Dvadeset ćevapa iz studentskih dana
Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!
Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.
Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.
Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.
Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.
Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.
Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.
Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.
И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.
Све у своје време, рођени. Све у своје време...
Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...
Ne što treba, nego kako mora
Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.
U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, *kako se treba*: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, *kako se mora*: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.
Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.
Pazi one sirovine što su se namrštili, ne možeš ljude ubediti da nismo gledali one tri starlete Vikom orkestra koje su doveli sa njima... Došaptavaju se, sve mi se čini da će da nas šibaju.
Vidim.
Bokte, da izginem u rupi gde vuci spavaju koze analogno, koja mizerija od sudbine da te čovek pita. Da zaginem od ruke čoveka koji je uhvatio gospođu u rivirz kaugrl na meni, potpisao bih odmah, makar bi se imalo šta posle pričati. O, jebali me ovi tvoji hipster seoski vašari po pripizdinama, i ludu glavu kad pristadoh da dođem sa tobom. Šta ti kažeš da im se mi izvinimo, i kažemo da nećemo više? Jebiga, kažemo, zanele nas tri djeve nesvakidašnjom lepotom, pa živi smo ljudi. Našle nam slabu tačku, jebiga kad im šljokice šljašte k'o luster crnom leptiru iz pesme Ju Grupe. Obećamo im da nećemo nikad više, rukujemo se, platimo piće njima i raviojlama i brišemo?
Hm, drama kvin, da ja tebe nešto pitam... Je-si-li-ti-lud?! Da se izvinimo što su oni utripovali da im gledamo one tri, *da li su ženske ne znam neka bude da jesu za potrebe diskusije i zbog opšte kulture*, **ženske** što su doveli sa sobom? Idemo mi na njih, iza nas je zid bez prozora. Teoretski: - ti i ja možemo samo napred, praktično: – možemo i na pod, potencijalno: - ne bih ni da isključim mogućnost da će da nas okače za luster-ventilator. Kakogod, ovako izvesno dobijamo batine, ali, jebemu mater, makar ne priznajemo da nam se se sviđaju one tri ljančasterke – njih tri, sveukupan bilans: šesnaest zuba, dva paklića Morave bez filtera, kvadrat vrcaljkom razmazane šminke i jedan termofor pod pazuhom. I ti bi da priznaš da si gledao u njih? Imaš li ti imalo ponosa, ali imalo?
Jebiga, pa tu si u pravu.
To ti kažem. Idemo mi na njih, ne što se treba, nego kako se mora. Ako preživimo, makar pišemo memoare i boli nas kurac. Kad ostarim, lepo turim unuka na krilo, pijem kuvano vino i pričam mu kako sam se šibao sa čitavim zaseokom, odeljenje drvno-prerađivačke industrije, specijalizacija: letvice i bukove grede. *Pazi, evo trče međedi!* Prvo sad da nazdravimo po jednu čašicu kruške kao džentlmeni, a sad sad vataj flašu i pepeljaru u ruke, zagrađuj astal, formacija katanaćo!
Slađa
Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.
Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...
Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.
kreten
Nenormalno iskren čovek,
čovek koji se ne boji da pokaže svoja osećanja,
nesebičan čovek koji bi svoje rado podelio sa drugima!
Kreten: Hoću da te karam sada!
Devojka: Beži kretenu...
Kreten: Ajde, vidi kako mi se digo kurac...
Devojka: AAAAAAAAAAAAA!!!
Blaženo neznanje
je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!
Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.
Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.
Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.
U blaženom neznanju ljudi su pravili uranijumske paste za zube i kreme za lice, stavljali olovo u benzin i pili vodu iz vodovoda sa olovnim cevima. U blaženom neznanju su medicinski časopisi (bilo je to davno) tvrdili da je pušenje zdravo. U tom istom neznanju su u prodavnice obuće instalirani Roentdgen aparati kako bi mušterija slikala stopala i u milimetar odredila odgovarajuću veličinu obuće. U blaženom neznanju su ljudi išli na turističke ture posmatranja nuklearnih eksplozija, kampovali u pustinjama Nevade, a neki su čak (sa optimalne udaljenosti) izlagali svoje genitalije blastu nuklearne pečurke kako bi poboljšali izglede za potomstvo ili dobili “kvalitetnije” potomstvo (usput su to debelo plaćali). Ima bezbroj ovih priča o blaženom neznanju koje ubrzo postade UŽASAVAJUĆE ZNANJE.
