Trenutak kada shvatiš da se nikada nećeš promeniti, kao i da se nikada nisi ni menjao. Priče koje te teraju da iščekuješ osnovnu i srednju školu, kao i fakultet, u najčudnijim nadanjima da ćeš upoznati nove, drugačije i zabavne ljude i da ćeš učiti ono što voliš. Priče o vezama i orgazmima koji pomute mozak. U nekom delu života shvatiš da pripovedači tih priča imaju potpuno drugačiju svrhu života od tebe, i drugačiji intenzitet osećanja i da nisi ni trebao da ih slušaš. Možeš da upišeš fakultet koji si želeo čitav život, da se smuvaš sa osobom koju si žarko želeo i da imaš dugogodišnje ortake, ali tvoje raspoloženje podjednako je onom kad blejiš u komp dvadeset sati i pitaš se što nemaš ortake i devojku.
Upišeš faks koji si oduvek želeo, al si do tad toliko izmrcvaren, isti tip ljudi, isti tip profesora, iste fore. Ne možeš više da slušaš priče u klasi, priče u autobusu, pitanja kod kuće. Celo školovanje se sastojalo od vrtenja u krug.
Konačno upadneš u vezu koju si toliko priželjkivao sa osobom u koju si ludo zaljubljen i nisi više ljubomoran na svaki par na ulici. Možeš da upališ tv i odgledaš bilo koji patetični film u kom ljudi sa pola mozga bleje u srećnoj vezi, jer ti si u srećnoj vezi i boli te kurac. A onda ukapiraš koliko je veza jedno veliko cimanje, možeš da imaš seksualne odnose sa tom osobom koliko hoćeš, može ona da bude divna, ali ti i dalje ne osećaš sigurnost i misliš da će sve da se raspadne. Pa upadnete u rutinu, pa se povede pitanje o ortacima i ortakinjama pa pažnja-nepažnja. Nije ti bukvalno više ni do čega.
Nikad nisam misila da ću želeti da se vratim u vreme kada nisam imala ni dečka, ni faks ni ortakinje. Samo sam blejala i crtala, i mislim da nikad više nisam dostigla tu vrstu smirenosti i stabilnosti, od kada sam počela da težim ka opštim ciljevima.
Standardni inventar engleske druge lige - Čempionšipa. Fudbalski klub čije je zlatno pravilo - zlatna sredina. Druge lige.
Lišen ikakvih ambicija, ovaj klub je od 107 profesionalnih sezona, čak 76 proveo manje-više spokojno se izležavajući u drugoj ligi, ne pokazavši bilo kakvu želju ka napredovanjem među velikane. Nekoliko puta je doduše pao koji stepenik niže, ali se uvek, gotovo ekspresno, vraćao na stare staze drugoligaške kolotečine u kojima se osećao kao riba u vodi. Budimo iskreni, i nije on za tu snobovsku Premijerligu. Previše je to bezrazložnog stresa i cimanja. Jeste kinta veća, ali on nikada i nije jurio za parama. Da se ima za pljuge i pivo u pabu sa ortacima i njemu dosta. Skroman dečko.
Ipak, par puta je bio nadomak promocije u viši rang. Navio bi sat da ga probudi ujutru u 7, alarm bi zvonio (Delča - Ajde polako, ajde lagano), Barnsli bi digao glavu, pogledao kroz prozor, video tmurno vreme praćeno jakom kišom, zevnuo, odmahnuo rukom, okrenuo drugu stranu jastuka, pošto je prvobitna bila ulepljena pljuvačkom i - nastavio bezbrižno da spava.
Uostalom, biće dana za megdana...
Riding: De si tebrinjo, šta ima? Barnsli: Ćao R. Ništa, evo završio sa poslom u magacinu, pa pičim kući na spavanje. Riding: Još si tamo? Pa sto godina radiš dole. Oće skoro kakvo unapređenje? Barnsli: Jok vala. Bio sam gore u kancelarijama, svi bulje u one kompjutere i drkaju mobilne. Niko ni sa kim ne priča. Jezivo. Jeste u magacinu malo vlažno i poladno, ali bar sam svoj čovek, nit' me iko dira, niti ko obraća pažnju na mene. Riding: Pa da. E, žurim, ja sam ipak prihvatio unapređenje prošle nedelje, pa jurim neke podatke da odnesem šefu. Pozdrav B. Barnsli: Pozdrav. E, čekaj. Imaš pljugu da mi pozajmiš, plata mi tek sutra leže?
Nigde nije med i mleko, pusti ti to što se priča. Čitao si šta pišu tabloidi, ispada što više para - veća nesreća. Gledaš filmove i serije, pa više problema u životu ima mačo-tajkun nego paraplegičar-beskućnik! Istina je prosta i važi za sve: život funkcioniše po principu rada obične klackalice u parkiću: čas si gornji, čas u sredini, čas donji, i tako u krug. E, sad, naiđe taj period, nekom često, nekom malo češće, kada formula Marfijevog zakon fercera stoprocentno samo u korist tvoje štete.
