Svaki veliki junak ima nešto odakle crpi svoju snagu i energiju. Samsonu je to bila kosa, Svetom Savi pčele, Hitler. Ja ne volim pomagati ljudima ali se osećam dobro i dobijem neku vrstu elana kad nikom nikad ništa ne kažem. To sve nosim u sebi i ne volim da opterećujem druge. dobro mi je. Često odem na jedno brdo iznad svog malog mesta u kome živim, gde se nalazi i jedan spomenik neznanom junaku, pa počnem vikati iz sve snage. Vičem jedno pola sata do sat bez prestanka, posle počnem plakati i zaspim u kolima. Spavam do ujutru, ustajanje oko sedam sati i doručak. Razgibavanje, malo vežbi i posle krećem na posao. Na poslu sam do tri sata. Sa kolegama sam u pabu do šest. Popijemo po piće, ispričamo se. Vreme je za večeru. Kupim svoju ljubav sa posla automobilom. Idemo u restoran. Večeramo. Ona mi tu govori neke bezvezne stvari. Ne interesuje me. Konobar donosi račun, i ja ga ošamarim. Kaže mi: "Što ste me udarili gospodine ja ne osećam bol".
Afrodizijak snažniji od blanširanog testisa kavkaskog bivola, jebozovni suglasnik koji samo što nije postao ć, ali se nadomak cilja zaustavio i ostao da pohotno lebdi dražeći čula, poput iskonskog signala koji pračoveka poziva na pećinske orgije.
Ona je samo svoja Vlatka (24), tajnica iz Zagreba ili emancipirana Lea (31), ravnateljica obiteljske tvrtke iz Varaždina, obučena u strukirani bordo komplet koji prati zavodljive linije, odsečnih pokreta, odlučnog zvonkog alta i laserskog pogleda koji seče olovni zid. Ona zapoveda muškarcima, ona ih osuđuje i unižava, ona prosvjeduje i nanovo kritizira. Dapače.
Ali, kada izgovori to flafičasto "č", što mazi ko dečje ćebence prenoćilo u Lenor ultra-softu sa mirisom rtanjske petunije, trenutno se šalje signal alter-mozgu da je vreme da izdominiraš. Da zariješ svoje koplje u tu toplu slabu tačku što potanja pod dodirom poput površine friškog kroasana sa džemom od jagoda i pokažeš da je kod tebe sve tvrdo, pa i suglasnici.
Ne razmišljaš o istoriji, ti nisi ni partizan ni četnik, ti si jebač-ratnik, građanin sveta, poslat sa misijom da potčiniš i prokažeš, da ošišaš tu njenu latinicu i žigošeš joj pamćenje svojim prodorom po sredini terena. Jer, gde je tanko, tu se kida, a gde je meko, tu se bode.
-Jooj, brate, kako me pali kad kaže ono "Ovdje sam, dećko". Joj! - Batice, si ti normalan, pa to je Barbi u crtanom!? - Pa? Sinkroniziran je, ako me razumeš. Čuj kako ga tanji, mmm. 'Aj me ostavi malo samog, može?
Vući nit priče sa svoje strane da se na sredini sretnete sa onim koji je krenuo s drugog kraja.
Stepenik po stepenik koji vodi do vrata kroz koja zajedno prolazite u prostor ostvarenog kakvog takvog zajedništva. Nekad je ta prostorija čekaonica prijatnog razgovora iz koje svako odlazi na svoju stranu posle kratkog spoja, nekad je to dnevni boravak početka jednog lepog prijateljstva, a nekad topla, mala, tvoja soba – divota, prijatan raspored i rijetki predmeti, uvijek si imala više ukusa od mene.
- Pričamo mi tako, kao skupoća, ovo ono, i reč po reč, ispade da on zna onog mog brata od strica, Stevu Govnarka. - Opa, znači spustio ti malo cenu, a? - Ma jok bre, tražio duplo.
Krklec: Kume, šta to radiš?! Pa zar kumicu? Ja razumem i pubertet i krizu srednjih godina i Nobela al zar kumicu, skote jedan! Ivo: Šta da ti kažem, kume, bila neka kišica, ovde u sobi prijatno, kumi sevnuo but, i mi tu reč po reč, kap po kap i cap završi moj mustafa madžar u njenoj prokletoj avliji da se tako duhovito izrazim hehe...
- Izvedem je ja na večeru, laj ona laj ja, av po av, piš po piš, i mi se bre nadjosmo na istoj špageti, ja je tu krnem u čeljust, još joj posle i onu ćuftu užeglu što ostala njuškom odgurnem a ona kučka pobeže posle za nekim pederkom retriverom.
Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.
Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:
-Zato što sam glup ko kurac. Moj burazer završio fakultet otišo u Ameriku decu napravio vozi nova kola a ja ovde dođem svako jutro pečem palačinke, pretvorio sam se u palačinku, jebu me neka deca, budem dobar hiljadu na dan odem uveče sve spičim na aparate pa sutra opet isto. A u srednjoj sam razbijao matematiku, dodatni časovi, odem u subotu kod profesora, pa mi smo jeli zbirke, to su ruske zbirke.