To je bilo nekada.
A šta je danas naše aktuelno blaženo neznanje?
Pa, užasnuli bi smo se kada bi saznali. Čak i da nas takva saznanja ostave hladnokrvnim, arheologe koji će uredno slagati naše kosti sigurno neće.
Blaženi su oni koji ne znaju, a oni koji znaju lakoću postojanja čine nepodnošljivom ili barem manje podnošljivom.
Plazma devojka
Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...
Glavni navijač nižerazrednog fudbalskog kluba
Tip koji predstavlja jedno od glavnih obeležja svog kluba. On je prisutan na svakoj utakmici koja se igra na domaćem stadionu, srednjih je godina, neretko nosilac pivskog stomaka, ima arsenal psovki na kojem bi mu i kočijaši pozavideli, u slobodno vreme ne radi ništa i izvanredan je poznavalac fudbala a i sporta uopšte. Ima svoje male rituale koje upražnjava na svakoj utakmici jer to njegovom timu donosi sreću. Skoro svaki klub ima po jednog ovakvog navijača.
Druga gradska liga zapad:
Zagrevanje:
Glavni navijač (grickajući semenke): Vidi ovog malog što doš'o da sudi. Nema ga dva'es kila. Mali, lepo da sudiš, da ne čupam uši! Šalim se bre, u svakom slučaju ću da ti čupam uši na kraju. Eee, jesi čuo bre!
Zvižduk za početak utakmice
Glavni navijač: Sine, slobodno jače duni u pištaljku, ne čujem te ništa, jesi doručkovao jutros?! E da, jebem ti prvi red na sa'rani. Čisto da znaš!
Prva sporna situacija:
Glavni navijač: Pa faul bre jebem li ti sve ti jebem što imaš u kući da ti jebem, jeb'o te ko te doveo i napravio, jeb'o li te otac i onaj ko ga izmislio. Pa kome ti da sudiš, nije ti ovo školsko igralište mamu ti jebem balavu.
Penal za goste
Glavni navijač: Kakav penal mamu ti napenalim! I sestru i tetku i dedu ako treba, samo da se završi utakmica, najeb'o si iz mesta kad ti siđem dole!
Kraj utakmice, 0:2 za goste:
Glavni navijač: Mali, mrzi me da se preskačem preko ograde, ali doći ćeš ti opet. Tad neće da me mrzi, ima da ponesem buzdovan, to će da ti bude poslednje što si sudio kad ti ja presudim!
Srećni niz
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, posle definisanja srećnog niza shvatićete da ste produkt i učesnik neverovatnog lanca srećnih dogadjaja.
Za početak, jasno vam je da ste vi nečiji potomak i da su (sada već ti neki) vaši roditelji opet nečiji potomci. Nižući tako potomke i njihove roditelje možete stići veoma daleko u prošlost, čak do vremena kada se sam život na zemlji začeo, a to je boga mi jako mnogo vremena – negde oko 4 milijarde godina.
U to vreme, nije postojalo skoro ništa od onogoa što danas znamo da postoji. Zemlja nije imala planine, reke, šume i sve ostalo što volimo i čemu se divimo. Najviše je ličila na glatki Mars sa ponekom barom koja više podseća na veštičji lonac iz crtanih filmova nego na normalno jezero ili more. E, od tog trenutka pa nadalje za vas počinje niz srećnih dogadjaja ili tačnije prava lavina srećnih dogadjaja koji će posle 4 milijardi godina kao rezulat čitave jednačine proizvesti nikog drugog nego vas.