Zima je na pragu, a drva ni za lek. Ostalo neko granje od onih letos pokrčenih, osušenih šljiva, al' to izgori dok si rek'o ''britva''. Kuća neomalterisana spolja, izolacija ne postoji, gornji sprat zvrji bez prozora. Smederevac greje samo dnevnu sobu i to u radijusu od 3 metra, sad, kad je ovako hladno. U ''dnevnoj sobi'' prvi krevet do šporeta zauzima sušičava mater. Iz daleka se vidi da neće još dugo, karcinom je davno metastazirao. Na suprotnoj strani - krevetac. Neka je bar bebanu toplo. Između, razapet štrik za sušenje otkuvanih pelena čija se isparavanja mešaju sa buđom vlažnih zidova i duvanskim dimom krdže koju purnja ''glava kuće'', proseda starina zabijena u ćošak do televizora, sa hrpom zastarelih novina, punom pepeljarom i skoro praznom flašom brlje ispred sebe. Taj po vasceli dan bistri politiku, donosi makijavelističke zaključke i solomonska rešenja, jedina ispravna po srpski rod. Snaja se uglavnom vrzma oko šporeta, bacajući brižne poglede, čas na astmatično dete, čas na svekrvu na samrti, dok pokušava da iznađe jestivi izvor energije u praznom kredencu. Radenko je promrzao ušao u kuću i zatekao isti prizor kao i mnogo puta pre toga. Danas je istovario 3 tone uglja i zaradio neku crkavicu, možda bi i više, ali brzo se smrkne ovih dana. Uzeo je par komada kupovnih pelena, 3 pomorandže za staru majku i dve paklice ''Morave'' za oca. Ostalo je dao ženi da ode do prodavnice i kupi nešto za jelo, ukoliko trgovac bude dobre volje i ne bude tražio da se prvo namiri veresija. Objavi svima da je komšiji umro otac, i da će morati sutra da ide na groblje da kopa raku, da vrati dug od pre mesec dana kad ono baba umre. Već oseća vibracije krampa koji se odbija od kamenitog i izmrzlog grobljanskog terena. Izađe da namiri ono malo sitne stoke i uvide da mu nedostaje još jedna kokoška, lisice zimi dave živinu prekovremeno. Ali, nije se dao Radenko! Pa on i ne pamti da mu se nešto dobro desilo skorije.
Ujutru je poranio. Mraz je bio veliki i ježio se pri samoj pomisli koliko će mu vremena trebati da iskopa toliku rupu. Traktor nije hteo da upali jer je otac zaboravio da sipa D2, pa se nafta zaledila. Dakle, moraće peške 3 kilometra do groblja. Iznutra se čuo dečiji, sipljivi kašalj, majčino dozivanje da joj se doda čaša vode i očevo psovanje vlasti, opozicije, crkve i komunista. Sledeće subote treba babi izdati 40 dana... Radenko nasloni laktove na volan nepokretnog traktora, zari dlanove u očne duplje tako da su mu prsti prekrivali čelo i nesvesno čupali ono malo kose na glavi.
Na oronulo stepenište izađe mlada žena u dronjavoj bluzi i nedovršenom pletenom prsluku, samo u priglavcima. Kros kiseli osmejak, blago ga pogleda i krotko prozbori:
Skup univerzalnih izreka koje slave volju i odlučnost pojedinca ili grupe da načini pozitivnu promenu u svom životu i generalno, doprinese sreći i blagostanju, bilo ličnom, bilo ljudi oko sebe.
Služe da podignu moral i bustuju samopouzdanje i ego u onim trenucima kad nam se partija preferansa sa Brankom Ćopićem i Duškom Kostićem učini kao dobra ideja za subotnje druženje, kad upadnemo u bilo kakvu vrstu nevolje ili kad nam se učini da je ispred nas izazov koji je teže prevazići nego organizovati zajedničku koncertnu turneju Tomsona i Baje Malog Knindže.
Sve to zvuči fantastično pompezno i ekstremno napaljivački, ali samo na papiru. U samom konceptu svega toga postoji fabrička greška, a to je verovanje da razrešenje problema i izazova pred nama zavisi isključivo od nas i da samo nešto treba da nam kvrcne u glavi i da pomislimo "saćumujebemmajkumajčinu" i to je to. Razgrćemo sve oko sebe i krčimo sebi put do sreće i slave. Lepo bi bilo.
