Zaostati u kaskanju.

*Spletom okolnosti i mogućnosti primarno si se našao u Zauberu, Erouzu, Jaguaru... mantra De la Rosa, Frencen. Glavni likovi su u startu korak-dva ispred, jači, namuđeniji, furaju Ferari, Meklaren, beže, a i oće ih pritom. Al' si ti od tvrdog materijala, pa kapiraš... rad, upornost i te munje. Kaskaćeš ok, konkurencija će se zamoriti a i pritom očekuješ da neko sve gleda, pa će biti konačne ravnoteže. I juriš! Ček samo veću lopatu duzmem.

Ali... malo po malo, leđa se gube iz vidokruga. Heh, leđa, shvatiš ironiju... pa da je samo malo drugačije, uživao bi u lepoti dogija, ili pujdao tajkune s vrha, te uzimao njihova mesta a ne bio prvak začelja. Al' ubrzo više ni njih ne vidiš, eto ti sad kljuna bolida u retrovizoru... a najgore što je žgadija zaštićena vrsta, pa je moraš i propustiti. Da. Pravila nalažu propuštanje protivnika u slučaju kruga zaostatka. Do kurca! Izgleda da si izgubio priključak druže! Vozdra!*

Nekršteno ime lutke na naduvavanje kojoj je primarna svrha da simulira ženu koja želi da se jebe sa vama. Sekundarna svrha joj je da od vas napravi kompletnu komadinu kretena. Samo jedan snošaj sa Erikom može više da sroza vaš kredibilitet od postera Zdravka Čolića u spavaćoj sobi ili tetovaže Baneta iz Garavog sokaka na dupetu.

Pazari se isključivo kao poklon nevinom ortaku kome broj godina stacioniranih u buljsonu ne počinje najmanjim prirodnim brojem. Sa prećutnom porukom da vežba kako se ne bi obrukao kada mu se zagorelog palamara dočepa iskusnija klinka devedes'peto godište.

Tržišna vrednost Erike je slična vrednosti praseta od dvaes'nešto kila ili vrednosti prave kurve koju posle jebačine ne možete slučajno da probušite cigarom. Loša investicija.

Izgleda šašavo, ali mene ruka više ne boli

Idealna prilika da se nekome uvučete pod kožu.

Пензионисан. Завршио свој животни пут, срећно, ако мене питаш.

Први пут гледаш цртаће кад си дете.
Други пут гледаш цртаће када добијеш дете.
Трећи и последњи пут гледаш цртаће када твоје дете добије дете.

That`s all, folks!!!

Lepo žensko ime za rakiju.

Izraz sa jako širokim poljem upotrebljivosti.
Koristi se da ukaže na relativnost izgovorenog iskaza koji je ipak nekako tačan.

Vreća za spavanje.

Још од времена када је Тројански коњ унет у Троју, овакав вид камуфлаже није био виђен.

У ситуацији коју брижне мајке називају "**јебено-је-то-у-далеком-граду-а-нико-да-ти-спреми-да-једеш**" изроди се некаква тежња која мисли вуче на воденицу помисли да јој дете без динара лута улицама, без хране.

Након телефонског разговора, она одлучи да му пошаље коју црвену јер је "нешто у његовом гласу затреперило у току разговора са њом". Паре се налазе у чарапи а поред тога шаљу се храна (неко парче меса, бакин колач, слаткиш), флаша сока и бескрајан немир прошаран сваким тренутком када она једе и помисли како ли је њему.

*"Не верујте коњу, Тројанци! Шта год да је, плашим се Данајаца кад дарове носе."*

E овако... Пре н'о почнем да серем, чисто да споменем једну стару пословицу... „*У кафани ради ил' луд ил' пијан*“. Асоцијација слична психијатрији. Као што психијатри временом сличе на своје пацијенте тако и угоститељи на своје госте. Ил' пак обрнуто. Дакле...

Кафана! Јебено тесна рупа без дна. *Ђавоља варош* препуна неограничених ресурса који продуктују море порока и чак више од тога...

