Kada te pokrene divan čovek, čarobno dugme, kada ti neko potpuno nepoznat stane na put da bi ti ispunio želju, da bi ti ulepšao dan, da bi ti povratio veru i shvatiš da smo lizali, lizali i izlizali. Oljigavili reči kurtoazijom, da smo neka izuzetno jaka značenja tek obesmislenili. I nismo smislili ništa bolje. Možda nismo verovali u bolje.
-Hvala: Nekada je tako malo reći ''hvala''. Kako da potpunom strancu koji je spreman da ti promeni život, koji je spreman da ti nabavi sve epizode omiljene serije za koju niko ne zna ni da postoji, koji je spreman da sasluša tvoje jadikovke kažeš samo to jadno, izlizano ''hvala''. Isto ''hvala'' koje kažeš onoj neljubaznoj prodavačici kad ti da hleb, isto ''hvala'' kao kad su ti onda poklonili četvorku iz fizike, k'o da ti se jebe baš za četvorku iz fizike, isto ''hvala'' koje kažeš baba sri kad još daš dvajes dinara da pišaš. Ok, svima im hvala. Ali to nije ta reč koja ti treba. Prosto je nema. Ostane ti ćutanje.
-Veza: Puklo te. Spreman si da poletiš, da preuzmeš svaki rizik. Voliš. Od sveg srca. I pitaju te ''je l' si u vezi'', a bio si u vezi i s Kurtom i Murtom, i ona smaračica je insistirala na statusu ''in a relationship'', pa ajd' to, nego i ''with Taj i Taj'', iako si najradije hteo da je i uživo izbrišeš sa liste. I kako, kako da poistovetiš nekoga koga si hteo da brišeš sa nekim ko ti nedostaje i onda kada je tu, koga bi najradije imao u tri primerka. Ne ide. I ostane ti ćutanje. radije ćutanje.
-Prijatelj, ortak, drug, brat. Sve smo ih izlizali. Svi su ''prijatelji, ortaci, drugovi i braća''. Kvantitet komunikacije vidno i negativno utiče na kvalitet komunikacije. Sve je lako dostupno i uvek ima novo. To je jedan moj prijatelj...hmmmm...ne znam kako se beše zove...viđamo se od okupljanja do okupljanja. I kako istim imenom da nazoveš nekog ko ti je zajmio gajbu kad nemaš gde, ko te, neke lude noći, iako dvajes kila lakši od tebe unosio unutra, jer zamalo da zapiš ko kuče pred kućom, nekog ko te slušao onda kad sam sebe nisi mogao? Ne ide. I ostane ćutanje.
...
I ima još mnogo, mnogo reći koje smo izlizali do kraja, ostao kostur od njih jedva, kao od lizalice. I onda se pogledaš u oči, ako uopšte i možeš da skupiš hrabrosti, i shvatiš da si onoj kurvi što te ostavila rekao da je gabor i poželeo joj da je pamprči neki debeli masni čiča pred bankrotom, i onom idiotu si rekao da je uvreda za čoveka kao razumno biće, i onu radnicu u pošti sa velikim sisama što te vraćala da opet čekaš red si oterao u pičku lepu materinu, i dekanu si rekao kad si diplomirao da ti je drago da neš više u životu da ga vidiš. I sve si to rekao sa mnogo strasti. I imalo je kanda nekakvo značenje.
Ali si zato mnoge lepe stvari prećutao. Nije bilo reči za to. Sve je bilo odveć izlizano i sve bi bilo malo...
Rouge Femme
Uputstvo za očuvavanje unutrašnjih organa na rok koncertu. Pre svega, šutka je zajebancija, a ne bitka na Neretvi. Zbog ljudi koji ovo ne shvataju, stvari znaju da se iskomplikuju.
Kada kreneš na koncert, gledaj da ne obučeš ljubičanstvenu "Slatke godine" majicu. Nije da ćeš popiti batine, kao da si na "Blejvoč" splav ušao sa "Čildren of Bodom" majicom, ali opet navući ćeš bar dvadeset odsto više martaja na sebe. Iako ne nosiš martinke svakodnevno, nemoj misliti da si pozer ako ih nazuješ za koncert. Biće pun kurac usijanih glava, koje će iste pozajmiti od brata/ortaka koji nije imao za kartu/strica koji je služio armiju u kasarni u Trebinju, sve u cilju da nekom ostave pečat na cevanici.
Kada krene šutka, prve redove ostavi klincima, kojima je to verovatno prvi koncert. Pusti da njima neko veže kičmu u čvor, svako ima svoje vatreno krštenje. Pogotovo prilikom zida smrti (to je ono kada se svi podele u dva tabora, pa nagrnu frontalno jedni ka drugima, kao na Kosovu polju 1389te), pusti naloženu decu da stanu napred, ti stani odmah iza. Još ako je koncert nekog popularnog benda, prosek godina u sali biće kao na snimanju emisije "Muzički tobogan" Minje Subote. U svakom slučaju, nemoj, ali nemoj, da pijan staješ u sredinu, i svima pokazuješ srednji prst. Kada krene brži zvuk, prema tebi će krenuti dve masivne grupe ljudi, i počistiti te kao baba Sera usrani čučavac.
