koja misli da sve što leti, da se i jede. Zamuženko klasični koji će jebati tek kad mu neka tetka provodadžiše komšinicinu rođaku sa Peštera.

Ne narkoman, već povremeni korisnik-uživalac-krivotvor, vikend narkoman. Praktikuje lake droge u kombinaciji sa pivom, ponekad rakijom.

Šovinistički opis veoma sitne devojke.

Луна парк за урбане фаце који тамо воде своје цице на једнодневне излете и осећају се фул патриотски, јер они, будући урбани, иначе не иду на село. У етно селу се једе традиционална српска храна, попут сарме, кобасица, јагњетине и прасетине. У етно селу нема аутодрома и других срања из обичних луна паркова, него гледамо како су наши преци живели у малим, дрвеним кућицама и за славу ишли у мале, дрвене црквице, све то са беспрекорно зеленом травом, мостићима, поточићима и веселим живуљкама као из Дизнијевих цртаћа, које радосно трчкарају около и поздрављају путнике-намернике, позивајући их да уђу у оближњу етно кафану и окрепе уморну душу уз звуке традиционалне етно музике. И тако на крају дана, из етно села се иде кући испуњеног срца, јер смо се вратили својим коренима, јер смо прави Срби, и јер је Косово Србија.

У међувремену, власници етно села чешкају тарзанчиће, броје паре и размишљају колико им је потребно монтажних кућица, лоших глумаца и вештачке траве да привуку још више сељака.

Budim se u znoju.

Sve ono sam samo sanjao. Osećam se kao kraljevski pingvin koji je upravo proveo dva minuta u mikrotalasnoj na maksimali.

Sve je delovalo stvarno. Nikada nisam jebao, ali mislim da to ovako izgleda, kao u snu koji sam imao. Klub, pičke, muzika, alfa mužijak, piće, droga. Blogerke. Kop. Osam evra po tekstu.

Odlazim da se umijem. Nema vode. Pritiskam dugme na sekretarici. Poruka od Frenkija da dođem u redakciju u Marinkovoj Bari. Brzo oblačim roze jaknu, somotske pantalone i duboke patike na lepljenje. Gledam u novčanik, osam evra. Koji trip. K'o u snu. Do jaja. Kupiću usput Zaza čokoladicu i Rosu. Nabio sam sluške u uši. Pustio sam čuvenu Eltonovu pesmu *sekrifajs*. Navlačim kapu sa kićankom i spreman sam da krenem. Otvaram vrata, a ispred mene stoji neki klinac.

Најнебитнији месец у скупу од дванаест. Такође у њему се завршава Шкорпија, а почиње Стрелац. Да није Чеде Чворка, не би ни знали шта је Шкорпија, још дупла. Најнебитнији знак. Сви су неки лавови, тигрови, овнови, стрелци. Ретко ко је шкорпија.
Некада је било ту нешто са 29. дотичним месецом, али се и то изјаловило. Хтели су да га учине битним, али је тежио небитности, што му је и основна особина.
Новембар је нешто као и четвртак. Дан пред петак. Месец пре децембра, када је иначе људи свуда унаоколо због сијасет слава, нових година и осталих верских и политичких творевина.
Срање од месеца.

Ненад Милосављевић. Матори хипик, бивши СПС-овац, човек који је сањао стару љубав, помогао православљу да дође са југа, и помогао обнови више, исто тако православних манастира, од великог Матеје Кежмана. Воли да гледа женске неким другим очима, онако како не треба, а прича се да је њему заспала Војводина, иако је је из Ниша.

Оно о чему се мање прича је то да је Неша прљави матори педофил. Добро, не баш ранга Жике Тодоровића, он већ натачиње бебе, ал сигурно је за два круга оставио Дамблдора и Ацу Поштара. Срео је тако на својим путовањима крајем двадесетог столећа неко девојче које дрско имаде година колико Котор векова. Наиме, водећи се чињеницом да се Котор под тим називом помиње тек од епохе Немањића, Неши је прстима шапутало и уснама га миловало дете од неких осам година, а за то се мардеља, за то се мардеља чак и у Јапану.

Gej drugar opake pičoke.

Dva tipa ličnosti: jedan pljuje po svima i jebe mu se šta će da misle o njemu. Drugi sve guta i tripuje da ga svi vole zbog toga.

"Jebem ti mater!", samo mi je frka da ti kažem u lice.

Čovek koji ne može da se sabere zbog svog realnog i imaginarnog dela.

Иза ових врата, у згради која се налази у најлепшем делу Београда, насељу Неимар, живи гђа Христић. Гђа Христић, својевремено преводилац, публициста, пиколиста великог оркестра СХС-а и мачевалачки шампион, осма је генерација која насељава ово здање у срцу града. Супруга академика Пајића и мајка Сташе и Андреја, сликарке и наркомана.
:Зврнддддд:

Našao sam djevojku.

,,Boli me kurac" nije samo fraza, ,,boli me kurac" je stil života. Mantra koju lik ponavlja u sebi dok prilazi devojci, ono što je Jovan Marinković rekao sebi kad je skočio na tenk sa flašom benzina, ono što je prvi neandertalac pomislio kad je skupio muda da priđe vatri. Život je previše kratak da bi se prošetao kroz njega, reci sebi ,,Ma boli me kurac!" i potrči!

Сленг. Изговара се као увод у излагање које нема апсолутно никакве везе са сексом.

Žena s klidžom toliko velikom, da se čini da joj cupi ima predgriz.

Omladinski izraz, polno sazrelih momčića za klitoris.

Do juče nije znao dal je bata ili seka, a već zna žensku anatomiju i na latinskom.
Da mu nije Wikipedie, morao bi da smara ćala.

Veliki Romulanski heroj poznat u favelama i pod nadimkom Žumance.
Postao je čuven međ njima zato što ih je prvi podstakao da se sele u Obećane zemlje - Boljevce, Ovču i Zemun Polje.

Rođen je obeležen belim tenom i žutom kosom koja je kod Romulanaca poznata kao boja sreće, pa su zbog toga svi voleli malog Džilasa koji je vredno radio, vukao gajbice sa Markom Miloševićem, skupljao kartone, pa dobro, ukrao je i koji šaht, al mora od nečeg da se živi i malo po malo stvorio je imperiju.

Tada je upoznao velikog zaštitnika ljuckih prava i ljubitelja krava i teladi Borisa Tadića koji ga je uveo u DS, postavio za gradonačelnika i dopustio mu da najzad ostvari san svih Romulanaca. U svemu tome je pomogao i njihov veliki prijatelj Miroslav Mišković, koji je na mestu njihovog stradanja napravio ogroman kompleks spomenika zvani Belvil,

Sada Džilas radi na drugim projektima pomoći svom narodu, a najveći od svih je nova Parada Romulanaca, za koju ovaj put pokušava da se izbori da traje nedelju dana i da se nazove Festival Romulanaca. Sa njim rame uz rame rade njegovi drugari Šapić i Šaper koji možda nisu Romulanci, ali u njima kuca humano srce koje živi za taj nomadski narod.