Човек на кога увек можеш да рачунаш у каквој год се ситуацији налазио. Оличење изреке "Дрво се ослања на дрво, во на вола, а човек на човека". Сушта супротност кинеског куртона. Биће ту кад год ти затреба и за шта год ти затреба.

Њему је узор чувени десни бек Интера и Аргентине, Хавијер Занети, који ускоро слави 40. рођендан, а игра 10 пута срчаније од ових наших назови фудбалера. С обзиром на то да је исти играч поред десног бека играо и све остале позиције, осим голмана и нападача, и то не било како, него је посао одрађивао одлично, може се наслутити колико поверења треба имати у таквог човека.

Врло су ретки, јако повучени и углавном запостављени, али овакви људи су драгоцени ако их имате у својој близини.
Иако су врло емотивни, те емоције вешто скривају, па због тога често добијају надимак "Трактор", баш као и њихов идол.

Увек спреман да запне, ради к'о коњ и помогне другима у сваком погледу. Можеш да му повериш на чување девојку нимфоманку, торбу кокса због које те јуре мафијаши или киднапованог сина шефа полиције и можеш да будеш миран. Он ће то сачувати, одрадити посао како ваља и постарати се да нико не сазна за ту тајну. Дакле, кад год си у говнима до гуше, сети се тог човека и нећеш се покајати.

Sabotaža namjere budućih roditelja da djetetu daju predugačko ime.

Narodsko naravoučenije koje odobrava polne odnose sa članovima šire familije uz upotrebu prezervativa.

Bajkeri su čvrsti, žestoki momci. Večiti pobunjenici. Oni će najbolje naučiti kako da od devojčice postaneš prava žena, ako si spremna. Nikad te neće tretirati kao princezu. Nema cile-mile. Oni vole žene koje znaju šta hoće. Poštuju je samo ako može da popije više od njih, i ako je vozila Zid Smrti...Ne trpe prenemaganja, hirovito ponašanje, razmaženu ženu koja zapoveda. Ona će uvek će biti na drugom mestu, posle motora. Nikad ti neće reći da npr. imaš lepe oči, ali će motriti na tebe u svakom trenutku.Ne foliraju se. Prosti, ali surovo iskreni.Za nijh je motor izlaz, bekstvo iz ovog ružnog sveta,bekstvo od autoriteta. Obećava slobodu. Otvoren put. Vetar u lice. Opasnost. Lepoticu koja se privija iza. Svi oni su ustvari jako nežni, ranjivi... Ali nose se opasno. Napaljeni na sebe, na mašinu, na miris benzina...motor je njihov san za koji su se borili i taj deo ne daju nikome.Mogu te povesti na najbolje putovanje ako im dopustiš, ako se ne bojiš. Mogu biti najnežniji i najokrutniji...oni mogu sve...oni su bajkeri!!!

Једно од оних питања које утиче на стабилност вашег нервног система. Испрва га не схватате озбиљно, млади сте, није вам време...али, како старите, ово питање поприма другачију ноту и више вам (ако вам је икада и било) није занимљиво. Диже вам се коса сваки пут кад га чујете и имате огромну жељу да опаучите сваког ко га изговара.

Нисте спремни. Незрели сте. Или можда нисте пронашли љубав свог живота. Можда вас је јуче баш "сродна" душа оставила и не знате сада ни шта ћете ни како - а они и даље постављају ТО питање! Не престају и не престају! Врше притисак! Питања и питања целога живота.

Jedna od najvećih istina ikada izrečenih. U jednoj prosto proširenoj rečenici se može reći toliko mnogo stvari koje naučni tim sa Instituta za socijalne studije iz Merilenda, Masačusetsa ili odakle već proučava godinama i nikada ne prouči do kraja.

Nego, da se vratimo na temu.

Ogoljenost! Svi su ljudi relativno isti kada ih ogolite. Bez subkulturne uniforme na sebi, bez tragova dnevnih aktivnosti, lišeni samonametnutih žigova kojima dokazuju svoju osobenost, ljudi su skup kostiju, kože, iznutrica i duše (da se tako eksplicitno izrazim).

Zašto je ovo bitno? Pa, bitno je jer, iako dobar deo populacije kaže da se ljudi menjaju, nešto ipak ostaje nepromenljivo u njima. Ta nepromenljivost je nešto što ih podsvesno vodi do određene tačke (tačke pucanja), te se posle toga celo biće menja za 180 stepeni (mada, bolje je reći da se vraća u svoju primarnu formu).