Da je neka karika srećnog niza u bilo kom tretutku (a bilo je mnogo trnutaka u periodu od 4 milijarde godina) pukla, vas sada ne bi bilo. Možda u tom slučaju ne bi bilo ni nas, to ne znamo, ali vas sigurno ne. Sreća je što je svaki, ama baš svaki, vaš predak bio dovoljno seksi da prca nešto ili da bude prcan, da bude dovoljno zdrav da doživi vreme za prcanje i da ga je prcanje sa suprotnim polom dovoljno privlačilo. Sreća je i što je svaki vaš predak bio dovoljno brz, snažan, okretan i inteligentan da izbegne da ga neka veća zverka, zgnječi, povredi ili smaže za neki od obroka ili užinu pre nego što je prcao i produžio srećni niz u kome ste vi za sada zadnja karika. Sreća je i što nijednog vašeg pretka nije udario grom, ugušio vulkan ili samlela stenčuga pre nego što je (sad već pogadjate) prcao. Sreća je i što nijedan vaš predak nije podlego nijednoj smrtonosnoj bolesti niti stradao u bezbroj kanibalističkih ratova što ih čovek vodiše u poslednjih 50.000 godina pre nego što je prcao i dodao kariku u srećnom lancu u kome vi sijate kao poslednji dragulj.
Naravno, sve ovo ne znači da nijednog vašeg pretka nisu rastrgli dinosaurusi, lavovi ili krokodili. Možda je neki od njih završio na nečijem koplju ili prosvirane glave u ratovima, ali budite sigurni - to se desilo tek pošto je PRCAO i dodao makar jednu kariku srećnom nizu.
I tako, karika po karika u srećnom lancu dugom 4 milijarde godina stigosmo do vas, trud se isplatio. Možda. Ali ne zaboravite da srećni niz treba nastaviti. Treba dodati sledeću kariku u lancu sreće. Zato, LJUDI! prcajte se što pre i koliko god možete! Nešto što može da prekine vaš srećni niz uvek vreba.
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, da li se sada makar malo bolje osecate?
Smrt u zoru
Koktel. Spravlja se na kraju pijanke od pića koja su ostala u čašama. Konzumiraju ih najhrabriji ljudi sa prikrivenim problemom. Vodjeni parolom "da se ne baci".
-Matori, svi odoše.
-Jašta, daj da smućkamo jedan koktel. Da se ne baci?!
-Malo vinjaka, malo djus-vodke, malo...šta je ovo?
-Neki liker od kokosa, Branka to pije...
-Malo Brankinog likera od kokosa, malo piva sa dna flaše, malo domaće šljive-guarne...
-Evo ga! Ekskluzivno za mog cimera i mene jedan egzotični, nimalo prefinjeni, smeli koktel "smrt u zoru"!
-Nije nešto, ali služi svrsi...
-Nije bitan kvalitet, važno je da gruva!
Koji sam ja Luiđi!
Očajnički vapaj čoveka koji je oduvek bio drugi izbor. Kao i nesrećni Luiđi, kolega Super Maria koji igra samo kad ovaj prvi padne u provaliju, i on je stupao na scenu samo kada su sve ostale opcije bile potrošene. I tad nešto malo, nezapaženo. Princezu nikada nije spasao, zadovoljavao se onim 'moša' sluškinjama, koje kažu da je u drugom zamku. Njega zovu na fudbal samo kad neko ispali, pa da se popuni brojka za 5 na 5, a i tada je stavljan na gol. Njemu riba da samo kad Luiđijev drug nije zainteresovan, pa Luiđi posluži kao rezerva. U društvu se ne ističe, na njegove viceve se niko ne smeje, često ga ni ne saslušaju do kraja. Luiđi se ne rađa, on to postaje vremenom, i najčešće je sam za to kriv.
Više gažen nego magistrala
Израз који користимо за типа који је главна муштерија ургентном центру. Премлаћен, закрпљен 100-тинак пута.
Ако се израз користи за девојку, онда има сасвим другачије значење. Девојка која је гажена више него магистрала је бушна ко сито, нашироко позната, јер јој је репутација засигурна ако је заиста радодајка.
- Шими се опет курчи, само докле ће??
- Јеби га, на трибинама је стекао неки углед, има леђа, трпа се свугде..
- Бруда, гажен је више него магистрала, ваљда зна да треба да стане.
- Па то цене хулигани, сад је један од њих..
______________________________
- Брате, јеси каро Споменку синоћ?
