Српски римејк филма „Independence day“ (1996)

Премијера: 2016
Режија: Радош Бајић, Драган Бјелогрлић

Svetske licemerne retardirane bitange (u daljem tekstu Ameri) dokazale su da imaju smisla za ironiju, kada su ovako krstili svojevrstan festival međunarodne političarske bagre, koji tradicionalno organizuju svake godine, u februaru.
Dakle, američki predsednik zove belosvetske funkcionere da se kao pomole za mir i blagostanje u svetu?! Toliko jebanja ne mogu da izdrže ni drugi organi, a kamoli mozak.

Naravno, vajni lideri pišnu u gaće kad dobiju pozivnicu, sve cupkaju od sreće, ko Pepeljuga kad je vila pretvori u sponzorušu. A neki se i instinktivno poraduju klopi. Kažu da je Dačić odmah po dolasku pitao “gde je ovalna soba”, logično pretpostavljajući da je tu pečenje. Kasnije, dok su drugi žmureći mrndžali tekst molitve, krišom je skrcao prasetje uvce. Snimljen je video-nadzorom sofre, a Tajna služba je fajl zavela kao Kanibaliti001.mp4.

Razna fela se vucara po Vošingtonu tih dana. Od “naših”, obavezna zvanica je Vuk Drašković, osvedočeni ljubitelj baba-Madlenine ruke. Zovu ga prvenstveno kad nestane koksa, da prisutne zabavlja svojim prevodima srpskih gnoma. “Dont miks frogs end grendmodrs” je hit, ali je salve smeha okupljene kamarile izazvao i “hu vunds vundli, tu hepines grabi” i “ju kent mejk a paj from šit”.

Doručak okuplja sve one koje je ujka Sem priznao, pa su tu i kosovski šiptarski teroristi, iste one životinje iz UČK, samo u odelima. Mada, red je, realno, da se kerovi i na’rane, kad već dobro slušaju. Najviše vole bubrege, a ne manišu ni dinstanu džigericu i srce, tako kažu dobro obavešteni izvori.

I tako, okupe se svetska elitistička gomna. Zamisli tu koncentraciju hipokrizije i vazalstva na jednom mestu. Kakav HAARP, kakvi bakrači, pre verujem da se magnetno polje pomera od ovakvog dejstva tamne sile, izazivajući kataklizme. Naravno, ključna je sama molitva. Kako se mole ove transkontinentalne ubice, pitam se?

Kec u rukavu.

Sprdačina konobarice u ugostiteljskom objektu koji je uređen tako da si i sam morao zaključiti da nema male pive, pederčiću.

Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.

Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...

Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

18. rodjendan pičeta iz komšiluka.

I u fudbalu i u seksu vodi u isto, glumiš da te je neko baš dobro zveknuo.

Fetiš u nekih žemski. I još jedna od laži kojom hrane mušku sujetu.
Kao, one jako žele da ih baš ti isprskaš i ulepiš im i kosu i lice i posteljinu.
Perfidan način izbegavanja da zakeve, a da nam pri tom ego poraste do plafona.
Uglavnom im prolazi...

Рођење-1 година: Бациш први поглед на нови свет око себе и заплачеш се; бацаш из уста све што није сиса; бацаш у пелену све што ти се нађе у стомаку.

1-3 године: Бацаш први корак; бацаш све што ти наиђе под руку; бациш пелену; бациш сису.

3-7 година: Бациш флашицу; престанеш да бацаш све што ти наиђе под руку, а почнеш да бацаш само битне ствари (пеглу кроз прозор, лампу са стола, кључеве од аута у WC шољу); бацаш лопту; бациш лизалицу на под плавом чуперку у вртићу.

7-14 година: И даље бацаш лопту; бациш под кревет књиге после завршеног разреда; бацаш први шмек плавом чуперку из вртића, сада из истог одељења; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш га у WC шољу.

14-18 година: Изјављујеш љубав црном чуперку (иста, само се офарбала да би била кул) и бацаш порно часописе под кревет где су књиге, овај пут трајно; бацаш чуперак на кревет; бацаш први кондом у WC шољу.

18-25 година: Бацаш много кондома у WC шољу. Последњи који си бацио био је онај који је пукао; црни чуперак баца бидермајер.

25-65 година: Да би нахранио оног акробату што је побегао из последњег кондома пре него што си га бацио, бацаш све за шта се плаћа – смеће, џакове, земљу лопатом; све ређе бацаш плави чуперак (престала да се фарба) на кревет и најзад престанеш; бацаш рачуне и признанице за плаћену струју.

