Spustiti se u horizontalu
Leći. Opustiti se, eventualno se naprezati razmišljanjem o ponekim sitnicama koje život znače, npr. opredeliti se šta sledeći put uzeti od priloga, ili doneti bitnu odluku da li da ostaneš veran Jelenu, iako je Lav na debeloj akciji.
- Ženo, široka ti kuhinja, skuvaj nešto ukusno, odo' ja da se spustim u horizontalu.
Kvazipasji život
Ironija na svoj život pun uspona i padova u poredjenju sa psima, koji ustvari, kad malo bolje pogledaš stvari iz njihove perspektive uživaju u istom... Jer, sto ja imam običaj da naglasim, nije srećan onaj koji mnogo ima, već je srećan onaj kome malo treba...
A svima treba mnogo više nego sto mogu da priušte, to je činjenica.
Setim se jednog vrelog dana, sunce opeklo po vrelim stenama, 45 u hladu, na suncu bog te pita kolko je, ne smem ni da gledam termometar, onesevesticu se samo kad ga vidim... Naravno, uvek nesto nije u redu sa poslom, uvek nesto fali, nervozan si, ides tako po stenama i biras gde ćeš da zgaziš i misliš se u sebi: O Bože, što sam ja tebi zgrešio...
I u svom tom samosažaljevanju nakon tih par minuta vrucine i pakla (jer ipak je svakom svoje dupe najosetljivije) vidiš malog Indijanca, koji za razliku od tebe, tu kopa nešto i rmbači celog bogovetnog dana na toj istoj temperaturi, dan za danom, nedelju za nedeljom... Dođeš namršten do njega, ljut zato što misliš da imaš usrani posao, a uz i moraš da budeš namršten i nađeš šta nije u redu sa onim što rade i onda se desi nešto neverovatno (ne, nije ono kad Erik pojede bananu slučaj). Mali Indijanac, koji te ugleda, odjednom mu dodje smešak na njegovo lice, od uva do uva, sav srećan što si mu došo samo, zaboravi na sve svoje muke jer, on je tu da radi šta mu kažeš, ako kažeš da skoči sa mosta, skače, nema tu mnogo razmišljanja...
Ali u svemu tome, osmeh i njegova sreća su ono što bi poslednje očekivao, da je neko ipak toliko srećan svojim trenutnim stanjem, da ne kažem presrećan, to je ono što te prosto dirne nekako i kažeš dal je moguće da neko na takvom jebenom mestu može da bude srećan sa onim što ima i onda se baciš u razmišljanja i povežeš tu situaciju sa sobom. Nesrećan si zato što misliš da nemaš dovoljno para, nemaš kuću na tri sprata sa dve čistačice i vrtlarom pride, nemaš Porsche Cayenne-a ispred parkiranog i ko zna sta sve još nemaš, a hteo bi da imaš... Dok mali indijanac radi šta radi, ima u promilima platu izraženu u odnosu na tvoju, radi non-stop na suncu, na vrućini u nekoj paklenoj vukojebini, ali on je srećan...On je srećan samo zato što ne traži mnogo više od onoga što može da ima, on je srećan što je živ i što ima bilo kakav posao... I najgore u svemu tome je, on izgleda srećniji od tebe... Zato što ti ne umeš da se obuzdaš, da kaže dosta je, uvek hoćeš sve više i više i naravno da si onda nesrećan, pa nisi ti jebeni šeikov sin na kraju krajeva, da imaš sve što se poželeti može...
Nikad nećeš odrasti, mali veseljače...
Digresija na tekst gore, i dokaz da pasji život i nije baš tako loš u svim situacijama ko što ga koristimo u poređenjima (zato ga i nazvah kvazipasji)
U trenucima ljubavnog bola, žali se Marko Vladi:
-Brate ne znam šta ću da radim sa sobom, lud sam za njom, zašto su stvari tolko komplikovane, zašto sve to ne može da se uradi na prost način bez ovol'ke patnje i bola...