Kakve veze imaju mlade metalke sa mladim splavarkama? Velike. Što je metalkica zagriženija, mračnija i opakija, to je tačka pucanja bliža. Što se taj metalski kvltizam više ispoljava, to je metamorfoza sigurnija. Retko, veoma retko je dalje "ucrnjivanje" znak iskrenosti - u najvećem broju slučajeva (cirka 75%) je to samo nanošenje novih slojeva na masku koja vremenom postaje teret, jer ju je teško nositi i uživati u tome.

Neretki su slučajevi gde se glumac toliko uživi u ulogu da i sam postane ono što glumi. Takođe su, kao ovde, neretki slučajevi gde se ljudima smuči da budu neko drugi, jer to nisu. Osećaju da nisu, znaju da nisu i voleli bi da to nikada i nisu postali. Ali, želja za prihvatanjem, dobijanjem neke počasti, pripadanje nekom (bilo kom) čoporu je toliko jaka da čoveka natera na svakakve mere. Očajničke mere.

Zabavno je, u početku. Žurka dugo traje, ali se vrhunac brzo dostiže. I - to nije to. Nešto ne štima, ali se ne zna šta. Manjak truda? Možda. Zato se konstantno nastavlja sa trudom, grčevitim trudom - na silu. Dodaje se jedna ogrlica (jedna stega), pa druga, pa treća. Crna maska oko očiju se konstantno uvećava. Vizuelni mrak oslikava duševni mrak, jer sve je to neiskreno, što prema drugima, što prema sebi. Laž.

BUM!!! Promena. Metamorfoza. Šejpšifting. Presedanje iz jednog voza u drugi, iz Zvezde u Partizan, iz Barse u Real. Sve što je bilo sada nije i sve što jeste kao da je tu odvajkada. Nema vremena za podsećanje na stari život, nema potrebe za sećanjem na davnašnje trenutke. To ti je što ti je i tako treba da bude. Ali (!), nikada nije i neće biti sve potaman i nikada neće biti one prave sigurnosti, pravog osećaja pripadanja, te je potrebno latiti se s vremena na vreme jednim finim, sočnim i perfidnim pljuvanjem po svemu onome čemu se nekada pripadalo.

U jako inovativnom horor filmu, oni koji na molbu svog prijatelja/dečka/devojke - budućeg zombija i svih prisutnih da ga usmrti, van bilo kakve veze sa razumom i zdravom pameću odgovaraju replikama “Neću da ga ubijem, iako je ujeden. Možda ima lek i možda ga nađemo ovde u čamcu u pola pet ujutro, na sred pučine, u mraku, pre nego što ovaj podivlja i sve nas pokolje." i bodre ovog dok umire i ginu kasnije k'o vlasi na ringišpilu jer su odbili da ga surduknu među pirane na vreme.

U životu, oni koji konstantno rade protiv sebe, velikodušno obnavljajući poverenje baš u ljude koji ga besomučno izigravaju. Uprkos gomili dobronamernih saveta i opomena, oni se hvataju za to parče beznadežnog propaliteta, u očajanju pokušavajući da ga izvuku na površinu. Bilo da su slabi, da se boje da ostanu sami ili su samo previše glupi, na kraju, ako se ne otrezne na vreme, prolaze kao kolege iz filma.

Za oba tipa, evo nekoliko kratkih saveta:

Najtužnije govedo u stadu.

Vojni poklič južnosrpskih tepača.

Врста жене коју је измислила и направила холивудска машина снова. Служи за манипулацију пучине којој је увек преко потребан материјал за имплементирање у влажне снове којима ће скренути мисли са свог бедног, учмалог и ничим корисног живота.

Хлеба, игара и пичке. Тај задњи део се увек некако изостави из популарне латинске манипулације која се до данас нимало није изменила. Јер ни свет се није нимало изменио, само се модернизовао. Ратови су се увек водили због новца, људи су увек били опортунисти-стока и увек је било оваца и оних који их шишају а то што данас уместо на градском тргу чујеш преко тевеа да 'леба поскупљава, у суштини не мења ништа.