Vrlo je verovatno, da ćeš naleteti na pun kurac matorih, debelih skinjara(ako je koncert Ortodoks Keltsa, sigurno hoćeš). E pa, oni tripuju da su u Nemci u Staljingradu, a da su svi oko njih sovjetski vojnici. Teraj ih u kurac, vole da mlate rukama, a ruke su im teže od kranova slovenačkih građevinskih firmi. Ukoliko naletiš na lika kome se polomljene naočare, veruj mi skloni se. Neko mu je sjebo italijanske okvire, i on više nije razumno biće. Kada te neko poklopi po čontari, ili ti zarije cipelštinu u koleno, džaba ga tražiš. Verovatnoća da ćeš ga na velikom koncertu pronaći i prepoznati, jednaka je šansi da te riba na koju si se ložio u srednjoj školi, pozove na bleju u Košutnjak. Kada te neko od zentara koje nisu ušle u šutku, zalije pivom, ne glumi Kneleta, ne hvataj ga iz zaleta za gušu, nego zalij i ti njega. Njemu je sigurno krivo više nego tebi, što će na putu do kuće vonjati na vops.
Nemoj da hedbenguješ(mlatiš glavom) u šutci, sjebaćeš jebeni vrat. Okresaćeš sa nekim arkadu o arkadu, nos će ti od udarca poprimiti oblik druge krivine na Hungaroringu, ili ćeš zabosti čelo o teme nekog šiljoglavog klinca.
Ukoliko naletiš na neke strendžere(ovde posebno mislim na Britance, jer oni celoj planeti idu na kurac), ubij boga u njima, nebitno u kojeg veruju. Ne zato što si konzervativni homofobični gedža, ili zato što su nas, mamu im jebem, bombardovali, nego zato što će ionako da pričaju da smo šabani i da su jebali naše žene. Martajom o govna! Sa druge strane budi džentlmen. Nemoj da polivaš pivom, penješ se na kičmu, divljački šutiraš devojke koje su 30 kila lakše i deset puta slabije od tebe. Nemoj da radiš ništa, što im rade ostali šabani. Ma koliko bile ziljave/fuksetine/pozerke, ma koliko ti želeo da ih jebeš, a misliš da ti nikad neće dati, imaj obzira. To su nečije sestre, a sutra će biti nečije majke. Gledaj da staneš ispred njih i zaštitiš ih, rulja će te oduzeti od života, ali isplativo je. Nikad ne znaš, kada ćeš da sretneš tu istu ribu, prilikom uplaćivanja dopune na trafici. U tom slučaju, tvoj palamar će ti biti zahvalan. Ako ima debelih, sisatih gotičarki, štipni onako kaobajagi stidljivo, po koju bradaju. Gužva je, ne zna se ko je, a i riba se neće ljutiti, još će i bradaja da joj se stvrdne.
Kada dođeš kući, dobro se ispavaj. Sutradan ćeš imati utisak, da telo treba da ti ide u rashod.
Horizontala u svim svojim pojavnim oblicima. Izraz je autohtono vezan za matematičare i njima srodne duše, zatočene u izolovanom koordinatnom sistemu.
- Sine, vidim da si malo promenio facijalnu morfologiju na primatijadi, šta se desilo?
- A ništa, malo sam žvalavio apscisu?
- A?
- Kažem, bio sam toliko pijan da sam pao na trotoar i rokno glavom u isti. Našli me ujutru ovi moji, kad su krenuli na plažu.
-----------------------
- Kako ti se čini novi čkode?
- Joj, sladak je baš, malo je čudan, ali zabavan. Evo, upravo mi poslao sms. Pa kaže..." Mala, raspadam se. Ceo dan sam razvijao Furijea, oči mi se sklapaju, odoh da zagrlim apscisu. P.S. Ipak ću prvo da malo gulim bananka duž ordinate i da mislim na tebe. " Ništa ga ne razumem, mislim da ću da raskinem ili da unajmim simultanog prevodioca.
Nadimak za nacirkanog ortaka koji se odbija o zidove haustora dok baulja kući posle ozbiljne pijanke.
-Ljudi, je li ispratio neko Boru Martinelu do stana? Mnogo je popio, bojim se da ćemo ga strugati sa zidova sutra!
Element manje poželjan i od smeha, vetra, ptičjih govana, blata, razblaženog vina, groblja na kom je zabranjeno unošenje hrane, loše reči o pokojniku, šminke na licu žene i drečave odeće i obuće. Zajedno.
