Ona ne zna kako bi ti to rekla…Čudno je…To zapravo i ne može da se objasni. Odnosno, može, samo je njena filozofija smisla življenja suviše kompleksna za tvoju kogniciju. Ona bi sad pričala sa tobom i pojasnila sve te tebi potpuno nevidljive razloge, ali ni sama nije sigurna da li za tako uzvišene misli postoje reči. Od toga što ti misliš davno je otišla dalje i to na toliko nivoa koliko nikad nećeš moći da pojmiš. Ona je Zordon, Olja Bećković, i onaj iz Paklene kuhinje. Večiti diplomac-odlikaš škole života.
Od svega što bi ikada mogao da joj kažeš ona zna toliko više, da razgovor nema nikakve svrhe, zato je samo savila noge u blagi emo položaj i među njih spustila glavu, pod teretom enigme postojanja. Ona ne greši. Svaki njen potez potpuno je opravdan nepisanim zapovestima Seksa i grada. Njen mistični i epifanični subjektivizam razumeju jedino druge One, ali samo povremeno. Ona je većina.
Ona: Slušaj, ovaj...Moram nešto da ti pričam. Družbenica-prva pratilja: Šta je bilo, reci… Ona: Prevarila sam Majkla. DPP: ŠTA? Kad? Kako? Ali zajedno ste tri godine. I on se zove Milan. Ona: Ne znam…Bila sam sinoć na toj žurci i tamo je bio Stiven i posle nekoliko martinija, predložio je da odemo do druge sobe… DPP: Pili ste rakiju kod Steve? Dobro, i zašto si pristala? Ona: Ne znam, ne pitaj me to…Više ne znam šta želim…Kejt, tako mrzim sebe što sam komplikovana. DPP: Kaća. Ostani kod kuće, odmah dolazim. --------------------------------------------------------------------------------------------------- Ona: Slušaj, ovaj, Majkl…Mislim da mi treba pauza. On: Ali, ljubavi moja nesuđena, oh, zašto bi prekidala našu zanosnu priču u njenom najslađem trenu? Ona: Ja…Ne znam više šta želim…Sve je tako komplikovano. On: Komplikovano, a? SIgurna si da je komplikovano? Sigurno nisi životinja koja ide trbuhom za nagonom? Sigurno imaš principe i karakter, a nisi ljigavi organizam koji svoj nedostatak ljudskosti i animalnu, a jedinu potrebu da se razmnoži lose pravda specijalno za tu priliku sklepanim kvazi-mudrostima? Nije komplikovano. Previše je jednostavno. Ti si ameba. I prekini da me zoveš Majkl.
Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!
Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.
- Miodraže pa šta se desilo. - Trema. - Pa kako to. - Pa ne znam. - Miodraže pa šta to bi. - Protivnik je bio bolji. - Pa kako Miodraže. - Pa eto lakše je sone strane ekrana. - Miodraže jel vas bar malo sramota. - Jeste malo ćerkica supruga. - Pa kako Miodraže. - Pa ne znam. - Miodraže evo vam knjiga Istorija Danske pa šta se to desilo. - U Danskoj? - Crni Miodraže. - Sve najlepše protivniku. - Trema? - Miodraže sasvim moguće pa kako to. - Stanite, ja sam Danijela, Ivana ti si. - Koja Ivana, ne, Miodrag sam. - A vi ste Miodraže pa šta se to desilo. - Pa ništa eto hteo bih da.
Repeat dijalog sa varijacijama until sveta i veka end;
- Uzmite papuče. - Ah ne toplo je. - Dakle. - Pa ja posao. - Ipak obujte papuče. - Malo treme. - Pa šta se desilo. - Posao deca prehranim. - Neka kafa. - Dobru imam cirkulaciju ne treba. - Doviđenja. - Doviđenja. - Nisam se bio ni izuo ustvari. - Pa šta se desilo.
Izraz koji se najčešće koristi kada sagovorniku želite da stavite do znanja da bi bilo lepo da zahvalnost za trud koji ste uložili da mu pomognete bude materijalizovana makar nečim tako simboličnim kao što je malo pivo. Može se koristiti i u širokom spektru drugih situacija - od uzrečice i poštapalice pa sve do životne filozofije.