- Није дала...
- Споменка?
- Дап...
- То су неки нови моменти. Колико ја знам, гажена је више него магистрала. Па како није дала, шта је рекла??
- Рекла да неће брате, немој да смараш!
- ХАХА! Не могу да верујем, па њу је јебала цела јужна пруга!
- Ма да, нису је јебали само они који је нису питали и ја што сам је питао... Шта кењаш!!?
Zašto je dobro biti ćale?
Ово неко трик питање, а?
Зар није очигледно? Оно - митоза, мејоза, настављање лозе, огњиште, сећање на прадедину споменицу, патријотизам, небески народ, пензиони фонд, још мало огњишта? Добро то, то је по дифолту, мајка му стара. Али, има још тако пуно "за", мање сакралног карактера, да човек просто пожели да залиху кондома напуни водом и промптно пофрља на пролазнике. И баци се на посао. Како који посао? Еее, ово је последњи пут да ти показујем.
- Сам назив (тата, ћале, отац, ћаћа) јебе маме. Буквално, фигуративно, како год. Моћно је. Плодни папе, машина за производњу потомства. Ћале си. Легенда си. Родитељ. Тата-мата. Творац. Боготац! Маћори. Аутор.
- Можеш да немилосрдно патишпањишеш уоколо и изиграваш фацу, нарочито ако ниси матор. Као: "Јеботе, што је скочио педеве. А баш ми ћера јутрос каже 'Тата, можемо ли да купимо хрчка'". И онда сви као "Имаш дете?" "Ма, да" - одговараш на кулијанском наречју, "ја то онако успут, то ти је ништа. А возим и голфа тројку, тјунован, шампањ боја".
- Пред женским светом си цар. Падају на то: пажљив си, родитељ тааако сwатког детенцета. Види му сааамо распар чарапице... Упамти: "бући-бући дете" лако прелази у "бући-бући вршњак". Обавезно опет помени голфа.(Жено, ако читаш ово, не настављај, шалио сам се... Јесте, глупо је, да жао ми је, знам - на каучу... Е, пази сад, читаоче, 'начи све је сува истина! Настављај.)
- Можеш да се под плаштом детета провучеш за милион ствари.
Клопаш све редом, шатро да пробаш, па да провериш рок, па не може оно, болеће га тииииба. Легитимни Чоколешник, ало! Први новогодишњи пакет је твој, нарочито ако је беба рођена крајем године! Јер тада не може из њега ништа да хаса (евентуално му дај да глође кутије, згодно је за прве зубе). А и касније се уграђујеш онако момачки, ко Ђинкић у приватизацију.
- Игрице, цртани. То је посебан одељак. Ти им само помажеш. Ти испробаваш. Ти само прелазиш неки тежак ниво, скењаваш боса, јер мора да се искомбинује пет раштрканих тастера плус скрол на мишу. И играш, жртвујеш се - шта ко може да ти каже. Исто и за цртане. Сад можеш до миле воље да турираш све: од Блуфонаца до Бетмена. Глуми ту колатералну штету, а овамо пуца ти стојан.
Има још тога онолико, али сконтао си ваљда срж, носачу мошница, сапатниче по полу. Зајебавај се док можеш, а после... Па, наставићеш да се зајебаваш, дакако. Ћале.
- Тата, јеси завршио са тим примером?
- Ево, управо завршавам. ’Оћемо Лего Стар Ворса?
- Тоооо!
Apotekarkina potpitanja
Pitanja koje vam postavlja apotekarka ne bi li joj konkretizovali zahtev koji ste pročitali sa papirića. Kod većine muškaraca ova pitanja izazivaju povećanu vlažnost čela, grčenja u digestivnom traktu i kuršlus u svim organima za razmišljanje.
