Kutija u koju ubacujemo glasačke listiće na izborima. Kad se otvori iz nje izađu sva zla, a ostane nam samo nada u bolje sutra.

Колико год конкретно или очигледно било, због потребе да објасни, критичар апстрактне уметности ће неко дело прогласити сасвим апстрактним. Ако је то једна линија, о њој може причати сатима, а ако је не дај боже троугао или квадрат, о томе ће кењати данима, или написати књигу, три дела.

Када се појаве на ТВ-у, редовно пожелите да их гађате кломпом.

Vrlo popularno štivo kod kulturnih domaćica kojima je Skandal degutantan a ne mogu da žive bez zabadanja nosa u tuđu intimu.
Frizerski saloni su obavezno pretplaćeni na njega.
Čini se da je svaki broj isti, kao što i jeste.

Kad ti službenica na šalteru neke od državnih ustanova bez upotrebe povišenih tonova i psovki objasni da nisi dobro popunio formular jer ti fali poziv na broj i zamoli te da to uradiš valjano i pošalje te na kraj reda pa ode na pauzu.

Pouzdani orijentir u Srbiji

Osoba bez osećanja. Ne poznaje značenje reči emocija. Stena na kub. Taština duša je za njega topla i čedna.

Zašto babasera? Zato što ona radi usran posao. Ceo dan sedi u smrdljivom ćumezu, naplaćuje pišanje i sranje i deli toalet papir. Jedini kontakt sa mušterijama ostvaruje samo-probaj-da-zasereš-sve-ili-pišaš-pored-šolje-jebaću-ti-majku pogledom. Hladan i prodoran. Pun besa i nezadovoljstva. Čini da ti se urinarni trakt zaledi, i da govno više ni ne pomisli da izađe.

Крај још једног викенда, припрема за нову радну недељу.
Жуто светло сијалице од 40 вати. Две собе под кирију на крају вагонске куће у радничком насељу. Купатила нема, клозет је на само 20-ак метара. Маторци шљакери у индустријском граду. Банана-жути кец са талијанским мотором. Црно-бели лампаш 'Руди Чајевец'. Искрин радио.
Купаш се једном недељно, јер тако си у могућности. Дајеш бактеријама времена да се развију у анти-тела. Навучеш понекад прехладу или бронхитис, али то ти је од промаје. Или ако ниси пресвукао поткошуљу после фудбала.
Заушке и богиње прележиш са пола одељења у исто време. Колена већ од среде попримају браонкасту текстуру. Гриње, полен, коштуњаво воће, јаја и млеко конзумираш у енормним количинима. Алергичан си једино на вапаје да уђеш у кућу.

Ово неко трик питање, а?
Зар није очигледно? Оно - митоза, мејоза, настављање лозе, огњиште, сећање на прадедину споменицу, патријотизам, небески народ, пензиони фонд, још мало огњишта? Добро то, то је по дифолту, мајка му стара. Али, има још тако пуно "за", мање сакралног карактера, да човек просто пожели да залиху кондома напуни водом и промптно пофрља на пролазнике. И баци се на посао. Како који посао? Еее, ово је последњи пут да ти показујем.

- Сам назив (тата, ћале, отац, ћаћа) јебе маме. Буквално, фигуративно, како год. Моћно је. Плодни папе, машина за производњу потомства. Ћале си. Легенда си. Родитељ. Тата-мата. Творац. Боготац! Маћори. Аутор.

- Можеш да немилосрдно патишпањишеш уоколо и изиграваш фацу, нарочито ако ниси матор. Као: "Јеботе, што је скочио педеве. А баш ми ћера јутрос каже 'Тата, можемо ли да купимо хрчка'". И онда сви као "Имаш дете?" "Ма, да" - одговараш на кулијанском наречју, "ја то онако успут, то ти је ништа. А возим и голфа тројку, тјунован, шампањ боја".

- Пред женским светом си цар. Падају на то: пажљив си, родитељ тааако сwатког детенцета. Види му сааамо распар чарапице... Упамти: "бући-бући дете" лако прелази у "бући-бући вршњак". Обавезно опет помени голфа.(Жено, ако читаш ово, не настављај, шалио сам се... Јесте, глупо је, да жао ми је, знам - на каучу... Е, пази сад, читаоче, 'начи све је сува истина! Настављај.)

- Можеш да се под плаштом детета провучеш за милион ствари.
Клопаш све редом, шатро да пробаш, па да провериш рок, па не може оно, болеће га тииииба. Легитимни Чоколешник, ало! Први новогодишњи пакет је твој, нарочито ако је беба рођена крајем године! Јер тада не може из њега ништа да хаса (евентуално му дај да глође кутије, згодно је за прве зубе). А и касније се уграђујеш онако момачки, ко Ђинкић у приватизацију.

- Игрице, цртани. То је посебан одељак. Ти им само помажеш. Ти испробаваш. Ти само прелазиш неки тежак ниво, скењаваш боса, јер мора да се искомбинује пет раштрканих тастера плус скрол на мишу. И играш, жртвујеш се - шта ко може да ти каже. Исто и за цртане. Сад можеш до миле воље да турираш све: од Блуфонаца до Бетмена. Глуми ту колатералну штету, а овамо пуца ти стојан.

Има још тога онолико, али сконтао си ваљда срж, носачу мошница, сапатниче по полу. Зајебавај се док можеш, а после... Па, наставићеш да се зајебаваш, дакако. Ћале.

Znak da se toliko dobro razumiješ sa bračnim partnerom, sa svojom ljepšom polovinom, da je nepotrebno bilo kakvo dalje komplikovanje konverzacije.

Serijal koji bi u Srbiji doživeo neslućene razmere . Da kojim slučajem počne da se snima, zajebo bi po trajanju i "Sulejmana" i "Silu" zajedno, a producent bi imao materijala koje bi ostavio i za čukununuke ! Ovde je sve mit !

Interni pandurski izraz za vožnju službenog vozila bez uključene rotacije i prateće zvučne signalizacije tokom orbitiranja kroz hud, ili radi inkognito praćenja prestupnika.

Najčešći vid komunikacije između dva majmuna.

Јако течан говор политичара.

Šljepiti muža po zadnjici.

Trauma na koju je osuđen gotovo svaki punoletni muškarac, naravno ne računajući one buržuje koji imaju vozni park u vlasništvu. Pošto je prosečna plata u Srbiji mizerna, vlada pravilo da se kola smatraju članom porodice i to možda i najbitnijim članom. Onda je jasno zašto stari koji svoju platu svakog prvog preračunava u benzin i gleda hoće li imati svako jutro da ode do posla i natrag, ne želi ključeve svog prekrasnog da daje u ruke tek stasalog kurajbera.

Назив за дежурног наркомана у крају.

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Хот чатовање преко безброј ``друштвених мрежа`` које су многима замениле старо добро мување очи у очи.