- Brate, hvala ti ovoliko… - Hm… Bolje malo pivo nego veliko hvala…. - He he, pa ono jes’. - Pa da…
Uz Galenikinu prvu pomoć, rezervnu gumu i dizalicu, obavezan pribor u zastavinom vozilu 90-ih. U stvari, prvu pomoć i rezervnu gumu nisi morao da imaš, pandura podmiriš sa tričavih 500 milijardi, i teraj. Ali dizalicu i litar i po goriva svakako. Dizalicom rešavaš učestale konflikte u saobraćaju, a sa flašom od litar i po... Eh, sa flašom od litar i po goriva ti si siguran kao beba u majčinoj utrobi, pun samopouzdanja makar krenuo na Kilimandžaro. Znaš sve kote, izohipse, brežuljke i uvale, koristiš čak i nagib asfalta za slivanje kišnice. Auto, u principu, radi neki deseti deo rute, sve ostalo je ler i gurka. Sa litar i po guziš po ciči zimi u skrovitoj šumi sa uključenim grejanjem, čitavih 10 minuta, lajka bos. Realno, ni ne treba ti više. Sa litar i po zapališ celo selo, što da ti javi nije htelo... Ali to je već neka druga priča.
- Brate, 'oćemo na derbi? - Odakle nam kinta za bus? Misliš da stopiramo? - Ma ne bre, idemo mojim jugićem. - Aha, a odakle nam za čorbu? - Pa, skupićemo za 5 litara, jebiga. - Brate, sa 5 litara nemamo ni do Mladenovca, a tek za povratak? - Ne brini ništa, provalio sam da ćale u gepeku čuva litar i po. Da ti ne pričam da znam svaki ler, idemo preko Ralje. - To mi kaži, brate, idemoooo. Pune tribine ludih navijača...
Miris opiljaka hrastovine natopljenih motornim uljem sa lanca testere i znojem starim koliko sam početak radne nedelje, kvalitetna gumena čizma koja ne pušta rosu da kvasi nogu i ne pušta znoj da natapa šumu, brada od nekoliko dana ili nedelja koja miriše na žir i tragove divljih životinja, karakteristike su onoga koji ne jebe, nego delje, ostavljjući za sobom samo nekoliko vlasi kose i gomilu piljevine da samo iz daleka podsećaju na ženu.
- Lakše malo Rastislave, znaš da sam jedan bubreg već prodala!
Jedna od retkih pozitivnih stvari u glavi manijaka/šizofreničara, koja isključivo služi za suzbijanje negativnih misli koje prethode postupcima. Nažalost, ne uspeva uvek da preovlada u glavi dotičnog.
"♪ DAL SI IKADA ♪ MENE VOLjELA ♪ KAO TEBE JA ♪ DAL SI IKADA MEN... uuuu vidi što je dobra mačka, tako tako, samo hodaj ispred mene dok mogu da ti gledam pozadinu, vidi manijaka što je iz autobusa zinuo u nju, alo bre dečko, ja sam prvi zevao u njeno dupe, e saću da mu jeb... OTKOMANDA, PREKINI BRE, dobro, dobro, miran sam, neću da ga bijem pred svima, hehe, kako bih ga prebio, ajmo dalje, daaaa, duuupe, vidi gaaa. Hmm, a da je ja naskočim na nju ovde pred svima, šta bi moglo loše da se desi, možda ipak želi snošaj sa mnom, bez obzira na ovu moju krastu na nosu, a i taj seks u javnosti, mnogi to danas preferiraju, a još ako je naskočim, pa bude iznenađena, možda se još više naloži, ajmo, sad ću, dođ... OTKOMANDA, NEMOJ KONjU, PREBIĆE TE LIKOVI SA STANICE, A I POLICIJA ĆE DA TE DOHVATI... dobro, miran sam, miran... čekaj, pa jel ona to skreće desno, skreni desno, hajde, skreni desno, mračna ulica, nema ljudi, taman pao mrak, niko nas neće videti, moći ćemo da se volimo celu noć, a možda mi i ostavi svoj broj telefona... Skrenula je, sačekaću da pođe još malo napred, prošlo je samo 200 metara, ma neću, sad je napadni, vole to današnje klinke, OTKOMANDA, SPRDAM TE, NIJE NIŠTA POGREŠNO, SAMO BUDI NEŽAN, hehe, drago mi je da se slažeš, dooođiii mačko, too, za dupe, alo bre, ne deri se, eej bre, ne čupaj, aloo, grebeš kučko a? evo ti šamar, pala si, e ako, sad će mi biti lakše da te skinem, dođi kurvo, dođi, opet šamaraš, evo ti pesnica mamu ti jebem, evo šipke, sad ću po glavi kučko, ogrebala si me opet, evo ti šip... OTKOMANDA, UBIĆEŠ JE JEBOTE, OTKOMANDA, OTKOOOOMAAAN.... "
Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.
Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:
-Zato što sam glup ko kurac. Moj burazer završio fakultet otišo u Ameriku decu napravio vozi nova kola a ja ovde dođem svako jutro pečem palačinke, pretvorio sam se u palačinku, jebu me neka deca, budem dobar hiljadu na dan odem uveče sve spičim na aparate pa sutra opet isto. A u srednjoj sam razbijao matematiku, dodatni časovi, odem u subotu kod profesora, pa mi smo jeli zbirke, to su ruske zbirke.
Neki bi rekli, da čovek što manje govori, to je veći mudrac. E onda je ovo najveći mudronja kog ste upoznali. On ne beli zube. Ne govori kad ne mora, a po njegovom, ne mora. Nikad. On je uvek tu kad je ekipa na okupu, tu je kad se cirka, tu je i u dobru i u zlu. To stoji. Ali, on je najveći slušalac koga ste upoznali. Pored njega i najstidljivija osoba izgleda kao pričalica. Uvek će se složiti sa tobom klimanjem glavom, na tvoje pitanje će napraviti neku grimasu i tebi će, pošto ga znaš toliko, odmah biti jasno šta je hteo da kaže. Ni sam ne znaš kako je to moguće, ali tako je. Novi likovi u kraju bi pomislili da je mutav, ali ne možeš da im zameraš. I ti si to mislio neko vreme. Nikada nema neko svoje mišljenje, ne iz razloga što je glup, već zato što bi to značilo da mora nešto reći. Ali šta on ima da se muči. Ako je verovati raznim statistikama, on je idealan muškarac za žene. Samo sluša. On nije pristalica baroka . To je previše komplikovano i nakinđureno za njega. On je jednostavan tip i takva je njegova muzika. Kežualica. I svi ga gotive, jer se sa svima slaže i sve razume. Gotivan jedan tip.
Tip A: I, idemo večeras do grada ? Gotivan tip: ::klimanje glavom u gotivnom fazonu:: A: Ma da. Odemo malo i zajebavamo se. Popijemo par votki i kul smo celo veče. GT: :: izraz lica #1 :: A: A, i to što kažeš. Pivo je pivo. A da zovemo onu Jelenu i Milicu? GT: ::izraz lica #2:: A: Misliš samo momci? Koji ono beše broj od Milana? GT: ::izraz lica 0658724583:: A: Brate, ne znam da li sam ja lud ili šta kad te sve razumem. GT: :: izraz lica znaš me, znam te ::
U ovoj izvikanoj tvrdnji je sadržano 50% našeg ukupnog znanja o vremenu.