Да би контролисао масу мораш да испуниш три објектива. Први, да јој даш да једе, довољно да преживи али не превише јер маса када је сита и не мисли шта ће сутра да једе онда почиње да размишља о другим стварима а то не ваља. Други, мораш да забавиш масу и то је најлакше, користиш њу саму да сама себе забавља јер тако неће почети да размишља о томе ко је забавља и да ли је тај неко другачији или бољи, то размишљање, то никако нећемо јелте. И треће, маса мора да задовољи своје прималне потребе за парењем јер ако их не задовољи онда ће почети да . . . знате већ шта. Да мисли, а то нам не иде у корист.

Због тога је створена зечица и представљена као нешто недодирљиво и недостижно за обичног смртника. Зечица је елиминисала јефтине борделе и остале институције које су некада пружале задовољење за безвредним телесним иживљавањем. Она је перпетуум мобиле, лако доступна свима, бесплатна, само треба стаду да се обезбеди кратак одмор да би имало времена да само са собом одради то што треба и врати се испаши на ливаду где се свакодневно сервирају свежа срања.

Е сада проблем је што се зечица спустила са екрана и страница магазина међу нас и почела да униформише и дресира жене. Ваљда јој се није свидело да још постоје неки који је игноришу па је одлучила да томе стане на пут укидањем избора. Створиће хегемонију у којој ће све да буду као она, да се понашају као она и да личе на њу. Убија карактер и нијансе. Уништава личност и боје. Све ће једног дана да буду зечице и ма колико страница Плејбоја да си улепио једну за другу несвестан своје глупости и неукости, то није ништа позитивно.

Сотоњаре изумиру, женшчина је све мање али зато Сања, Карлеуша, Мина, Цеца, Маријана и Сандри има на претек. Све саме зечице, са различитим костимима.

Tekst koji poželim da znam uvijek kada gledam ove naše političare kako nastupaju na sjednicama SB Ujedinjenih nacija!

Kada priroda odredi da se neko rodi kao kreten, najbolje je da tako i ostane. Svaki pokušaj da od neotesanog tipa napravite emancipovano biće, biće bezuspešan jer će ličiti na vuka u medveđoj koži-znači ni na šta.

Materijal od koga je isti napravljen bio je škart, a od toga se pravi samo pašteta jer je bilo šteta da se baci.

To je tip osobe za koju uvek pomislite "Bolje da ti je ćale svršio u žbunje nego što je tebe napravio", ali napravio ga je i tu se više ništa ne može.

Филозофска теза коју је заступала српска администрација док једна паметна глава није лупила шаком о сто, рекла "Једна особа се могла само једном родити!" и увела правило по којем је извод из матичне књиге рођених постао трајни документ.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Нека круже приче, мени шиште јајца.

Уз значајан призвук пуцања оне ствари, мишљење самосталне јединке која помодарске феномене малограђанштине и приче типа „чула баба на бунару“ не јебе ни пет посто. Боли уво за све, јер како год да се окрене, хејтерс гона хејт, бабе ће да причају, клинци да верују у све што чују а истина ће се губити негде између глувих телефона. Шта год да се деси, околина ће да лаје, људи ће испирати уста, те стога само лаганица, прст у уво, лагани звиждук и ето им га на, нек се наслађују док не нађу нову занимацију.

Добар глас далеко се чује, зао још даље, али и негативна реклама је добра реклама. Ако ништа друго, "бар знам да нисам бескористан – увек могу да послужим као лош пример".

Имате дивну дјевојчицу. Мирно, слатко створење које је свима драго.
Послушна цурица која се никад није успротивила оцу и мајци, никад није рекла ''Не''. Добро учи, примјерна је, културна...
Међутим појављује се тип ниоткуда. Лик са минђушом, пирсингом, плетеничицом.
Он свира гитару, јако је чудан, наркоман је сигурно.
Ваша ћеркица је са њим пола године, и ви сте мирни, све док га једног дана не угледате и не сконтате да је он сто посто наркоман, а јелте, шта би друго могао да буде кад тако изгледа?
Мора да се дрогира свако вече да би одржао такав изглед јер пирсинзи и минђуше не могу да израсту одједном, све то дрога направи од човјека.
Почињете да пиздите од тога да вашу мезимицу, њежну дамицу неко гледа са наркоманом јер ће они свашта да кажу. Небитно је то што су они срећни и у љубави, ко јебе то кад ће он сигурно да је навуче на неко зло.
Неће он крочити у вашу кућу не звали се ви као што се зовете, и неће тај наркоман имати било шта са вашом ћерком!
Нека сједи кући, ви је убијајте у појам и малтретирајте је, ништа то није страшно, нека научи да треба да гледа људе по томе колико имају минђуша, јер минђуша је огледало душе!
Потрудите се да јој пронађете неког згодног и богатог доктора, адвоката, шта год, само да је налицкан и да је што више педераст јер вам он, јелте, неће ни пипнути кћер, поштоваће је, јер он то зна, доктор је ваљда, а и богати се боље разумију у поштовање према цури.
Волите доктора зета, сви остали су наркомани јер су се устали у 6 ујутру да натоварају дрва (то је нечасно), и што нису ништа јели да би се састали са другарима да продркају гитару мало, они уништавају младе дјевојке, њих треба кастрирати и послати у затвор, све до једног!