-E tako ti je to brate moj, da živimo pasji život, sve bi to ustvari bilo lako, dođeš, onjušiš, lizneš, naskočiš i gotovo...nema nikakve patetike ni patnje, ideš dalje kod sledeće...A ovako, ovako se rađala civilizacija, to je osnov svega nastalog...
Moleban
Akcija izazvana psihičko-mentalnom zavisnošću. Poslednja slamka spasa. Uglavnom se javlja kod psihički veoma labilnih Vukajlijaša, najčešće za vreme ispitnog roka, a neretko i u drugim (ne)prilikama.
Dragi kaizene,
Vukajliji sam se priključila davne 2009. godine, meščini beše mart mesec. Odmah sam uvidela da je ovo jedan sjajan sajt koji mi svakog dana popravlja raspoloženje. Počela sam da provodim sve više i više i više vremena na njemu, dok nisam shvatla da mi se ceo dan zasniva na čitanju definicija, deljenju pluseva i minusa, postovanju na forumu, strahu i uzbuđenju da li će baš moja definicija završiti u odabranima. Čak sam počela i da ga sanjam.
Pošto sam informisana da poseduješ ogromne, čak natprirodne moći na ovom sajtu, znam da si u mogućnosti da mi učiniš jednu, za tebe minijaturnu, uslugu. Molim te da me banuješ. Banuj me kaizene! Banuj me kao što nikog dosad banovao nisi! Socijalni život mi polako propada, drugovi me napuštaju, gledaju me kao čudaka, dečka sam izgubila, ostavio me je jer sam mu u šali rekla Što si jebo, jebo si, roditelji pokušavaju na sve načine da me sklone od kompa, hoće da me vode kod psihologa ili psihijatra, isti kurac,u januaru sam dala jedan ispit, u aprilu nijedan, za jun nisam prijavila nijedan jer mi je taj dan sinula odlična ideja za definiciju, pa sam je razrađivala od jutra do mraka. Narodski rečeno, jebala sam ježa u leđa moj kaizene.
Pišem ti ovaj moleban u nadi da će moje reči u najkraćem roku stići do tebe.
Iskreno tvoja
:*
Dvadeset ćevapa iz studentskih dana
Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!
Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.
Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.
Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.
Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.
Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.
Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.
Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.
И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.
Све у своје време, рођени. Све у своје време...
Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...
Ima nultu krvnu grupu
Osoba koja je uvek spremna da pomogne svakome. A kada njoj treba pomoć, ljudi kojima se obrati ugase telefon i slično.
Na dunju miriše
Rustično, starinski, a ipak nekako savremeno. Kao bakin ormar na kojem je držala najbolje slatko i po koju voćku za one unuke što žive daleko i ne mogu često da dođu, da ih baka posebno počasti.
Opet, u svesti odzvanja i prizvuk nečeg što je zdravo, što je neprskano ubrano sa grane pa sačuvano s ljubavlju i pažnjom. Da mu i miris sačuvaš dugo nakon što ukus i boja izblede i nestanu. Kad otvoriš ormar da se setiš kasnog leta i rane jeseni, da se setiš detinjstva i srećnih dana. Vremena kad je sve bilo lakše, lepše i bolje iako je skoro sve bilo teže dostupno.
- Mrcino jedna opet si se udžibrio!
- Dušice, svratio kod kuma, on otvorio stari ormar i izvadio flašu što je njegov deda sakrio. Sva na dunju miriše!
- Pa se ti setio tužnog detinjstva i omlatio celu? Marš more u krevet i da te ne vidim do ujutro!
Krajnji ishod
Суштински најбитнија ствар. Оно што се рачуна, јер кога боли курац што си оставио срце на терену ако те Кроација расточи к'о жировна крмача вратницу. Мислиш да ће некога да занима што си са четри године писао латиницу и ћирилицу и знао све шеге и пошалице Љубивоја Рчумовића напамет? 'Оће боли га курац у рутаво дупе, даће ти лопату да трпаш три па један песак и цемент у мешалицу. Јер ниси искористио потенцијал. И искрено, ко те јебе, имао си шансу али било ти је тешко дићи дупе и урадити нешто корисније од попуњавања тикета или дрвљења патана по седми пут на слике Марије Каран из Кенгура.
