Животни век. Трен, ако узмеш у обзир да се Велики Прасак десио пре 13 и кусур милијарди година, у некој већ постојећој форми и димензији свемира. И да је ова наша лоптица претрпела гомиле вулканских ерупција, киселе кише, ледено доба, колизије са астероидима и кометама, настанке и нестанке живе материје, еволуцију и истребљење. Безброј рођења и исто толико смрти (минус ми, који јесмо).

Дакле, оног момента кад почнеш да се нервираш што си нико и ништа, кад ситним успехом подстакнеш своју болесну амбицију и још болеснији его, кад зарад малог, личног ћара испаднеш нечовек и превариш ближњег свога; сети се да твој животни век траје минорних 80 година, и то ако си живео смерно и здраво (читај: као пичкица и папучар, а сви знамо да ниси).

Е, сад, са тих твојих мајушних 80 годиница, које представљају зрнце песка у Сахари, наспрам милијарди година света и века, покушај да замислиш (мада нећеш успети) своју ултра-пико-нано-егзистенцију у засеоку званом Млечни Пут у руралном, забитом делу непрегледног пространства овог Универзума. А било би апсурдно да је једини...

Тај је рођен два дана прије лисице.
Нема те ситуације у којој се неће снаћи, јер из мртве кобиле живо ждријебе вади.
Лукавост је његово друго име, уколико покушате да му продате муда за бубреге, ви ћете завршити да мудима, а он са парама, а да нисте тога ни свјесни.

Šaljiva konstatacija koju možeš da uputiš kada navratiš u besprekorno čist stan, gde čak i pas miriše na deterdžent.

Уређај сделан в СССР-а који има две намене. Мирнодопску и ратну.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

На селу то углавном значи да је на тебе ред да је напуниш житом.
У граду то има везе са емоцијама.
Интересантно да то теже пада онима у граду.

Ono što će vam ljudi pružiti sve dok im ne tražite sponzorsku podršku.

Tehnološki usavršena prodaja magle uz promenu agregatnog stanja iste.

Тотално кулирање, настаје при ребутовању мозга. Савршено игнорисање свега у околини. Упаљена само једна можда ћелија ради дисања.

Prepoznatljiv dijalekt u južnoj Srbiji koji priznaje samo dva padeža, ostali pet su očigledno višak k'o radnici u državnoj administraciji.

Džukela jedna nevaspitana. Ni trunke savjesti, lijepih manira, poštovanja ni obzira prema drugima. Preko leševa će gaziti samo da dođe do cilja. Ali, to je samo jedna strana medalje...

Slobodan i otvoren. Što na umu, to na drumu. Bez zadnjih misli i skrivenih planova i uvijek spreman da uradi nešto oko čega bi se drugi dobro zamislio.

Зид, најчешће у канцеларијама тако назови професионалаца накарадно украшен великим бројем цертификата, диплома и токенима о академским успјесима. Груб број ових остварења имплицира и говори о његовој супериорности и вјештини над осталима. Професионалац се служи зидом као огледалом, у томе квадранту је његових триес и нешто година успјешног рада, живот му је испуњен колико је то могуће. Појачана професионална перцепција и софистицираност. Его који кипи.

Крајње сурова земља за стране туристе неупознате с инверзном да и не семантиком у Бугара.

I najružnija žena je bolja nego najlepši muškarac.

Podsetnik za ortake, u slučaju nepredviđenog sretanja u gradu.

Smrtni greh koji se najčešće primenjuje na srpskim slavama.

Muti nešto ispod radara. Ubeđen si u to, ali ne možeš da dokažeš.
Opšte je poznato da ciganke* sav svoj 'plen' trpaju po ko zna kakvim džepovima, prišivcima i štekovima ispod odeće, naravno, sve u nadi da ih niko neće pretresati ispod standardne uniforme od 'svega' par slojeva letnje odeće. Odevni insepšn fazon. A i ko bi zdrave pameti radio tako nešto, osim možda nekog cige. I ponekog pandura koji siroma', mora da radi svoj posao...

*reci њет rasizmu!

5 000 000 tv gledalaca, 30 000 navijača na stadionu, 22 fudbalera na terenu, 14 njih na klupi, 4 arbitra, 2 trenera, 1 glavni sudija, nula od fudbala.

Srpski univerzalan GPS.

Суптилно саопштити да идете у букмаркован фолдер ПОРЊАВА и налазите одговарајући жанр због ради дављења певца пре балављења по јастуку.