65 година: Бацаш лопату; бацаш први чек од пензије.

65-80 година: Бацаш много чекова од пензије; поново узимаш лопату и бацаш њоме земљу у гроб седог чуперка (природа је офарбала).

80 година: Бациш кашику.

1. strofa:
Ja sam matori jebač u najboljim godinama, menjam žene k'o gaće, sva memorija na mobilnom mi ode na imenik (Ema, Ena, Ela...), prošao sam mnogo toga u životu i iskustva mi ne fali.

2. strofa:
a) Ti si jedva punoletna (barely legal :-P ) i od svih na svetu si se zakačila baš za mene zato što sam nenormalno dobar matori iskusni jebač, a meni neprijatnooooooooo... Ali i u dete mož se mete...
b) Ti si žena starija - u najboljim godinama, a i ja sam stara kuka, znamo se ti i ja odavno, ali ti si sada udata i imaš decu od kojih jedno nosi moje ime da te podseća kad sam te pratio na (upisati prevozno sredstvo) za (upisati mesto)...

Refren:
Ja sam matori iskusni jebač sa setom u duši, generacija mi se malo osušila, ali u mene ne treba da sumnjaš nego svrati da slušamo ploče, širi noge da čiča zaore, pa da vidiš Kraljevića Marka...

3. strofa:
Zajebi sve, dođi čici, godine nisu bitne - videćeš iz izloženog, u naponu sam snage i volje, život je samo jedan, dođi da razmenimo iskustva i telesne tečnosti!

Patriotski odgovor srpskih turista kada prave sranja u inostranstvu i pitaju ih odakle su.

Grupacija grlatih ljudi koji pevaju o povratku u rodno selo kod stare majke, a mole Boga da se nikada tamo ne vrate.

Prepoznatljiv dijalekt u južnoj Srbiji koji priznaje samo dva padeža, ostali pet su očigledno višak k'o radnici u državnoj administraciji.

Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Isto kao i seks u životu.

Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Njutnov zakon gravitacije koji važi na ulici.

Лепа времена, играш се на улици са другарима знаш да се имаш коме вратити. Знаш да те кева чека са топлим јелом кући а да ћале црнчи ко коњ али боли те курац, твој живот се своди на то да изађеш и играш баскет или фудбал са другарима, трчиш по улици, вратиш се кући наждереш се ко стока и опет изађеш напоље. Држава ко држава покушава да те склони са улице, неће клошаре. Боље да утрошиш своју енергију тренирајући нешто него да висиш по улици и испражњаваш се тучама и конзумирањем алкохола.

На препоруку комшије полицајца уписујеш баскет. К'о да си у војсци а не на тренингу. Убрзо ти се то чини исплативо, добар си, траже те велики клубови твоје државе али ради мајке и љубави твог малог места остајеш у јебеној забити којој живиш. Сви те познају, легенда си града. И стари и млади ти се клањају, поздрављају те на улици ко друга Тита, ти си им божанство. Играш сезону две за локални клуб, остварујете велике успехе за ту регију у којој се налазиш. Имаш проблема са повредом/жениш се/ добијаш посао, за баскет више нема времена, ту и тамо опичиш једну двије текме као замјена али ниси више стандардан.

Држава се распада, зову те у рат, твоја се фирма гаси. Опште расуло. Некако ладећи јаја, са више среће него памети преживљаваш рат, враћаш се у своју јебену забит која је срушена. Од национализма ти пуца курац да се изјашњаваш као Србин а носталгија те обузима. Немаш посла већ дуг период, све више и више сањаш од старој држави, старом систему, старим друговима које више нема.

Добијаш неки послић од бившег колеге са баскета, плата минималац али ко је јебе. Довољно да поплаћаш рачуне и купиш себи пиво. Нема даље, носталгија постаје део тебе. Сваки дан после посла насадиш се на терасу, одвалиш стари југословенски рок и пијеш пиво. Проп'о си, ниси ни сенка старог себе, то ти и сви говоре, траже да се изјасниш ко си и шта си, али не претерују јер знају да си некад био легенда, ипак долази и тај тренутак кад разни кретени проглашавају све не-Србима који нису уз њих.

Гледаш како се распада твоје некад омиљено место сад јебени град без људи, гледаш пописивача у очи и кажеш му: „Боли ме курац ја сам Југословен“.