Naravno, u stvarnom životu je dovoljan jedan mig prirode, jedna nesrećna okolnost, jedna pogrešno raspoređena zvezda i sveže napumpani moral ostaje u prašini kao Svetski trgovinski centar 11.09.2001. Jednostavno, čak iako komisija utvrdi da su ispunjeni svi uslovi za regularno izvlačenje, ako u bubnju dođe do greške, sve se raspada. Nemoguće je uvek sve isplanirati i predvideti, jer uvek kad pomislite da ste čvrsto stegli život za mošnice, on nađe način da vas tresne u vaše, nasmeje vam se u lice i zapiša vas odozgo dok vi još brekćete od udarca kao pas na vrućini, da parafraziram Dragoslava Mihailovića.
Ne kaže se uzalud - kevo, rodi me srećnog, pa me baci i u đubre.
"Sve se može kad se hoće/Ako nešto želiš dovoljno jako, to se i ostvari"
Mislim da nema potrebe čak ni demistifikovati koliko je ovo bezvezno i koliko pripada nekom "tinejdž-telenovela-gej vampiri-Paolo Koeljo" svetu. Naravno da je veća verovatnoća da se uspe u nečemu ako se uloži maksimalan napor. Ali, to važi samo u slučaju da je postavljeni cilj u okviru naših mogućnosti. A uspeh nije zagarantovan čak ni tada, jer postoje ljudi koji su prosto hodajuća oličenja Marfijevog zakona i njegove su redovne mušterije.
Primera radi, ja sam duže vreme u kasnom tinejdž dobu zaista jako želeo da doživim buđenje pored djeve iz Svonsija, Ketrin Zite-Džons. Upoznavao sam je kroz filmove, nije me sprečavalo što su većinom užasni i što mahom služe za pokazivanje njenih atributa, zamišljao sam nas dvoje u sladostrasnim zagrljajima siline cunamija i kako mi posle srče k'o da krade benzin, razvio mi se desni biceps do pucanja. I zaista sam jako želeo da se to desi. Ali, nije se "cela vasiona udružila da mi ostvari san", nego se pojavila prekaljena matora gidža lečena od seksualne zavisnosti, sa zdravom krvlju ruskih Čivuta i odgovarajućim bankovnim računom, i to je bilo to.
"Budite promena koju želite da vidite u svetu/Da bi promenio druge, promeni sebe" i slično...
Neki ovu rečenicu pripisuju Gandiju, neki Majklu Džeksonu, od koga god da je, podjednako je glupa. Šta to zapravo znači? Oko tebe su sranja na sve strane za koja nisi kriv, ali ti ne treba da učiniš nešto da bi se krivi pozvali na odgovornost, nego da se sam promeniš...dubokoumno, nema šta...
Sam si kriv što nemaš da platiš struju, jer nemaš nikog da te zaposli, niti si pobornik podobnih političkih opcija. Nema veze što si adekvatno školovan. Problem je u tebi i ti treba da se menjaš. A to je jedino moguće ako oguglaš i počneš da biješ. Da ćutiš i da biješ. A onda će objektivni državni i pravosudni organi da ti pomognu i da stanu na tvoju stranu. Kako da ne.
Engl. Comfort Zone. Predstavlja nivo svesti u kome čovek funkcioniše oslobođen bilo kakvih osećaja nesigurnosti, unutar parametara koji ni na koji način ne mogu da ga iznenade, pa samim tim ni uznemire, povrede, niti donesu potencijalne negativne rezultate. U pitanju je formiranje zamišljene čaure oko sebe, stvaranje neprobojnog zaštitnog polja u koje se povlačimo da ne bismo na bilo koji način bili povređeni. Izreka "dok nešto ne probaš, ne znaš koliko je dobro" ne važi, jer je l' te, nisi probao ni da frulaš nekome bobana, pa znaš da ti se ne bi dopalo (tj. možda i bi, ali ti zona udobnosti ne dopušta eksperimente). Bilo šta što narušava rutinu jednoličnog bivstvovanja se odbacuje kao nešto štetno i zarazno. Štetno kao pesme Željka Samardžića. Zarazno kao Fredi Merkjuri.
Po slikama na fejsbuku vidiš da simpatija koju bi da omandaš (ma, šta da omandaš - da joj praviš decu) oblači bje-lu-ha-lji-nu-za-No-vu-go-di-nu i odlazi sa njiiiiim. Iako ste samo na zdravo-zdravo (eventualno kako si-šta radiš), i te kako je bilo prilika da joj što uživo, što onlajn, saopštiš da će vam biti bolje sto puta na zadnjem sedištu tvoga auta (koji nemaš, ali šta sad). Naravno, zaštitno polje je odradilo svoje, te sad samo možeš da se pitaš na kojem boku spava dotična (tačnije, na kojem boku leži dok se spava). Nema veze. Tu je di-džej jutjub, tu su četiri piva, a tu su i stihovi. "Imaš nekog, čuo sam za to, i ja imam neku (ovo si slagao), al' to nije to".