Pogrebna snajper baba (PSB): „Dete, što se ne krstiš, blago babi? Ako ne znaš kad, samo gledaj popa!“
A: „Ne krstim se. Ja sam ateista.“
PSB: „Šta ti je to, sine?“
A: „To je onaj koji ne veruje u boga.“
PSB: „Aaa, od ti’ si izroda! Pusti ti te ateste, je l’ vidiš kako te gledaju? De, prekrsti se, neće ti otpadne ruka.“
A: „Bih ja, baba, nego ne vidim čemu to.“
PSB: „Kako čemu? Pa, vidiš li da svi samo u tebe zevaju? Veća si zvezda od ovog pandrknulog, Bog da mu dušu prosti! Ovo je njegov dan!“
To su priče za malu decu. Pričaju se i pišu uglavnom u cilju plašenja tih majušnih stvorenja, iz raznoraznih razloga.
Devojčicama se najčešće šalju poruke da će, ako ne slušaju, završiti kao higijeničarke neke neformalne grupe malih kuronja, ili, ako ne daj Bože vole šumsko(misli se na zabranjeno voće), stradaće im neko iz bliže familije , neće biti pozivane na žurke, umreće im majka, pa će se otac oženiti nekim zlim gaborom(k'o da je lud), neće im dati da slave matursko, i slične nebuloze.
Dečacima se još od najranijih dana, nedvosmisleno priča, da nema veće nesreće nego imati brata. Ako ih kojim slučajem imaju dva, bolje odmah jednog da gurnu sa terase, dok nije porastao, jer će kasnije imati grdne muke sa njima. Kada porastu, svađaće se oko kola, stana, vikendice, dedovine, uvaljivaće klipove jedan drugom, uvlačiće se ocu, a međusobno olajavati, najstrašnije.
Po pravilu, najveći kulov je najstariji brat, verovatno zato što je prvi progovorio, pa ima najduži staž.Srednji je potencijalni gej, jer je jebeni emotivac, pa misli na sestru i majku, a najmlađi je obavezno najkurčevitiji, on će im svima doakati, i dugo i srećno živeti sa nekim ženskim izrodom, transformisanom žabom.
Kategorija specifičnosti.
Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.
Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.
Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.
Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".
Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.
Kada posle protraćenog dana legneš da spavaš, ali ti sopstvena lenjost ne da mira, pa smisliš kojim ćeš sve korisnim stvarima da se baviš sutradan i umirene savesti, zaspiš kao beba.
Sutra veče radiš isto to.
To je ono božanstvo kome se obratiš kad god si već u govnima do guše, nemaš ni slamku za koju ćeš da se uhvatiš, pa počneš da ga moliš za izbavljenje, a prethodno si ga celog života samouvereno negirao.
Čamac tone, čovek na njemu sam, ne zna da pliva...
Čovek: Jao, šta ću sad! Upomoć! Upomoć! Bože! Bože pomozi!
Bog: Evo me! Tu sam!
Čovek: Pomozi mi, Bože!
Bog (turpija nokte): Zašto bih ti pomagao?
Čovek: Ne znam da plivam!
Bog: Je l' se sećaš kad ti je ćerka pala u komu i kad ti je žena sela pored postelje da se moli? Sećaš li se šta si joj rekao?
Čovek: Šta sam joj rekao?!?
Bog: Rekao si joj da zajebe, da je u rukama lekara!
Čovek: Jebi se! Zašto joj nisi pomogao?
Bog: Zašto da joj pomognem? Život joj je bio u rukama lekara, zar ne?
Čovek: Ti si jedno govno od čoveka!
Bog: Ja nisam čovek. Ja sam omnipotentan!
Čovek: AAAA! Tonem! Pomozi mi, ako Boga znaš!
Bog: Ako znam samog sebe?
Čovek: Upomoć! Bože, pomagaj!
Bog: Poenta je...
Čovek: Davim se!
Bog: ...što si se tek sad setio da postojim. Kao i svi drugi. Postavlja se pitanje... Da li ikoga vredi spašavati?
Čovek: Jebi se! Crkni!
Bog: Terminator bi rekao ''Unable to comply'', da se tako duhovito izrazim... I tako... No, ti me više ni ne čuješ...
Kada kupiš cigarete i gledaš koju si bolest izvukao na pakli.
"Vidi pušačka noga na mojoj paklici."
"Super, ja dobio rak grla."
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
Krajnji nivo zavisnosti od South Parka, koji nastupa nakon višednevnog gledanja serijala za serijalom. Nus produkt ove zavisnosti je kupovina narandžaste Monterice sa džambo kapuljačom u sred jula.
- Sine, gotov je ručak, ajde blago mami, odlepi se od kompjutera, od jutros gledaš tu smešnu decu.
- I like girls with big fat titties, I like girls with big vaginas... Kevo, jebote, ja nisam normalan, razumem šta Keni kaže u onoj pesmi sa špice. OMG!
- Joj, sine, ti si opet pušio onu drogu.