Životni vek. Tren, ako uzmeš u obzir da se Veliki Prasak desio pre 13 i kusur milijardi godina, u nekoj već postojećoj formi i dimenziji svemira. I da je ova naša loptica pretrpela gomile vulkanskih erupcija, kisele kiše, ledeno doba, kolizije sa asteroidima i kometama, nastanke i nestanke žive materije, evoluciju i istrebljenje. Bezbroj rođenja i isto toliko smrti (minus mi, koji jesmo).
Dakle, onog momenta kad počneš da se nerviraš što si niko i ništa, kad sitnim uspehom podstakneš svoju bolesnu ambiciju i još bolesniji ego, kad zarad malog, ličnog ćara ispadneš nečovek i prevariš bližnjeg svoga; seti se da tvoj životni vek traje minornih 80 godina, i to ako si živeo smerno i zdravo (čitaj: kao pičkica i papučar, a svi znamo da nisi).
E, sad, sa tih tvojih majušnih 80 godinica, koje predstavljaju zrnce peska u Sahari, naspram milijardi godina sveta i veka, pokušaj da zamisliš (mada nećeš uspeti) svoju ultra-piko-nano-egzistenciju u zaseoku zvanom Mlečni Put u ruralnom, zabitom delu nepreglednog prostranstva ovog Univerzuma. A bilo bi apsurdno da je jedini...
- Jedan himen, više-manje? Daj, zar stvarno misliš da je toliko bitno? Daš?
A: Šta ima za ručak? B: Ima boranija. A: Au, ujna, ja sam alergična nešto na te bobičaste stvari, ali ajde, poješću. Imate li onaj Presing? Trebaće mi... Kako sam prošle nedjelje jela divne viršle, baš ih volim. B: Pa oćeš li viršle? A: Ma ne bre. Neću da te mučim, poješću boraniju i popit' jedan Presing, čisto da ne dobijem gušenje. Karneksove su najbolje. Pileće.
Šaljiva konstatacija koju možeš da uputiš kada navratiš u besprekorno čist stan, gde čak i pas miriše na deterdžent.
-Uuuu, čoveče kako vam je čisto, ovo kupatilo je sterilnije od dekontaminacione komore... -Izvinite zbog nereda... -Čoveče, pa ti si izglancao i četkice za zube, koga ste ubili ovde, pa da zamećete dokaze? - ispada mu čaša iz rukekašlj, kašlj Molim?! -Samo se šalim, hahahaha! -Ahaaaa, hahahahahaha, ovaaaaj, da, stvarno ste, hahahaha, duhoviti. khm, khm
Uređaj sdelan v SSSR-a koji ima dve namene. Mirnodopsku i ratnu.
Sin : - Ćale, ajd u garažu ako možeš ? Otac : - Šta je bilo ? Sin : - Onaj top za kobasice što si doneo iz Rusije... Otac : - Šta sa njim ? Šta si radio, sunce ti balavo poljubim?! Sin : - Ništa, samo sam stisnuo ono crveno dugme, a on počeo da ispaljuje signalne rakete. Jedna pala na čika Perinu kuću. Otac : - Pa, ne crveno dugme. Jebo mater ako si ti normalan. Lepo piše ovolikim slovima, ćirilicom, NE DIRAJ! Sin : - Učio sam engleski u školi. Otac : - Zato i jesmo u kurcu, što učite engleski... Sin : - A da odem do čika Pere da pomognem da ugase požar ? Otac : - Idi, jebo ti čika Pera mater! Gde ja da sada nađem te rakete ? Sutra da zapuca, ja goloruk.
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima. Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana. Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač. Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio. ...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu. A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on. Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa. Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju... Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd... Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu. Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako. Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane. Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta. Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa. Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu. Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove. Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora. Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Prepoznatljiv dijalekt u južnoj Srbiji koji priznaje samo dva padeža, ostali pet su očigledno višak k'o radnici u državnoj administraciji.
(događaj sa srebrne svadbe u Leskovac)
-Slavljenik-Dragi gosti, eve ja sas moju ženu dvajespet godine... -Kum ispravljač-Sa mojom ženom. -Slavljenik-K'o što rek'o, dvajespet godine sas ovu moju ženu... -Kum ispravljač(nervozno)-Sa mojom ženom bre! -Slavljenik- Lele kume što si dosadan. Sas tvoju devet, a sas moju dvajespet...
Džukela jedna nevaspitana. Ni trunke savjesti, lijepih manira, poštovanja ni obzira prema drugima. Preko leševa će gaziti samo da dođe do cilja. Ali, to je samo jedna strana medalje...
Slobodan i otvoren. Što na umu, to na drumu. Bez zadnjih misli i skrivenih planova i uvijek spreman da uradi nešto oko čega bi se drugi dobro zamislio.
- Pasa Miraš... Učestvujem u žalost. - Pasa, moj dobri Miraš... Eee, šta ćeš... - Pivo bi jedno, ako ima ledno? - Stidi se guzice kad obraza nemaš, tvoj je red da platiš! - A ti reče što ćeš pa ja mislio da me pitaš što ću da popijem...
*
- Ne ponesoh kupaći a tako bi se rado u vodu bačio! - Nisam ga ni ja ponio ali ću se okupat pa ko osta, osta! - Kako ćeš u bokserice, zar te nije sramota? - Obraz mi ne smeta ni gologuz, a ne u bokserice. Što, da mi ti silni ljudi na plaži ne zamjere?
Zid, najčešće u kancelarijama tako nazovi profesionalaca nakaradno ukrašen velikim brojem certifikata, diploma i tokenima o akademskim uspjesima. Grub broj ovih ostvarenja implicira i govori o njegovoj superiornosti i vještini nad ostalima. Profesionalac se služi zidom kao ogledalom, u tome kvadrantu je njegovih tries i nešto godina uspješnog rada, život mu je ispunjen koliko je to moguće. Pojačana profesionalna percepcija i sofisticiranost. Ego koji kipi.
Prednost ego zida jeste da će klijent uvijek lakše da se lati novčanika i potegne za parama kada primjeti taj zid kosmičkih razmjera egoizma.
