Trenutak kada shvatiš da se nikada nećeš promeniti, kao i da se nikada nisi ni menjao.
Priče koje te teraju da iščekuješ osnovnu i srednju školu, kao i fakultet, u najčudnijim nadanjima da ćeš upoznati nove, drugačije i zabavne ljude i da ćeš učiti ono što voliš.
Priče o vezama i orgazmima koji pomute mozak.
U nekom delu života shvatiš da pripovedači tih priča imaju potpuno drugačiju svrhu života od tebe, i drugačiji intenzitet osećanja i da nisi ni trebao da ih slušaš.
Možeš da upišeš fakultet koji si želeo čitav život, da se smuvaš sa osobom koju si žarko želeo i da imaš dugogodišnje ortake, ali tvoje raspoloženje podjednako je onom kad blejiš u komp dvadeset sati i pitaš se što nemaš ortake i devojku.

Sistem stvoren da se narod pobije između sebe zarad svojih mišljenja.

Standardni inventar engleske druge lige - Čempionšipa. Fudbalski klub čije je zlatno pravilo - zlatna sredina. Druge lige.

Lišen ikakvih ambicija, ovaj klub je od 107 profesionalnih sezona, čak 76 proveo manje-više spokojno se izležavajući u drugoj ligi, ne pokazavši bilo kakvu želju ka napredovanjem među velikane. Nekoliko puta je doduše pao koji stepenik niže, ali se uvek, gotovo ekspresno, vraćao na stare staze drugoligaške kolotečine u kojima se osećao kao riba u vodi. Budimo iskreni, i nije on za tu snobovsku Premijerligu. Previše je to bezrazložnog stresa i cimanja. Jeste kinta veća, ali on nikada i nije jurio za parama. Da se ima za pljuge i pivo u pabu sa ortacima i njemu dosta. Skroman dečko.

Ipak, par puta je bio nadomak promocije u viši rang. Navio bi sat da ga probudi ujutru u 7, alarm bi zvonio (Delča - Ajde polako, ajde lagano), Barnsli bi digao glavu, pogledao kroz prozor, video tmurno vreme praćeno jakom kišom, zevnuo, odmahnuo rukom, okrenuo drugu stranu jastuka, pošto je prvobitna bila ulepljena pljuvačkom i - nastavio bezbrižno da spava.

Uostalom, biće dana za megdana...

Нигде није мед и млеко, пусти ти то што се прича. Читао си шта пишу таблоиди, испада што више пара - већа несрећа. Гледаш филмове и серије, па више проблема у животу има мачо-тајкун него параплегичар-бескућник! Истина је проста и важи за све: живот функционише по принципу рада обичне клацкалице у паркићу: час си горњи, час у средини, час доњи, и тако у круг. Е, сад, наиђе тај период, неком често, неком мало чешће, када формула Марфијевог закон ферцера стопроцентно само у корист твоје штете.

Скуп универзалних изрека које славе вољу и одлучност појединца или групе да начини позитивну промену у свом животу и генерално, допринесе срећи и благостању, било личном, било људи око себе.

Служе да подигну морал и бустују самопоуздање и его у оним тренуцима кад нам се партија преферанса са Бранком Ћопићем и Душком Костићем учини као добра идеја за суботње дружење, кад упаднемо у било какву врсту невоље или кад нам се учини да је испред нас изазов који је теже превазићи него организовати заједничку концертну турнеју Томсона и Баје Малог Книнџе.

Све то звучи фантастично помпезно и екстремно напаљивачки, али само на папиру. У самом концепту свега тога постоји фабричка грешка, а то је веровање да разрешење проблема и изазова пред нама зависи искључиво од нас и да само нешто треба да нам кврцне у глави и да помислимо "саћумујебеммајкумајчину" и то је то. Разгрћемо све око себе и крчимо себи пут до среће и славе. Лепо би било.

Наравно, у стварном животу је довољан један миг природе, једна несрећна околност, једна погрешно распоређена звезда и свеже напумпани морал остаје у прашини као Светски трговински центар 11.09.2001. Једноставно, чак иако комисија утврди да су испуњени сви услови за регуларно извлачење, ако у бубњу дође до грешке, све се распада. Немогуће је увек све испланирати и предвидети, јер увек кад помислите да сте чврсто стегли живот за мошнице, он нађе начин да вас тресне у ваше, насмеје вам се у лице и запиша вас одозго док ви још брекћете од ударца као пас на врућини, да парафразирам Драгослава Михаиловића.

Не каже се узалуд - кево, роди ме срећног, па ме баци и у ђубре.

Енгл. Comfort Zone. Представља ниво свести у коме човек функционише ослобођен било каквих осећаја несигурности, унутар параметара који ни на који начин не могу да га изненаде, па самим тим ни узнемире, повреде, нити донесу потенцијалне негативне резултате. У питању је формирање замишљене чауре око себе, стварање непробојног заштитног поља у које се повлачимо да не бисмо на било који начин били повређени. Изрека "док нешто не пробаш, не знаш колико је добро" не важи, јер је л' те, ниси пробао ни да фрулаш некоме бобана, па знаш да ти се не би допало (тј. можда и би, али ти зона удобности не допушта експерименте). Било шта што нарушава рутину једноличног бивствовања се одбацује као нешто штетно и заразно. Штетно као песме Жељка Самарџића. Заразно као Фреди Меркјури.

Pogon za pečenje domaće radže, najčešće manuelne izrade.

Pogdegde se pod pecarom podrazumeva i prostorija u kojoj se obavlja destilacija šljive, grožđa i drugog voća.

Никад.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Postoje ljudi koji žive u zabludi da je burek pekarski proizvod kao i svaki drugi i da je nebitno u kojoj se pekari kupuje a postoje i oni koji znaju da postoji burek, burek i Burek. Oni malo prosvećeniji misle da se onaj sa velikim početnim slovom se pravi u pekari Mićko preko puta neke gimnazije stare 130 godina a oni koji su probali Mićkov burek kažu da pekara nije preko puta gimnazije nego je gimnazija preko puta pekare, osim toga veruju da se pekara ne nalazi u Nišu nego se Niš nalazi svuda oko pekare.

Opšte je poznato da burek iz ove pekare ima neke čudotvorne osobine ako se jede u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim časovima, zavisi koliko zaglaviš u gradu, dejstvo se opisuje kao kombinacija spanaća iz crtaća Popaj, Asteriksovog čarobnog napitka, pečurke iz Super Maria i za sada medicini nepoznatog sredstva za razbistrivanje misli i potpunu restauraciju mozga i jetre. Tu i tamo neko pomene da Mićkov burek diže iz mrtvih, leči sidu i delimično krpi rupe na duši izazvane mešanjem vinjaka i pesama Tome Zdravkovića ali to još uvek nije potvrđeno.