Dva slova koja slično zvuče i čak se i slično pišu na latinici. Toliko su slična da neki koriste samo jedno od njih i ne dolazi ni do kakve zabune. A šta bi bilo kada bi moćni ljudi primetili ovo rasipanje? Kada bi nas naterali da izaberemo jedno slovo i koristimo samo njega do kraja života? Da li ste se nekada zapitali koje slovo biste odabrali? E pa, ja jesam. I shvatio sam da izbor uopšte nije tako lak kao što izgleda.
Da krenemo od očiglednih stvari. Č zvuči mnogo bolje nego Ć. Jednostavno, Ć je nekako mnogo siktavo slovo. Skoro kao ono srnogorsko Š. A s druge strane, Č baš ima dobar zvuk, nekako muški se čuje, skoro kao Dž. (Mislim da mi je Dž omiljeno slovo, kolko to dobro zvuči, bruka. Buregdžinica recimo, strašno kolko dobra reč.) Mada Č za razliku od Dž ima i neki šuntavi prizvuk, još kad pomislim kako ga neki ljudi izgovaraju, onako kad se čuje pljuca u slovu, strašno. Znači nije ni Č savršeno, al nekako, meni je bolje od Ć.
Dalje, pogledajmo koje slovo izgleda bolje na papiru. Č izgleda kao 4, al ne ovo 4 nego ono 4 kako ja pišem, što izgleda kao Č. A Ć liči na Đ. Tako da nijednom ne ide originalnost u prilog. Ali Ć je ipak poboljšanje u odnosu na Đ (previše zakrivljeno za moj ukus) dok je Č isto kao i 4. A i kad bi Č i Ć bila jedina slova koja postoje, opet bih rekao da je Ć bolje, Č je mnogo nemaštovito.
I sada, najvažniji deo, onaj deo zbog kog je izbor između Č i Ć stvarno bitan. Ko govori samo Ć? Huligani, lokalne šatro-mudonje, i Hrvati. Hrvati su u EU, a i pored toga njima sigurno neće uvoditi sankcije jer nikad ne najebu. (Ovo sam tek sad izvalio, brate oni su ko Salatić iz osnovne. Svi najebu samo on ne. Jednom sam čak dobio ukor zbog nečega što je on rekao. Jebeni Salatić.) Dakle, ostaju samo huligani i lokalne šatro-mudonje što je u suštini isti kurac. I mislim da je nemoguće odlučiti se samo za Ć i ne upasti u ovu grupu. Oćeš da ti polupam glavu dećko? Alo, pićko, tebi prićam! A Č? Ko govori samo Č? Debele babe. Isključivo debele babe. Hočeš kolačič? Što si se učutao?
I sad se vidi. Ne biraš samo između dva slova, ti biraš da li ćeš da postaneš debela baba ili navijač. Ja ne bih voleo da budem nijedno od ta dva, ali ako nam uvedu sankcije odlučujem se za debelu babu. Navijači su govna, a i ne mogu ja onako da pričam ceo život. A debele babe koje govore samo Č su nekako dobre, nisu to one ceger babe što te munu laktom u rebra da pre tebe uđu u bus. To su više babe što sede kući, piju kafe s komšilukom i prave vanilice. A i Č bolje zvuči, jebeš mu sve. Čao.
Činjenica da ne želiš poparu je sama po sebi irelevantna. Dobićeš poparu, htio ti ili ne, ko te jebe! Nadam se da ćeš ubuduće naučiti da cijeniš i uživaš u istoj, jer od sada pa na dalje biće ti servirana, evo, već za par minuta ćeš dobiti porciju! Uživaj u popari!
Pitaš se zašto ti se servira popara? Začepi i jedi.
Možeš li da dobiješ sladoled umjesto popare? Ne. Naravno da ne možeš. Ali, možeš serviranu porciju popare nazvati imenom nekog sladoleda ako ćeti biti lakše, kako god. Možda i dobiješ sladoled, ako budeš dobar. Ako bolje razmisliš, popara je više nego bolja od sladoleda.
Popara izgleda :Bljak:! Boli me kurac, ima da jedeš i da plačeš od sreće. Vidiš onoga klinca preko puta, on je treniran od strane spartanaca, kasnije je bačen među japanske šinsengumi vukove, vidiš kako već stasava u vitog jelena? E, popara to omogućuje. Jedi poparu sine, uživaj!
Samo naizgled laka, a inače izuzetno teška stvar. Nešto što vidno iznenadi svojom težinom, svakog ko pokuša da ga podigne. Naime, poznato je da je dotični živeo sa stilom, bahato i bezobrazno, pa ni kad su ove stvari u pitanju, sigurno da nije imao neko kinesko njesra, već čadar od 15 kvadrata i 3 oke zlata, kako bi ga lako rasklopio, Turcima bi signal zaklonio, i te stvari.