Oko 49% znanja o vremenu je tvrdnja da je to naštrikana nit po kojoj putujemo kroz prostor i “na kojoj” bivstvujemo. Paradoksalno je to što štrikaća time machine istovremeno i štrika i rasparava svoje tkanje, pa je rasparani deo tkanja PROŠLOST a ono što će se tek naštrikati BUDUĆNOST. U svakom slučaju ni jedno ni drugo ne postoji. Budućnost, jasno vam je, ne postoji zato što još nije stigla na red da bude naštrikana, a prošlost ne postoji zato što je to bivša, raštrikana sadašnjost. Postoji samo tanka nit sadašnjeg vremena koja nas sve skupa gura i provlači kroz cevi prostora kao meso u mašini za mlevenje. Teško je shvatljivo, ali bez te vremenske niti na kojoj svi balansiramo bez šanse da se strmeknemo u prošlost ili budućnost ne bi postojao ni prostor. Zastrašujuće deluje pomisao da bi i najmanji kvar na štrikaćoj time muchine doveo do kolapsa svega i svačega u nešto što ni sami ne znamo šta je. Možda singularitet, ali samo možda.
Preostalih 1% našeg znanja o vremenu se svodi na sposobnost da izračunamo kada će naš voz stići iz tačke A u tačku B, ako je rastojanje izmedju tačaka C, a brzina voza V.
Sve u svemu ne znamo puno o vremenu, a živimo "u njemu".
Relativnost vremena se može potvrditi pomoću obične rastegljive pantljike i, verovali ili ne, najobičnijeg mrava.
Pantljika je u nerastegljivom stanju dugačka 20 cm. Pustite mrava da pravolinijskom putanjom predje duž pantljike i merite vreme. Tako je, mrav je dužinu pantljike prešao za t sekundi i kretao se brzinom V mm/s. Upotrebite silu i rastegnite pantljiku na 40 cm i ponovite eksperiment sa mravom. Tako je, mrav je tu istu ali sada rastegnutu pantljiku prešao za 2t sekundi brzinom od V mm/s. Sila kojom ste rastegli pantljiku i otežali mravlji život u vremensko-prostornom smislu se može poistovetiti sa gravitacijom koja rasteže ili vreme ili prostor ili i jedno i drugo. Tako možete u nedogled da rastežete i popuštate pantljiku i da zajebavate nesrećnog mrava dok i on sam ne shavti da su i prostor i vreme relativni i da zavise od vaše upotrebljene sile.
Mi još uvek ne znamo da li gravitacija rasteže vreme ili prostor (pantljiku), ali svejedno, što je sila (gravitacija) veća pantljika je rastegnutija i dauža pa je i putovanje duže.
Sila rastezanja pantljike (gravitacija) relativizuje prostor/vreme.
Prosto ko’ pasulj. Sada vam više nisu potrebni ni pantljika ni mrav.
A možda se sve ovo dogodilo u nekom drugom vremenu.
Ako ovo čitate sigurno postojite, mada je Rene Dekart to egoistički rekao "Mislim dakle postojim". Elem, pošto ste ovde i čitate ovo morate znati da su bilioni lebdećih atoma morali da se nekako prikupe na složen, smislen i obavezujući način da bi otelotvorili baš vas. Kombinacija vaših atoma je tako poseban i specijalizovani aranžman da nikada ranije nije postojao i postojaće samo jednom u ukupnom vaseljenskom vremenu - a to je dok vi postojite. U nastupajućim godinama sve te male čestice će bespogovorno i neumorno raditi i učestvovati u milijardama koordinisanih (re)akcija neophodnih da se baš vi osećate prijatno i zdravo, obezbedjujući ništa više do vašeg, sa svakom cigaretom ili vožnjom motocikla krajnje potcenjenog, POSTOJANJA.
Potpuno je zagonetno zbog čega atomi to rade i zašto se uopšte gnjave time da budu vi. Na atomskom nivou, biti baš vi i nije bogzna kako zabavno iskustvo. I pored toga što neumorno rade sve one korisne stvari, vaše atome u suštini "zabole kurac" za vas. Oni zapravo i ne znaju da postojite. Ne znaju ništa ni o sopstvenom postojanju, ali ipak tokom vašeg postojanja oni će poslušno pratiti nepoznati impuls da vas očuvaju onakvim kakvi jeste.