Ако си поверовао да таленат стварно мора да избије на површину, онако сам од себе, срећно ти било. Можда ти затреба док будеш лопатао говна за некога кога мрзиш и знаш да је рођен неспособнији од тебе. Али такође и знаш да је он своје минималне таленте искористио и успео, само нећеш да признаш себи. Лакше је да кажеш да је украо или му тата купио или је имао среће. Гле му курца, неправде.
Признај лепо себи, могао си, ниси, и сам си за то крив. Имао си нула-нула и шансу на петерцу ал' си засрао крајњи исход.
- ЊИИИИИИИИИИИИИ деси Лаки, дођи да те загрлим. Сто година те нисам видела, шта има код тебе?
- Дес' Мицика јеботебог, ш'а има? Е'о искрмачио неки вињау па идем на шљаку. Код тебе?
- Ијао, не питај. Завршавам факс и не знам ни сама шта ћу сада, имам неку понуду да почнем да радим, и паре су бруталне, не смем ни да ти кажем колико али размишљам се пошто сам добила и стипендију за годину дана постдипломских у Америци. Све у свему није лоше.
- Баш фино, па знао сам, била си ти бистра цура одувек.
- Ма какви, је л' се сећаш у осмом разреду како си ми радио све писмене из енглеског и српског? Да није било тебе ко зна шта би било хахахахахаха. Причај ми сада, шта ти радиш? Мора да је нешто добро, ти си увек био геније за све и свашта, говори више.
- Истина, штета што сам лењо говедо цео живот. Сада радим у ЈКП-у као менаџер за координацију лаке машинерије. Кад се скупимо сви ја поделим метле. Јебига.
- Овај, фино што смо се видели, јави се некад. И поздрави твоје, ћао.
- Ај уздравље, поздрави кући. Ћао.
Izlazak na ulice
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima.
Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta.
Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Tu ga veži
Kraj puta. Nisam siguran da li bi "put" ovdje trebalo nekako istaći, možda riječ napisati velikim slovom, nekako naznačiti da se radi o "onom" putu, životnom, gdje koliko god blaga za života skupili, preko rijeke još niko na konju prešao nije.
Nikako tužan kraj. Život je život, svako ga je iskoristio onako kako je mogao. Neko bi rekao da je svako imao svoj dio i smijeha i suza, a neko bi to preko sita i rešeta prebio, grdnoga svijeta, čaše meda i čaše žuči. Kako god. Došao je trenutak da se podvuče crta i vidi koliki je ceh.
"My only friend, the End"
I Kosovo i Evropa
Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.
Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.
U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...
Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.
Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.
Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno!
Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana.
Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...
A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...
Torima, postao sam mrzitelj
Najiskrenije, jesam.
Ispocekta nisam uopste lupao minuse. Nikad. Kad vidim sranje definiciju samo je preskocim. Sta me bole tuki sto je neka dileja umislila da treba nesto da napise? Sta mi piste jajca sto je neko okacio status sa fejsa i milsi da je vrh?
Onda sam povremeno lupao minuse. Bas na veliku glupost. Na njesra enormnih razmera, tako jedno 48 kurika. A bilo ih je. Bez komentara, bez zelje da mu kazem "tebra, ovo ti je sranje".
Posle sam polako poceo da stavljam komentare, dobronamerne, drugarske, skoro roditeljske. Uporedo sa komentarima poceo je da raste i broj minusa. Otprilike na svaki plus jedno tri minusa. Mislio sam "to je neki talas, nemoguce da ovoliko sranja iznedri jedna zemlja".
Padalo mi i na pamet da su sve to dupli nalozi od 5, 6 osoba. Napravila degeni da lajkuju sebe, napravili po 10, 15 naloga i sa svih naloga pisu i glasaju. Iste ili slicne definicije, plitke, glupe, fejsbukovske. Ili to ili su svi klonirani, svi isti, svi na isti glupi kalup.