Četa bogova kojima je čitav život prošao u hedonizmu. Jedino što su radili je krkanje ambrozije, pijenje nektara, maltretiranje pučanstva i jebanje. Jebanje do besvesti. Jebanje sa svim i svačim: mamom, tatom, decom, sestrom, životinjama, čudovištima...Baš neki smerni bogovi.
Zevs-vrhovni bog: Najveći jebač sa Olimpa. Toliko veliki da su za njega Kazanova, Don Žuan, Vilt Čemberlen i Miloš Obrenović pičkin dim...zajedno. Imao je nesrećno detinjstvo jer mu je ćale pojeo braću i sestre. Međutim, Zevs je bio mudonja pa ga je naterao da ih ispljune. Onda je počeo da jebe redom, što boginje, što seljanke na pijaci, što Nimfe, bio je pravi trsitelj. Posejdon-bog mora: Zevsov burazer, takođe veliki jebač. Prcao je sve redom, ali najviše je voleo Meduzu. Vlado Georgijev. Had-bog podzemlja: Stariji brat pomenute dvojice. Teška ličnost. Mizantrop. Doktor Haus. Jebao je bratanicu Persefonu. Afrodita-boginja lepote (inače ružna ko dupe ): Majka svih fuksi, nije je jebao samo onaj ko nije pitao. Bila je udata za ćopavog Hefesta, a najviše se švalerisala sa ratnim profiterom Aresom. Ceca nacionale. Ares-bog rata: Jebač Afrodite i ratni profiter. Arkan, logično. Hera-boginja braka i udatih žena: Obožavala je incest. Zevs joj je bio brat i muž. Volela je da joj sva deca budu lepa, ružnog Hefesta je bacila sa planine. Jelena Karleuša. Apolon-bog Sunca i čega sve ne: Atletski građen jebač, voleo je samo vrhunske Nimfe. Petar i Filip Kapisoda. Dionis-bog plodnosti: Oličenje hedonizma. Obožavao je orgije, ali izgleda i nije bio neki jebač. Nole seksoman.
Idealna stvar za odalamiti nekoga. Ništa ne može da slomi duh kao jedan udarac dildom. I što je najbolja stvar, koliko god čovek bio nabeđen, jedan udarac dildom će obesmisliti sve što ima da kaže.
A: Ma daj, samo neuki seljan može da ne razume Maljevičev kvadrat. Tvoja glupost mi se gadi. Takvi kao ti koji ne umeju da koriste mozak su feces ovog društva. Štaviše, takvi kao ti su ubili Zorana. B: :šljap dildom po faci: A: :laganim korakom odlazi u ćošak, leže u položaj fetusa i plače:
Legendarni vozač beogradskog GSP-a, član zemunskog pogona. Živi dokaz koliko je nizak prag mentalnih sposobnosti za vozača u GSP-u. Ekstremno čupav i bradat, bio je obožavan od strane omladine, prekorevan od strane podmlatka PUPS-a. Svaka njegova vožnja unosila je živost i radost u ovaj inače učmali posao. Jedini vozač kod koga je omladina bivala napred, a stariji pozadi, ili čak nisu ni ulazili u autobus. Vozio je autobus na liniji 611 ( Kej Oslobođenja- Dobanovci ). Kasnije je radio kod privatnika i bio viđen na liniji 45 ( Blok 44-Zemun Gornji grad ).
-Jedna od njegovih prvih vožnji na liniji 611. Doterao je autobus na okretnicu, otvorio vrata i seo pozadi. Putnici su ušli, očekuju polazak, ali nema šofera. Tek se čuje Milenko: "Šta je bre ovo, prođe mi mladost dok se ovaj vozač smiluje da dođe...mamu mu njegovu...ma idem ja da vozim!" Naravno 70% putnika je izašlo. Oni hrabri koji su ostali, ubrzo su shvatili šalu.
- Neretko je znao da obrne i po pet krugova na novobeogradskom kružnom toku.
- Vozio je u bokserskim rukavicama, meksičkom sombreru, kupaćim gaćama
- Jednom je stavio vibrator na instrument tablu i preko njega neku krpu. U neko doba zamolio je gospođu koja je stajala napred da mu doda krpu, žena se zabezeknula kad je videla šta je ispod nje. "Ajde ajde gospođo, nije to ništa, pa nema ga ni 15 cm"
- Po Dobanovcima je redovno razvozio omladinu po kućama i to nekim ulicama koje nikada nisu videle, niti će videti autobus.
-Poslednje što sam čuo o njemu jeste da je vozio 45 i da je zaustavio autobus, uzeo kesu u ruku i njome uhvatio mrtvu mačku kraj puta i ubacio u kontejner. Ceo autobus ga gleda, a on mrtav 'ladan: "Lako je vama, vi jednom prođete ovuda, ja moram da je gledam ceo dan"