Један од могућих ресурса, јесте „*ракија*“. Не шљивовица, не лоза.. Већ права греховача. Испечена искључиво у ђавољем казану. Сервирана у малој црној пиратској бочици са етикетом мртвачке лобање. Поседује особине посвађуше и при том унеређује своје жртве.

Е сад... Њене слуге су Конобари, у овом случају - *демони, легални лопови* -, који ти, својим **комбинованим техникама**, извлаче задњи динар из џепа, који си можда наменио за болесну бабу, оправку југа ил' за веренички прстен. Не матори, боли њих курац, они ће и то узети...

*Можеш ли се супротставити*? Па не можеш прика, немаш ти муда колико они имају адута. Један од понуђених јесте адут испод шанка у облику бејзболке, намењен за кривљење вилице и пребијање бубрега. Потенцијални разарач камења у истим за шта би инсистирали да им будеш захвалан, ако наравно дође до тога. И све то ради наплате дуга ил' пак фалширања неке песме која им пара уши. Н'о, да кренем даље...

Најзајебанији од свих – *Газда*. Познатији као „*Луцифер*“, шеф ђавоље вароши. Власник неколицине демона којима лично управља везаним концима као Ђепето Пинокијом. Он је тај баја, који крије своје рогове к'о змија ноге, бичује раднике зарад веће добити, малтретира госте јер су ружни и одвратни и немају новца колико њему треба, појебе сваку другу жену која се нађе на његовој територији, има пара и може му се...

А жртве.. *Жртва си ти*! Жртве су несрећни, пијани боеми пререзаних вена старим, кухињским, тупим, рецкавим ножем. Јеботеее,.. Ала то боли! Ма и треба да га боли јебем ли му нану, шта сече вене које пичке материне? Н'о, да се вратим на тему.

Они су залуђени типови, залуђени од абнормалне количине алкохола коју су унели у свој организам, уместо народњака који треште из дана у дан, они халуцинирају *ехо разбијене чаше*, 'место бабе од педес' и пет година виде младу конобарицу од седамнес' лета, коју непрестано штипкају за гузу. Ако и појебу нешто не гину им бар пицајзле ил' сифилис. У најгорем могућем случају пада и алиментација...

**И зато брале, памет у главу. Ако загризеш овакав мамац, рђава удица ти не гине. Удица која се не скида тако лако...**

У сваком месту и у свако време постоји једна таква. Кад си млад, неискусан и жељан, трсио би сваку, реално. Да кажемо, да (као) имаш и неки укус, па су ти трећина габори, следује да ти је симпатично 2/3, а лепушкасто пола. Оно што називамо ''добром рибом'' заузима отприлике 1/4 девојачког живља, а врхунска је тек свака двадесет пета.
Али ова је ван конкуренције. Она би лагано ушла у ових потоњих 4% врхунских, да хоће. Не, она је ортак, воли спорт, посебно баскет, хоће да ти помогне у спремању испита или попије чашицу домаће ракије са тобом кад ти је тешко на души, спрема страобалне палачинке и мути ванземаљску нес кафу, носи просту, углавном спортску гардеробу којој сама њена фигура даје дозу грациозности, ретко се шминка, а нове технологије и социјалне мреже скоро да и не користи. Манири и кућно васпитање се подразумевају. Једном речју, здраво једно, и лепо, домаћинско чељаде, од доброг оца и још боље матере.