I svakog dana sve ih je vise, sve jadnije definicije i sve mi mucnije da se objasnjavam s njima. Lepo im drugarski kazem "njesra ti je ovo, skor ti kaze, razum ti kaze, komentari ti kazu, obrisi ovo...
Nista,pas laje karavani prolaze.
Onda sam uhvatio sebe da samo lupam minuse. Citam torima, citam, mojne da mislis da ne citam, citam i ne verujem. Na 100 definicija mozda 1 do 10 plusova.
Ovo ostalo "minus, minus, minus, kakvo sranje, mora ostavim komentar, alo magarce skidaj ovo govno, minus, kakav konj, sta je ovo, maloumnik, da ostavim komentar, Carooo vrati se, minus bre, minus na kub, golo govno, aman sta rade modovi, ovo cek da procitam jos jednom, minus, sto sam citao jos jednom, ocu kuci, aman sta je ovima....
Đubar
Muški rod od običnog đubreta. Jače određen nivo kvaliteta onog što si nam izvoleo pružiti svojim delovanjem. Za tebe nije dovoljno koristiti običan srednji rod, neodređeno i efemerno đubre. Ne druže, tvoje smeće je uberđubre, tvoje smeće pokazuje muda. Tvoje smeće ima umetnički kvalitet Manconijevog konzerviranog govneta. Tvoje smeće je đubar.
- Petroviću, kakav ti je ovo pismeni?
- Profesore, kopipejst sa Vukajlije, znam da imate nalog tamo...
- Nemeš meni taj đubar istovarati, to je govno davno obrisano!
Roditeljski ninđicu
Скуп вансеријских вештина, достојних далекоисточних мајстора, а стечених током тренаже зване рано родитељство.
Најважнијe: бити тих. Нечујан попут Јеврејина скривеног током рације Гестапоа. Јер, дечји крхки сан је твоја слобода. Стога се шапуће, збориш лаконски и тихо. Ако знаш језик знакова, користи га.
Све радиш постепено, контролисано: крећеш се, притискаш кваку, отвараш теглу. Лагано, континуалним покретом.
Мисија није лака, граничи се са Сајлент Асасином на најтежем левелу, мали кикс и ето аларма.
Користиш мачји ход. Осим што доприноси одржању тишине, омогућава очување људи и имовине. Ескивирају се лего-коцке, шиљати Гормити и аутићи расути по поду, као и ситни кућни љубимци и до пола поједене чоколадне бананице. Левел 99 достигнут је када успеш да попут ховеркрафта у последњој милисекунди залебдиш тик изнад предмета на поду... и не згазиш га. Вежба, само вежба, млади падаване.
Наравно ту је и брзи и нечујни секс™. Никад се не зна колико времена имаш на располагању, па, иако си до тада успевао да изгураш пола сата лубрикантног трења, сада не смеш ризиковати, јер нити имаш времена, нити енергије, већ сводиш ствар на технику "колибријев лет са пригушивачем". Напомена: ова брза и ефикасна техника у први мах може подсећати на сцену силовања из домаћег филма, захваљујући импровизовацији "уза зид", "на поду крај кревеца", "на сушилици за веш" и повременом елементу "шака на уста", којим се суспендује евентуални крик задовољства.
Вештине постају интегрисани део особе, развијени инстинкти трају и када клинари нису ту или чак дуго пошто одрасту.
- Душо, што си мутава? Слободно стењи и замешај мало, клинци су код бабе, сами смо. Пали ме кад мало вичеш и запомажеш...
- Шта, ти већ почео? У бре, ала си брз, инсталираш се ко тројанац у незакрпљен Windows. Океј, идемо... Ах, Ааах, ууујеа
- Ааааа, кавабунгааа уф... Уф... готово. Јебига, остао сам темпиран у моду "пауза између подоја".
- Нема везе, ионако имам да препеглам камару веша. Метни кафу и пусти ТВ.
Obrati pažnju na poslednju stvar...
Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.
Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.