Apoteka...
apotekarka: izvolite
miodrag: (čita iz puškice) dajte mi Nekakavnol
apotekarka: 200 ili 500 miligrama?
miodrag: (glumi pribranost... rad klikera mu ide ovim tokom... "uzeću 500! od viška glava ne boli! hm... da li to važi i za medikamente? ako popiješ više nego što treba, glava boli... tako je bar sa rakijom... a rakija je valjda isto neki lek... ovo slabije može i dva put da se uzme ako treba.. da!) od 200 mi dajte!
apotekarka: mast ili krema?
miodrag: (boja lica k`o da mu je deda Bik Koji Sedi, a ne Živadin Koji Kravu Ima... iz ušiju purnja k`o iz odžaka... krema ili mast? jebote, u čemu je razlika... i jedno i drugo može da se maže na leb, samo što od masti mogu i čvarci da se prave... al kakve to veze ime) ovaj... hm... pfff
apotekarka: a za šta vam treba?
miodrag: (kao iz puške) za ženu!
apotekarka: nisam vas pitala za koga, nego za šta... šta je boli?
miodrag: (što mi se beše onomad žalila... šuljevi ili žuljevi... ili beše migrena... a i ona, uvek nađe za vreme utakmice da priča kad su mi uši podešene da samo Gojka Andijaševića `vataju.... a u pizdu materinu više) dajte mi i kremu i mast! i jedno i drugo u svim jačinama i bojama i dizenima koje imate!
Gde um caruje i tuki se diže
Osvešćujuća misao koja se javlja posle poraznog seksualnog iskustva sa pokušajem tršenja nabubrele ženke razrogačenih plavih očiju i tankih prstiju sa frenč manikjurom koja je treptala na tebe dok je bend žilavio na bini pa se tebi učinilo da bi mogao da joj u jednom potezu pocepaš mindžu, isprskaš spermom zidove da se slije do podruma i zabiberiš joj kliću tako da joj oči iskoče iz ležišta.
Ali ne lezi vraže!
Ulazite u haustor, ona se kikoće i lupa štiklama. Sapliće se o stepenik i viče IJU! Psssst! šištiš jer komšiluk samo tako nešto i čeka. Eto vas u stanu.
Ona se osvrće:
- Ijao što je lep fikus!
Sklanjaš čarape sa fotelje i guraš ih u džep, skeniraš prostor da nema još neka bomba.
- Nije fikus; to je dracena...
- Ma šta god... A jel si video onu što je stajala tamo kod bubnjara, kako je debela?!? Baš je debela a kakav nakit nosi, prava seljanka...
- Nisam video, gledao sam tebe.
- Pa naravno... A ona sa crvenom kosom, što imala onaj krzneni prsluk, šatro leopard, moja maca a ne leopard, jesi vido nju? Kakva seljanka...
- Nisam ni nju video, zato što sam...
- Ijuu a jel si ti neki naučnik? (Gleda po tvojoj polici sa enciklopedijom umetnosti.)
- Pa, nisam… student sam. Istorija umetnosti...
- Istorija... jao kako sam bila slaba iz istorije, nikad nisam uspela da zapamtim nijednu godinu…
- Ovo je istorija umetnosti...
- Molim? Pa to kažem, sve te bitke, to je tako teško...
- Ovde se ne uče bitke, nego umetnost, slikari, arhitekt...
- A pa tako reci: slikarstvo! Znači slikar? Pa jesi nešto naslikao? Gde su ti slike? Imaš onaj čiviluk za slikanje, kako se zove... nešto na štrafte…
- Štafelaj... Nemam, ja nisam slikar...
- Kako nisi slikar? Pa sad si rekao...
- Rekao sam istorija umetnosti; učiš da tumačiš umetničke pravce…
- Da tumačiš?!? Nešto kao prevodilac?
- Ne bih rekao; više da umem da raspoznam pravce u umetnosti, i logiku umetničkog razvoja...
- Jao to je mnogo komplikovano... a jel imaš sestru? Kolko ti godina ima sestra?
- Nemam sestru, jedinac sam. Otkud ti sestra?
- Pa vidim crvene jastučiće na trosedu, to je tako ženski, a imaš i taj fikus...
- Dracena...
- Ma nema veze... Znači nemaš sestru?
Donosiš piće, hladno belo vino, šardone iz 2002.
- Nemam. Piješ bel...
- A šta si to doneo? Neki sok? Od jabuke? Molim te samo bez šećera, ne pijem ništa sa šećerom!
- Ovo je vino, belo vino...