Dosadilo ti je da lezilebovići i lelemudi skupljaju sav kajmak za posao koji ti odradiš, a ionako si suviše kvalifikovan za posao koji radiš, ali nije bilo drugog. Ponekad se javi pomisao da bi trebalo da odeš kod šefa na razgovor i zatražiš povišicu, ali te ona napušta odlučnije nego Klark Gejbl Vivijen Li na kraju "Prohujalog sa vihorom". Sve misliš, ako i dalje odrađuješ sve kako treba - primetiće. Ne želiš da priznaš sebi da bi tvoj rad pre primetio Andrej Rubljov, jer se to kosi sa pravilima zone udobnosti.
Kako obično biva, nešto što jako želimo se nalazi baš izvan zone udobnosti. Stvari uvek tako funkcionišu. Zaštitno polje tera na preispitivanje. "Hteo sam nešto, al' ne znam da l' smem". Da li da pustim gelender i probam da siđem niz stepenice bez držanja, iako bih mogao da se polomim (a moglo bi i sve da bude u redu)? Da li da, čak iako moja zona udobnosti počne da smrdi kao gangrenozni udovi, ostanem u njoj, ili da probam da dođem do mirisa poljskog cveća izvan nje? Sada je trenutak velikih odluka.
Pogon za pečenje domaće radže, najčešće manuelne izrade.
Pogdegde se pod pecarom podrazumeva i prostorija u kojoj se obavlja destilacija šljive, grožđa i drugog voća.
- Hoćemo li na pecanje ovaj vikend? - Ne mogu nikako, ovaj vikend mi je predviđen za tekuća pitanja. Čiča Milenko u subotu pušta u rad novu pecaru pa idem na svečano otvaranje.
-Dakle, ako sam dobro razumeo iz vaše biografije, srednju školu niste završili ali ste zato završili pet godina u Zabeli zbog dilovanja pajda i to smatrete školom života koja je mnogo bitnija, a od radnog iskustva imate dve godine prodavanja Kirbija khm umri sekto khm i sve ovo vas čini idealnim za trgovinu nekretninama? -Taj neki rad. -Javićemo vam blagovremeno da li ste dobili posao.
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima. Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana. Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač. Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio. ...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu. A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on. Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa. Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju... Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd... Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu. Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako. Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane. Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta. Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa. Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu. Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove. Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora. Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Postoje ljudi koji žive u zabludi da je burek pekarski proizvod kao i svaki drugi i da je nebitno u kojoj se pekari kupuje a postoje i oni koji znaju da postoji burek, burek i Burek. Oni malo prosvećeniji misle da se onaj sa velikim početnim slovom se pravi u pekari Mićko preko puta neke gimnazije stare 130 godina a oni koji su probali Mićkov burek kažu da pekara nije preko puta gimnazije nego je gimnazija preko puta pekare, osim toga veruju da se pekara ne nalazi u Nišu nego se Niš nalazi svuda oko pekare.
Opšte je poznato da burek iz ove pekare ima neke čudotvorne osobine ako se jede u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim časovima, zavisi koliko zaglaviš u gradu, dejstvo se opisuje kao kombinacija spanaća iz crtaća Popaj, Asteriksovog čarobnog napitka, pečurke iz Super Maria i za sada medicini nepoznatog sredstva za razbistrivanje misli i potpunu restauraciju mozga i jetre. Tu i tamo neko pomene da Mićkov burek diže iz mrtvih, leči sidu i delimično krpi rupe na duši izazvane mešanjem vinjaka i pesama Tome Zdravkovića ali to još uvek nije potvrđeno.
U Niš dolazi stranac, Norvežanin, Grk ili već tako neki što ne zna ni srpski ni engleski i kreće da se gubi po gradu...
Stranac: Ekskjuz mi, ar ju from Niš? Nišlija: Jes. Stranac: Ken ju tel mi ver iz d most important plejs for turists? Nišlija: Ju vont hotel? Stranac: Not hotel, aj em luking for D Plejs, i forgot nejm, it iz d grejtest vonder in Siberia Nišlija: Mama ti iz Sibirije... Du ju vont tu si d fortres? Stranac: Not d fortres... Nišlija: Du ju vont tu si Čegar monument, Ćele kula monument, Bubanj mo...? Stranac ga prekida: No monuments, aj em lukung for D Holi Plejs, aj hev it vritn but aj kent fajnd it Nišlija već nervozan kaže "kam na ovam" i vodi ga do turističke mape grada: Šov mi d pikčr end aj tel ju ver tu go! Stranac konačno vadi neki zgužvan papir i kaže: It iz not on map, hau ju rid dis "Mitskov burek"?