Stvari van rutine uzmu paukovi. Kad ti i ja postanem dalek i neopipljiv, nahvataće se paučina po meni. A ti se plašiš paukova, nećeš je skinuti. Uzmi ovaj tren i ništa više. Samo poslednju stvar. Ne pravi filmove u glavi, zaboravi prvi dan, prvu jesen, svadje, pomirenja i ostalu klasiku. To je mnogo megabajta...To ostaje. Uzmi ovaj razgovor o žutom taksiju. Obrati pažnju na moju ruku ispruženu na stolu, sa dlanom nagore. Udahni miris vrelog ulja sa šporeta, pomiješanog sa hladnim vazduhom sa ulice iza poluotvorenog prozora. Zapali cigaretu, otvori polako vrata, nasloni se na vertikalu okna, i pamti prizor stola i tanjira, cvijeta u vazi, mene na stolici. Poslednja stvar su tvoje oči na mojim očima, i moje oči na tvojim usnama sa kojih čitaju tihe riječi. Uzmi tu sliku vibrantne niti od tebe do mene, od usana do oka. Dok uvlačiš dim, momenat se urezuje, probija ti tkiva, a nit ostaje neprekidna...
Čim te prene sirena žutog taksija, pokidaće će se i taj končić, i ti ćeš okrenuti se i otići. Ali to me se već ne tiče, ta se radnja zbila kasnije...
Lični Big Bang
Trenutak kad upoznaš nju. Posle toga počinješ da meriš vreme.
Sve što je ikada postojalo ili će postojati, deli se na vreme pre i posle nje.
Neizmerljiivi delić sekunde, neopisiva svetlost, početak i kraj svega.
Jednostavno smisao i razlog.
Uvek se desi samo jednom u životu ... - nekima nikada
Naučio si kako treba da se radi, sad ćeš da naučiš kako se radi
Spoznaja realnosti, novca, nadrkanih ljudi i centrifuge koja ih drži na okupu pod gomilom nepisanih i neizrečenih kompromisa.
Prosto, realnost je pimp iz tvojih nesnivanih horora. Kad ti iskoči iza ćoška, usereš se k'o grlica.
Ona kontroliše novac i nadrkane ljude. Ljudi postaju nadrkani kada treba da daju novac, što je više nego često. To je strujno kolo u koje moraš da se 'vataš, jebiga, ako nećeš da ostaneš sa viškom meseca na kraju para.
U principu, pošto je život pimp, tebi ne ostaje ni jedno drugo rešenje, sem da budeš njegova kurva. Ali, ako već moraš biti kurva, budi ona elitna, pa kad već primaš Bobija u bulju, neka ti se to pošteno isplati.
Sin, automehaničarski padavan, kreće kod ćaleta da trenira zanat.
Nakon par dana treninga, objašnjavanja osnova, psovanja sinovca i svega što tu ide, desi se napredak:
Ćale: E, sine, naučio si kako treba da se radi, sad ćeš da naučiš kako se radi.
Sin: Ne kontam.
Ćale: Sa'š videti. Ajde vamo.
Ulaze u radionicu, 'vataju pumpu od auta.
Ćale: Djuro, koliko dizni vamo o'šlo do moga?
Djuro: Jedna, hehe.
Ćale: Aha. Evo sine, vidiš, ovde crklo 3 dizne.
Sin: Ali, Djuro reče jedna.
Ćale: Tri, sine, tri su crkle.
Sin: Ne kontam.. Zašto bi lagao za tako nešto? Pa otećeš ljudima više para nego što treba?!
Ćale: Sine moj, da ti tajo kaže nešto, pička li ti materina mutava. Da sam uvek popravljao jednu diznu kad crkne samo jedna, ti bi se dan danas još uvek na Rubikovu kocku igrao, ne na kvad-kor kompjuteru. Razumeš li sad princip rada ovog sveta?
Sin: Kristal sad, tata.
Ćale: Drago mi je da smo razjasnili mehaniku sveta. Mrš po pivo sad.