- A jel imaš šampanjac? Ono što puca kad se otvori?
- Pa... nemam, imam Šardone...
- Ne pijem belo vino, to je kiselo.
- Šampanjac piješ, to ti nije kiselo?
- Šampanjac je šampanjac, to je otmeno...
- Otmeno? A šardone nije otmen?
- Šarbone je kiseo!
- Nije šarBone, nego šar...
- Kako god, kiseo je! Jel mogu da podignem noge na fotelju? (Podigne ih ne čekajući odgovor. Štikla joj se zabada u tvoju kožnu fotelju. Gledate se. Ona počne da se vrpolji.)
- Pa što sediš samo tu, tako?
Ugasiš cigaru, ustaneš polako, sedneš na rukohvat fotelje, ona te gleda odozdo, trepće očurdama, ti joj položiš ruku na obraz, pa je spustiš ka sisama, ona počinje odmah da dahće i koluta očima, ti zavučeš ruku u sise, bradavica smežurana, ona dahće kao da tegli kamion na sajlu, sagneš se da je ljubiš, ona otvorila usta, taman guraš jezik, ona skače:
- UGASI SVETLO!!!
Ti odskačeš kao da te struje udarila… Uh, jebote, šta je bilo…
- UGASI SVETLO!
Ustaješ, gasiš svetlo, i vraćaš se.
- Spusti roletne!
Spuštaš roletne i vraćaš se.
- I ono svetlo u kuhinji!
Gasiš svetlo u kuhinji i vraćaš se. Sedaš u prethodnu pozu na rukohvatu, u mrklom mraku vidiš da ona koluta očima, i opet dahće. Malo se ljubite, njen jezik ko uspavana zmija se valja po ustima. Uzmeš je na ruke, odneseš do kreveta, baciš je kao stvar, spadnu joj cipele, dobra okolnost ne moraš da se trudiš oko toga. Skidaš je, ona drekne:
- NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!
- P…pa… ništa ni ne vidim, mrak je…
- NEMOJ DA ME GLEDAŠ!!!
- Neću da te gledam, u redu…
Skidaš je dalje, skineš sebe jednim potezom kao Kinez na trapezu, kreneš da joj smuljiš suknjicu…
- NE SKIDAJ ME SKROZ!!! (Povlači suknjicu preko struka, da joj dođe oko stomaka). NE SKIDAJ ME SKROZ!
Smuvavaš joj gaće, nakvasiš prstima međunožje, jedva se snalaziš u mraku, radiš na pipanje, ona leži kao fosna, ne pomera se, samo dahće kao fizički radnik dok nosi dve vreće cementa uz stepenice, ruke joj složene na krevetu sa dlanovima na gore (oči ti se malo privikle pa nešto i vidiš), ti je uzmeš za ruku da joj oližeš dlan i staviš ga na tukija željnog maženja, njoj ruka padne nazad. Nema veze, naciljaš joj ga naslepo, razmaknute noge...
- ČEKAJ, IDEM DA PIŠKIM!!!
Ležiš u mraku sa tukijem koji splašnjava dok ona prska u šolju. Čuješ je odande kako komentariše tvoje peškire, boju na zidovima, plastičnu zavesu oko kade i miris sapuna. Vraća se, tukidid ti izumro. Okrećeš se ka njoj dok ulazi u sobu.
- NE GLEDAJ ME!!!
- Nipošto, kažeš i ne pomeraš se.
Ona se trti da legne nazad, leganje joj otežava to što neprestano pridržava suknjicu oko stomaka da joj slučajno u mraku ne ugledaš strije koje nema. Legla je. Namešta se, na leđa, gađa istu poziciju iz koje je krenula na pišanje. Smirila se i počinje da dahće. Ti se ne pomeraš. Ona još malo dahće, okrene se:
- Ajde!
Ti ležiš bez pokreta, razmišljaš o Partenonu, korintskim stubovima, mikenskoj zlatnoj maski. Njene cipele na podu. Mrak.
**************
Sutra te zove drugar. Pita kako je bilo, otišo si sa opasnom malom, svima se bio digo na nju.