Презрив израз упућен особи која ужасно мљацка док једе, главе прибијене уз тањир, трпајући кашику за кашиком и журно гутајући малтене не сажвакавши храну.

Наравно, прави се алузија на начин на који једе свиња/прасе.

Pre nego što počnem da razrađujem ovu temu, ne mogu a da ne primetim opštu decomaniju koja vlada Srbijom. Dok je do pre samo pola veka, prosečno dete, čekalo negde kod ambara, da se najedu prvo stariji, pa za njega šta ostane, danas se situacija frapantno promenila. Hvala Bogu pa se promenila, ali sada se ide u drugu krajnost, situacija postaje zabrinjavajuća! Uzrok svemu tome je valjda bela kuga, ali i psihički poremećaji mladih majki, koji se najviše ogledaju u neumerenoj potrošnji. Ovim putem apelujem i na mlade majke, da se ne ponašaju kao da nose smrtonosno oružje, dok imaju bebu naručju. Mi smo svi bili mali, pa nas majke nisu uperile nikome u glavu sa pretnjom "Pomeri se, ili će da povraća!". Takođe nema potrebe da kupujete kolica površine šest metara kvadratnih, slobodno možete da imate manja nego komšinica Lana - ipak je njen muž uspešni fudbaler u Uzbekistanu!

Da pređem na temu, nas su sve kupali Merima sapunom, sa nacrtanom čudnom bebom na omotu, Kosili šamponom, a hranili nas iz sise, pa nam ništa ne fali i vazda ovde prosipamo pamet. Kosili je zamenjen "Džonson bejbi koenzim ku deset sa retinolom i antioksidansima" šamponom. Sapun je totalno izbačen iz upotrebe. Pelene mogu da upiju mesečnu zalihu dečije mokraće, mleko se naravno kupuje u konzervi, a za onu malo stariju decu, postoji i mleko za spavanje. Da! Dobro ste čuli! Mleko za spavanje! Volela bih da priupitam izumitelja ovog proizvoda, "Jel ste izmrvili neki Bensedin unutra, ili šta?". I šta su to deca pa radila do pojave ovog mleka? Majke, bolje osmislite deci neku dnevnu aktivnost, da se umore i uveče kada ih okupate tim vašim lavandama, jednostavno utonu u san. Jedan od najblistavijih proizvoda je prašak za veš "za decu". Realno razmislite, da li je osetljivija koža jednog deteta, ili jednog tinejdžera? Ups, sada ću dati ideju marketinškim prevarantima!

Da zaključim! Čoveku je predodređeno da se razvija, živi i preživi i pod mnogo gorim uslovima nego što je nedostatak koenzimakudeset. Deca su izdržljiva, hvala Bogu, srpska verovatno još i više nego neka inostrana, jer nam je u genu upisan neki faktor opstanka. Drage majke, ne zapadajte u kredite i dugove zato što vas žulja praziluk u predelu rča i morate imati sve što zablista na reklami. Bolje vašoj deci prenesite neke intelektualne vrednosti, a ako vam primarno životno opredeljenje postane to što ste Majka, budite sigurni da će vas i muž zapostaviti. Onda sve pare odoše kod neke mlađe i bolje, pa nećete imati ni za Kosili, a kamo li za koenzime!

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Nema šta da se definiše, samo se setite ovoga kada vam neka skrndeljuša bude mudrovala na veliko, pa joj onda začepite labrnju.