Zajebano zaključavanje automobila
Омиљени перформанс истрипованих мужјака. Иако је бежични пренос изумљен још ономад, има и даље оних који сматрају да је закључавање кола на даљину облик полтергеиста, феномен због којег ће остали мужјаци занемети и престати да производе тестостерон, а женске публиковати своју за трен овлажену стидну регију. Није чак ни нарочито битно какав је ауто у питању, само да може да испусти кул-звук и севне сва четири. Свакако, није пожељно да буде модовани варбург-караван из 1987.
Елем, тачка иде овако:
Лик излази из аута, затвара врата, лагано скенира пролазнике, истеже левом руком доњи део шнира на фармеркама, раскомоћујући звер дакако, док десном нехајно пласира пикавац у жардињеру. Затим прави секси намрштену гримасу а ла девет-дана-опстипације и корача. После неколико метара лежерно подиже десну шаку до висине рамена, одваја подлактицу од тела и палцем театрално притиска дугме на привеску. Кола одговарају реским звуком, а на лицу нашег јунака заигра осмејак непатворене доминације. Шајебило, а, матори, шта бленеш, шчуо за даљинско закључавање махине, а? Пртина, бре, 'начи мађија је то, нема то у село...
- Шефе, скратила нам продукција буџет, не можемо да радимо онај завршни део по сценарију. Oно кад Брус ноншалантно активира товар С4 иза себе и иде ка камери док у позадини сукља огроман пламен, а Меган му скаче у загрљај у оном поцепаном трикоу...
- Је л'? Ма јебига, нема везе, стави нека само излази из кола и закључа их онако, зајебано.
- А Меган?
- Њу још мало цепни.. Рез!!!
- Да, то је тај хумор.
I bi svetlost
Онај дан који рачунаш као први.
До тада си животарио, таворио, вегетирао. Постојао само зато што га ћале, у конкретно твом случају, није истресао у веце шољу, или му је ненадано пукао куртон, или није успео да га извади на време. И само зато што си неким случајем добио трку до кевине јајне ћелије једног лепог, плодног дана.
А онда је дошао тренутак да схватиш смисао свог битисања. Да се деси оно што си чекао све време трајања своје животне увертире. Да ли су тако хтели Бог, суђаје, Харе Кришна, стицај околности или Марсовци, тотално је свеједно и теби небитно.
Само нека буде светлост!
Журка је била тако предвидљива: мотао се џокс, један за другим, пајп је стајао ''на извол'те'', имућнији су се пеглали коксом. Цепао се абсинт, домаћа ракија, вињак и клипаче с пивом. Трештала је једнолична техно музика и сви су били као у неком трансу. Строб је севао у неправилним размацима. Комуникација је била немогућа, што од дејства опијата, што од јачине електронске музике. Само гомила зомбија која се креће неприродним покретима у секвенцама.
Ја сам изашао на мрачну терасу.
Била је једна од оних ноћи када сам био недодирљив за дрогу и алкохол.
Била је једна од оних ноћи када ми је требао неко близак, мој.
Била је једна од оних ноћи када сам био превише и самом себи.
По ко зна који пут сам преиспитивао одлуку да дођем овде, зашто сам ту, са ким? Шта очекујем, од кога? И све је указивало да би било много паметније да сам остао кући, бар сам могао нешто паметно да прочитам. Ако бих успео да се концентришем између две свађе матораца.
А и чему та нова сазнања, па већ толико патим и то само из разлога што знам више од својих вршњака.
Зваће ме ''човек који је превише знао''. А такве убијају. Тако да личи на самоубиство.
Из размишљања ме прену звонки гласић:
- Јеботе, који смор од журке! Имаш пљугу, пријатељу? Зашто седиш ту сам у мраку, смараш се и ти? Ћао, ја сам Ивана, а ти?
Не скидајући поглед са њеног веселог, говорљивог лица које се назирало у тами, пружио сам јој цигарету из кутије и палцем окренуо кресиво на упаљачу.
И би светлост.
Duboko izvinjenje
Незапамћено добар секс помирења после громогласне свађе.
Уф, па теби је баш било жао...