И тако, док са екипом блејиш у башти популарног кафића у главној улици, намах примећујеш да жагор замире, да се и мушко и женско мува лактовима и клима главом у истом правцу.
У мору шетача, она ХОДА! Одлучно и самоуверено, а опет нежно и похотно у исто време. Сама.
Тај део улице је блага низбрдица па штикла њене сандале прва додирује врео асфалт и прави невидљиви цунами који неопажено помера запањене посматраче и креира почасни шпалир пред њом. Бат њених корака потире басове из околних звучника, а благи поветарац опседнут мирисом њеног тела, дражи ноздрве и голица машту немих очевидаца сирове лепотиње. Она носи дугу, белу, памучну хаљину до глежњева, која јасно оцртава складне, дуге ноге, сливене са бедрима испод атлетске задњице. Одатле почиње танани струк, са једва видљивим стомачићем, изнад кога, уперене ка месецу, поносно гледају извајане дојке натпросечне величине. Публика коју је прошла, сада већ може да види да је хаљина отпозади отворена и да нема трагова брусхалтера нити осталих помагала, што мушкарцима несвесно разјапљује чељусти и додатно рогачи очи. Рамену су широка, равна и гола, благо препланула. Руке се нехајно, али опет равномерно и правилно привијају уз тело док хода, као да раде по специјалном програму развијеном при НАСА-и. Врат као у газеле, бео и меснат, са простом, ручно прављеном огрлицом од посребрене жице на коју је необавезно нанизано некелико месечевих камена. Дуге, смеђе косе једноставно везане у реп, тако да открива малене, перфектне ушне шкољке, са две обичне, повелике, сребрне алке. Мало истурене браде, на којој почивају пуна, благо накарминисана уста, са уочљивим зарезима при врху горње усне, као црвеним фломастером исцртаних. Лицем без пудера доминира благи осмех који наглашава хармонију чела, носа и образа на којима бљеште два смарагдно-зелена ока, упадљиво наглашених маскаром испод зифт-црних, танких обрва.
Тренутак њеног проласка корзоом се памти и препричава касабом, тачно до оног момента, када се појави нова ''та''.

Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.

Prebiti nekoga ko je rekao da će te prebiti.

"...Ко удара тако позно у дубини ноћног мира?"
а) Поштар б) Свети Сава в) Јеховин сведок
Кхммм... Ни један од понуђених. Постоји још једна сорта ненајављених посетилаца, то су свакако промотери Кирбија. Омиљени су до неке мере, све зависно од чистоће куће илити саме просторије у којој боравите. Наравно ако је дошао ред за велико спремање, зашто не пустити друге да то обаве уместо вас? Они су увек спремни за такве акције, и такође су спремни на све да би исти тај производ продали за добре паре.

Poslednji član ugovora o vezivanju atoma jednog organizma.

Kad zagrljaj izgubi suštinu a dobije težinu.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Mistična savitljiva podloga sa koje se pravi potencijalni odraz ka košu sopstvenog uspeha. Figurativna trambolina koja svojim korisnicima pruža latentnu ali idealnu mogućnost da preko njene neupadljive ali skokovite površine odskoče u visine sopstvenih karijera. Nezaobilazan i pomalo mistifikovan termin kada je ambicija rendom homo-sapiensa u pitanju. “Mistifikovan” jerbo pomenutu dasku može predstavljati apsolutno bilo šta; od slučaja do slučaja zavisi da li će to biti, na primer, pozicija jednog kopir-majstora ( onaj što kopira; prim. prev.) u mnogoljudnoj kompaniji čiji je pravac poslovanja obično nepoznat njenim zaposlenim ali dakako “ima neke veze sa export-importom”, šalter dimenzija 2x3 metra za potrebe javnog sektora koji - ukoliko se preživi - obično vodi u nešto veći radni prostor ( 4x3; prim.prev.), ili polni ud pretpostavljenog, direktora ili debelog i najčešće ćelavog producenta - zvanog "Bolero" - koji se nekako i dâ preživeti ali ne i zaboraviti.

Uglavnom, sve su to tipovi motki kojima naši kandidati za svetlu budućnost postaju Bubke svojih profesija, odistinski ostvarenici vremêna uloženih u sebe sâme. Mada i ja serem previše...

Elem, za sve one koji u svojoj trenutnoj poslovnoj realnosti žele nešto više od titule "malog od palube", potrebno je reći "hop!" veoma strpljivo i polako i verovatno nekoliko desetina hiljada puta pre nego konačno i upali. Izvestan period kaljenja im, razume se, ne gine...

Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.

Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!

I u fudbalu i u seksu vodi u isto, glumiš da te je neko baš dobro zveknuo.