Ako su ovo bile dobre vesti onda je loša vest da je vreme njihove odanosti veoma kratko, gledano naravno iz atomskog ugla. Oni su rodjeni, ili bar većina njih, pre mnogo mnogo milijardi godina u velikom prasku ili srcu neke umiruće zvezde, pa tričavih 60-70-80-90-100 godina vernog služenja vama i nije neko dugačko vreme. Kad odsluže vama posvećeno vreme, vaši atomi će se nemo iskrasti iz vas i veselo odskakukati da budu nešto drugo. Pčela, maslačak, kišna glista, običan i odvratni mulj u bari, bilo šta. A mogu se preseliti i na neku drugu planetu, zvezdu ili besciljno lutati svemirom dok on postoji ne gradeć i ne radeći ama baš ništa.
Verovatno da u vasioni ima interesantnijih mesta za vaše atome i kada bi mogli da biraju sigurno bi izabrali nešto drugačije od vas. Na primer, učestvovanje u zvezdanim vatrometima, sunčanje na milion stepeni u zvezdama, iscrtavanje svebojnih maglina, smzavanje na apsolutnoj nuli, razdragano uletanje gravitacionim toboganom u crnu rupu, razbijanje u paramparčad uz privatni vatromet energije, naelektrisavanje i razelektrisavanje, sletanje na neku planetu i uletanje u lanac ishrane ... i sve to onako, iz zajebancije.
Trenutak kada su materija, prostor, vreme i ostale dimenzije oslobodjeni teško shvatljive i mučne nepostojanosti singulariteta. Ovim imenom jednostavno zovemo dogadjaj kada je nastalo sve ili bar kada je počelo da nastaje SVE, a to SVE je cela Vasiona. Upotrebio sam reči “jednostavno zovemo” ali treba znati da rodjenje Vasione uopšte nije jednostavna stvar. Zapravo toliko je komplikovana da se već oko 100 godina najveći umovi planete upinju da koliko toliko shvate i objasne šta je to veliki prasak.
Najčešće ga, katastrofalno pogršno, zamišljamo kao teraeksploziju ali on to zapravo nije i u stvari sve što mislimo da jeste on nije. Zadivljujuće je kako ovakve stvari pokušavamo da objasnimo nekim nama bliskim pojmovima i pojavama da bi ih već u sledećoj rečenici ponižavajuće srozali i negirali samo da bi na kraju zaključili da to što mislimo da jeste - u stvari nije, jer ne znamo šta jeste. LM, veliki prasak je dogadjaj koji je iz kosmičkog jajeta (singulariteta) proizveo vasionu i bukvalno joj podario dve najvažnije stvari – prostor i vreme, a materiju (barem se tako pretpostavlja) oslobodio singularitetskog ništavila.
U prvim nanosekundama posle velikog praska oslobodjena materija je jurnula ...gde? ... pa to je teško pitanje ... materija nije jurnula ali je na svom “putu” bukvalno počela ne da osvaja nego da STVARA prostor. A što se vremena tiče sa velikim praskom i ono je počelo da postoji, tačnije počelo je da TEČE. Dogodilo se to pre 13,5 milijardni godina, barem tako kažu poslednje procene. Nemojte mnogo verovati u ovu brojku jer je ona za poslednjih 50 godina barem isto toliko puta menjana zahvatajući intervale od 6-13,5 milijardni godina. Velike cifre nema šta, ali kosmički mudraci kažu da su bile najvažnije prve tri minute posle velikog praska. Neverovatno. Vreme koje je potrebno prosečnom Srbinu da opere zube je bilo dovoljno da se formiraju atomi (pretežno vodonika) iz singularitetske “supe”. Sad, kad je vodonik bio tu, pa i prostor i vreme, potrebno je bilo “samo” da se vodonik “malo” zgusne i da nekako “kresne” fuziona reakcija i eto – zasijaše prve zvezde.
Sila velikog praska koja je izgurala materiju/energiju, kreirala prostor i STARTOVALA kosmičku štopericu iz usnulog stanja singulariteta i dan danas tera galaksije da beže jedna od druge i neprekidno se udaljavaju što u našim glavama stvara sliku vasione koja najviše liči na balon koji se naduvava. Ha, pa to bi bilo jako jednostavno za razumevanje da je baš tako. U tom slučaju bi lako primenili ovozemaljsku logiku i zaključili da ako ste u tački A negde u balonu i vidite tačku B na samoj granici (“membrani”) balona i putujuete od tačke A do tačke B veoma lako možete stići do same “membrane” odnosno ruba vasione. Izgleda lako, kao kad iz BG odete do ruba Srbije u SU. E pa da ne bi bilo lako i logično, ali na sreću vrlo zabavno, stvari u kosmičkim dimenzijama izgledaju kao u navedenom primeru.
