Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Poza iz koje se pozdravljamo ili upoznajemo sa novopridošlim uvaženim gostima dok sedimo za stolom. Zadnjica leluja na 10-15 cm od stolice, ne više.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Gluvonema sisata nimfomanka kojoj otac drži pivaru.

Duvajući aparat koji nam pomaže da nam ruke budu što suvlje kada ih brišemo o pantalone.

Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.

Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu.
Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka.
Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si.
Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan.
Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao?
Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao
Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena).
Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka?
Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."

Igra koju bi trebalo uvrstiti među Zimske Olimpijske Igre. Predstavlja savršen spoj fudbala, hokeja, i koride.

Obično ga igraju dokoni klinci u zimskim danima kad nema drugih stvari za ubijanje dosade. Teren je okružen sniježnim zidovima nalik onima u hokeju. Zidovi imaju istu svrhu kao njihovi američki rođaci, a to je zakucavanje protivnika u njih i ostavljanje fresaka u raznim oblicima. Bez faula naravno. Podloga je neravna, na nekim djelovima mekana, na drugim utabana, i naravno klizava. Podsjeća na međunožje Nede Ukraden.

S obzirom da nema ni kornera, ni auta, a i faulovi su rijetka stvar, igra se brzo i gotovo bez prestanka i stoga je zabava zagarantovana. Igrači trčkaraju po terenu sa jedne na drugu stranu poput pijanih ćurki, dok je kontrola nad svojim nogama kao kod Ferarija sa kineskim ABS-om na ledu. Nema je.

Na zimskom fudbalu si u jednom trenutku Zidan koji baca dvojicu na dupe jednim potezom, a nekoliko sekundi kasnije si Govedarica koji dribla sam sebe, kliza se i zakucava se u svog saigrača puštajući protivnicima da izvuku kontru.

Za razliku od običnog ili uličnog fudbala, sniježni teren posle utakmice ćeš uvjek napustiti sa osmjehom, bez obzira na rezultat.

Mali penis bogatog muškarca.

Ни са каквим.
Све што мислиш да си научио до свог првог одласка у исту, видећеш да не пије воду ( пије пиво, вино, ракију...) а све што треба да знаш, научићеш временом.
Само редовно похађај наставу, немој бежати из кафане, као што си бежао из школе, обавезе према особљу измируј редовно и када дође време, само ће ти се касти.
Додуше, тада ти неће ништа вредети, јер ћеш увелико пелинџером заливати цирозу на јетри, али ћеш сигурно задовољно склопити очи богатији за једно велико животно искуство.
Најбоље је у кафану ићи празне главе, спремне да упија знање и пуна новчаника да плати то што ћеш да научиш.
Јер, како наш народ каже ни код бабе, нема џабе.

Žena koja se trudi da isprovocira muškarce onlajn ne bi li je ponudili spolovilom, sve u cilju da ih odbije i tako nahrani poljuljani ego. Obično to bude neki nesigurni devojčurak što je u školi dobijao veliku porciju zajebavanja na račun fizičkog izgleda. I tako sve dok nije shvatila da ima vaginu i sada ponosno maše njome.

Za razliku od ženskog trola koji otvoreno nudi vaginom zarad sprdnje sa pičkopaćenicima sajtuša to radi suptilnije. Njen cilj nije ismevanje nego odbijanje muškaraca radi osvete za svaki put kada je ona bila odbijena i kada na nju nisu obraćali pažnju.

Jedini muškarci koji sa zadovoljstvom peru rublje.

' Go to your room! '

Verovatno najstroži vid ukora/kazne koji su kadri da smisle prosečni američki roditelji. Tako je barem u njihovim serijama i filmovima a nemamo baš nekih većih razloga da sumnjamo da je i u pravom životu drugačije. Elem, slanje grešnog deteta u sobu, nezavisno od onoga šta je ono tačno, kako i gde uradilo ( obično je u pitanju pocepano zadnje sedište neke stare korvete ), spada u, kako se čini, najozbiljniji i najteži deo vaspitavanja malih amerikanaca tj. konačnog bolnog roditeljskog prihvatanja da im čeda, podgojena i sirota, nisu savršena. To saznanje obavezno sa sobom povlači brojna grupna savetovanja sa porodičnim psihijatrom kao i česte zajedničke izlete ( na primer, u tržni centar ) kako bi se, navodno, što lakše prebrodila trenutna kriza u odrastanju budućih naslednika. Školovani američki psihijatar će, naravno, uvek reći da se te stvari rešavaju same od sebe i da deci treba dati potpunu i ničim ugroženu slobodu. O eventualnom fizičkom kontaktu, jasno, nema ni govora – naime, očevi IPAK sačekaju da im ćerke napune 18 godina za to. Iz svega ovoga proizilazi da kada odrastu, mali Amerikanci postanu tako veliki zlikovci da im na celom svetu nema ravnih. Međutim, najvažnije je da su odrastali u zdravim i normalnim porodičnim uslovima...kopilad.

Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

Kupila je šareni časopis sa debelim koricama i masnim papirom i na njega potrošila poslednjih dvesta dinara koje joj je majka dala za sendvič i sok na pauzi između predavanja. Čarobni svet prepun blagodeti slobodnog života se otvorio pred njom. Sa druge strane, najgore noćne more greha koji se naziva brak. Vagina se usled prirodnog porođaja nepovratno rastegne i zna se da gde detetu glava prođe tu kurcu sreće nema. Carski rez ostavlja ožiljak koji jednoga dana neće moći da pokrije bikinijem za koji će joj mama ispisati čekove. Sise se od dojenja otrombolje i izgledaju poput pečenih paprika, samo nemaju miris belog luka. Agonija, tuga, čemer i jad! Postoji li veće zlo koje može da snađe tako savršenu žensku jedinku, bez čije tesne pizde svet ne bi opstao ni dana.

Odlučila je, neće se šaliti da u svoj život uvede takvo neopisivo zlo. Možda će morati i mužu ručak da skuva i uštirka kragnu na košulji. Složila se sa drugaricama da im takve stege u životu ne trebaju! Živeće život punim plućima!

Koju godinu kasnije, na godišnjici mature, osećaće se tako uzvišeno jer može da ostane do jutra ne misleći da li je kod kuće čeka dete i napokon će moći da ostvari svoju dugogodišnju želju i iza restorana popuši Marku iz IV-3. Jedine neudate su ona i Sanja. Doduše, Sanja drži jednu od najboljih advokatskih kancelarija u gradu i osmelila se da za koji mesec na svet donese dete, do sada nepoznatog oca. Naša urbana riba, inače prodavačica u obližnjem butiku, ne može da razume takav postupak, jer nema ničeg lepšeg nego deliti dom sa babom, ocem i mamom koja i dalje mezimici pere gaće i kuva jutarnju kafu za rasterivanje mamurluka.

Pored svih čari ovakvog života, tu su i one dve večeri u mesecu kada legne plata, gde se izlazi sa par drugarica čiji zbir godina već premašuje stopedeset. Kakve nezaboravne večeri uz koktele i komplet novih kurčeva koji će se ujutru vratiti svojim ženama. A ona, ona će se vratiti svom fabuloznom životu, ormanima punim krpica, koje polako počinju da odaju godinama pregaženo telo. Grudi, bez obzira što nije dojila, ipak počinju da liče na pečene paprike.

Više nema keve da kuva jutarnju kafu. Čak i kombinacije koje su bile stalne našle su još pre mnogo godina mlađe žensko meso i rekle "Da". U butiku je dobila otkaz jer je gazdarica saznala zašto joj se njen muž uvek onako zagonetno smeškao. Drugarice su ugrabile poslednji voz. Od života punim plućima, ostala je samo etiketa da daje posle tri pića. Udomila je jednu mačku, od nje se ne dobijaju strije, a i vagina ostane čvrsta. Iz ove perspektive, kuvanje gulaša i peglanje veša možda i nije tako loša ideja. Umesto da sprema ćerku za veliku maturu, sredila je mačku za izložbu.

Najgore moguće stanje pijanstva. Gore i od pola-pola. Tačnije, faza između pola-pola i totalnog pijanstva. Moć rasuđivanja svedena na minimum, a motorne funkcije još u normali.
U toj fazi se čine najveće budaleštine, pazari robija, zaprosi šoder, posvađa sa naj ortakom, pljuju panduri, piješ bez kinte, a i boli te kurac šta piješ ili čije piće si uzeo.
''Na tričetvrt'' je stanje koje će te sprečiti da uradiš nešto normalno, a na glupost uvek i bez blama podstaknuti.

Stanje, koje sudeći po španskim sapunjarama, povećava rizik od pada niz stepenice za čak 90%.

U narko dilerskim krugovima "valja se" ima značenje glagola, međutim međ' Srbima je posve drukčije značenje. "Valja se" predstavlja univerzalni odgovor na svako pitanje koje se tiče bilo kog srpskog običaja. Na pitanje "zašto?", uvek možete odgovoriti "valja se", i niko Vam ne sme zameriti. Taj univerzalni odgovor izmislili su naši preci iz pećina onda kad su se već smorili izmišljanja običaja.