- Sine, kažeš, nije to tako kao što izgleda na prvi pogled…
- Šta bre pričaš, buni se ortak, jesi je raspolutio?!?
- Ni blizu. I, znaš, nadalje se isključivo ložim na pametne.
...iako znaš da će i to doneti svoje probleme sa sobom.
Ne bi odbio ni sudski poziv
Kažemo za iskusnog grebatora, koji se uvek posluži onim čime je ponuđen, iako je nekad tek radi reda ponuđen. Pored grebatora u ovu grupu spadaju i ufunjatori. Totalno bestidni.
Ufunjator: E gde ćete?
Neko iz društva: Idemo u život... Što?
Ufunjator: Onako, i ja sam mislio negde da idem, ali imam neko društvo, ma ići ću sa njima.
Neko drugi iz društva: Pa dobro, mogao si i sa nama, ali drugi put onda...
Ufunjator: Hoću, ko ih jebe tamo...
--
Neko iz društva: Brate, što si ga zvao?
Neko drugi iz društva: Pf, šta sam znao da neće da odbije.
Neko iz društva: Taj ne odbija ni sudski poziv...
_________________________________
-Hoće neko cigaru?
Grebator: Hoću ja.
- Pa ti imaš.
Grebator: Imam, ali ostale mi samo dve...
- Pa ti pušiš Malboro!!
Grebator: E to kad se ima... Ali kad me neko ponudi ne odbijam. Da uzmem?
- Ajde uzmi...
Grebator: A da uzmem dve, kao na reklami?
- Uzmi mamu ti jebem i jednu za u dupe da staviš. Jebo me pas kad te i ponudih!
Pa to je nečija plata!
Fraza koju roditelji koriste kada im deca traže za pare za nešto što nije osnovna potreba.
- Kevo, treba mi 200 EUR.
- Šta će ti?
- Za novi telefon, ovaj se raspada.
- Iju, pa to je nečija plata!
- Ćale, treba mi 150 EUR.
- Za šta?
- Idemo na ekskurziju, Španija, Italija, Francuska.
- Ma daj bre, na to neće niko da ide. Skupo je, to ti je nečija plata!
- Nisam dao ništa u ovom semestru.
- Iju, crni sine, otkud to?
- Pa ono, niste mi dali posebne pare za knjige, a meni bilo bezveze da dam pare... 70 EUR, ipak je to nečija plata...
Rušanj
Dve stanice od pičke materine...
Objašnjenje:
Uđete u 531 ili 532 na Banovom Brdu i vozite se, vozite, vozite, vozite.... vozite... vozite, i pogledate napolje i pitate se "U koju sam PIČKU MATERINU zašao". E onda se vozite još dve stanice i u Rušnju ste...
Istinita priča:
Ide jedan moj ortak (u cilju očuvanja imena i časti dotičnog, predstavljen kao Lik 1, tj. L1), u Rušanj kod drugog ortaka (L2), i vozi se vozi 531, i nema pojma gde se zavukao... Sama neka polja i slično... Od straha da nije previše otišao, izađe on na sledećoj stanici uz misao "U kojoj sam pički materini to?".
Uzima telefon i poziva L2.
L2: -Ćao. Gde si?
L1: -Nemam pojma. U nekoj pički materini...
L2: -Pa šta vidiš okolo?
L1: -Vidim Vučića?
L2: -Molim?
L1: -Vidim plakat Vučića na nekim kontejnerima...
L2: -Ahaa... Pa još 2 stanice dalje.
----------------------------------------------------------------
Modifikacije na Rušanj su i sledeće:
-Ma, idi, bre, u 2 stanice pre Rušnja...
-Bolestan sam, otišli mi sinusi u 2 stanice pre Rušnja...
itd...
----------------------------------------------------------
Mislio sa ovo bez uvrede žiteljima Rušnja.
Mnogo mi je bilo lepo svaki put u Rušnju.
Rušanj je predivno mesto, i njive mu...
----------------------------------------------------------
Ujedno bez uvrede svima koji zaista i žive na dve stanice pre Rušnja...