Pošli ste iz tačke A do pretpostavljenog ruba vasione, odnosno tačke B jer su vas sa Zemlje (tačka A) poslali u najveću misiju kosmologije – da stignete do ruba svemira (tačka B). Stigli ste u tačku B, bogu hvala, živi zdravi i srećni jer ste prvi čovek koji je došao do ruba Vasione. Kod kuće vas čeka velika slava, čak i Nil Armstrong će biti mala beba za vas jer njegov korak na Mesecu je beznačajan u odnosu na vaš vaseljenski korak. A gomilu napaljenih riba koje vas čekaju onako preplanulog (verovatno i sterilnog) od kosmičkog zračenja da i ne pominjem. Pripremate zastavicu koju treba zabosti u rub vasione radi slikanja i prisećate se šala vaših jarana koji su vas na polasku upozoravali da ne gurate mnogo duboko kočić zastavice da ne bi probušili vaseljenski mehur, jer onda možemo svi da iscurimo negde u pičku lepu materinu.
Dok uživate u svim tim lepim mislima primećujete da se nešto čudno dogadja sa instrumentima, podešavate ih, ali oni uporno javljaju neke čudne rezultate. Lupkate ih prstom (kao u filmovima) da se neka kazaljka nije možda zaglavila i očekujete potvrdu da ste “dotakli”, i bukvalno, kraj sveta. Ali kurac, instrumenti su neumoljivi i pokazuju da je tačka B negde u centru vasione, a da je rub vasione u stvari u tački A. Zovete Bajkonur (ono Hjuston je prilicno otrcano) i opisujete situaciju a oni vam odgovaraju da ste se ili zajebali ili vam je zračenje spržilo mozak (a za vaša muda ih baš zaboleše muda) jer njihovi instrumenti pokazuju da je rub vasione u tački B i da ste vi baš tamo gde treba da budete. Bajkonur počinje da slavi, pale se cigarete, bacaju se gomile papira u vazduh kao konfete i svi se ljubakaju. Vama je i dalje sumnjivo, odustajete od Bajkonura i zovete kolegu koji je malo posle vas krenuo prema drugom kraju Vasione u tačku C i on vam javlja da je prema njegovim instrumentima tačka C u centru vasione a da su tačke A i B na rubu vasione.
Pomislite da su svi sišli s’uma, menjate kurs daljeg leta, pronalazite prvu CRVOTOČINU i u stilu kamikaze se strmeknete u nju, da bi posle samo par sekundi izronili iz crvotočine u tačku D koja je naravno po vašim instrumentima opet centru u vasione. Pogadjate, instrumenti sada pokazuju da su tačke A, B i C na samom rubu vasione.
Velika je ovo zajebancija, zar ne. A vi se celo vreme pitate gde je ovde neophodna zabava i toliko cenjena zajebancija.
U nekim srpskim relacijama stvari možemo postaviti i ovako. Recimo da ste pošli iz BG u SU, kada posle dužeg putovanja na sever stignete u SU, pitate staničnog dispečera da li ste stigli u SU, a on vas pogleda kao da ste sišli s’uma i ljubazno vam se obrati rečima: Ne gospodine, SU nije ovde, to je tamo odakle ste pošli u SU, a ako odavde ponovo podjete u SU, opet nećete stići u taj grad, jer baš u vreme kad putujete on će biti ovde gde sam ja dispečer.
I još ovo, junak koji putovao u tačku B se uspešno vratio u tačku A (Zemlja). Dočekan je i slavljen kao heroj mada sliku sa zastavicom na rubu vasione nije napravio. Samo malo posle toga je poludeo. Mislim da je još uvek u ludnici zajedno sa kolegom iz tačke C.