K'o kurac u brašnu
Najveći mogući stepen opuštenosti živog čoveka. Opušteniji od toga je jedino onaj koga su već svečano obukli za sanduk. Telesna nirvana. Zamislite samo kako je dobro tom mlitavom kurčiću dok se nestašno valja u mekanom, rashlađujućem brašnu, kao neki veseli uštipak. Kao i mački kada se probudi, po dvestoti put na dan, pa se protegne koliko je duga, savijajući telo u C, tako da joj glavica i zadnjica konvergiraju. Ili vama dok vas češka osoba u koju ste zaljubljeni do ušiju, a preko tih istih ušiju vas pita hoćete li 'ladno pivo...
- Brate, samo se ti opusti i ne razmišljaj previše.
- Ma, naravno, sve ok, vidiš me. Opušten sam k'o kurac u brašnu! Samo mi još limunada fali.
Odvezao mi se pupak od smejanja
Smešno da smešnije ne može da bude. Smešno u pičku materinu.
- Pego, šta si života ti uradio Velji? Sretoh ga malopre u Idei, kaže ne poznaje te više, dobio otkaz zbog tebe.
- Kakav je ono lik brate. Znaš da je radio sa mojim bratom Nešom u istoj firmi?
- Da znam. Ubacio ga Neša da radi na utovaru i istovaru.
- E to brate. Međutim, gazda ga zamolio neki dan da skuva 5 kafi za njega i poslovne partnere, jer se kafe kuvarica razbolela, a Velja me zvao telefonom da pita kako to da skuva u jednoj džezvi dve slatke, dve srednje i jednu gorku kafu.
- Ne seri brate da te za to zvao?!
- Zvao života mi, pa znaš da on u životu ni čaj nije skuvao. I ja mu lepo objasnim da sipa 5 šoljica vode u džezvu, zatim 2 kašike šećera i da ni slučajno ne meša,
nego da ostavi šećer da se lepo slegne dole. Kad proključa, da stavi 5 kašičica kafe, vrati na ringlu da baci ključ i to je to. Ali sam mu podvukao da kad bude sipao kafu u šoljice, prvo sipa jednu, ta je skroz gorka, jer je šećer ostao na dnu. Pa onda još dve, te su srednje, jer se u sredini voda malo izmešala, pa tek na kraju da sipa poslednje dve, te su skroz slatke zbog šećera na dnu.
- Ahahahhaha ma daj, koji si mentol jebote, a on još veći ako te je poslušao.
- Poslušao brate, ni manje ni više, nego im odneo na tacni u kancelariju i svakom redom naglasio: "Ova vam je gorka, ova srednja, ova slatka..."
Ma pupak mi se odvezao od smeha kad mi Neša ispričao kako je ovaj sav važan razdelio kafu.
- Hahaha dideš u kurac idiote jedan, čovek dobio otkaz zbog tebe.
- Aj' ne izigravaj Sveca, nego dođi večeras da ga naložimo da u "Zoo banatu" traže šetače pasa koje gospođe ostave dok su na poslu. Taman će se odljutiti do večeras.
- Uuuu ajde brate. Ionako mi dosadno, Tanja mi ide na one časove Yoge svako drugo veče.
- Yoge kažeš, a?
- Da Yoge. Što?
- Ma onako pitam. Aj vidimo se večeras.
Boktemazo
Izraz koji se koristi da se izrazi čuđenje, zabezeknutost nečim što ste čuli ili videli, kao i izraz kojim podebljavate određeni deo vaše priče koji je onako baš jak ili šokantan.
Nastao je od klasičnog izraza Bog te maz’o, ali brzim izgovorom počeo je da zvuči sve više ovako.
- Ej ’de si matori. Šta se radi?
- Evo ništa brate. Nego, šta je sa Buljavim Koletom? Malopre sam ga sreo. Odakle mu ona čalma na glavi?
- Ma šetalo nas par po kraju i zaboli malo na terenče, kad odjednom neki spuki lik protrčava pored nas u punom gasu. Pet sekundi kasnije pojavljuju se Buljavi Kole i Bora Frižider, obojica sa nekim cigletinama u rukama, jure za njim i viču “Drž’ manijaka”.
- U bre koja ludnica. I šta je bilo dalje?
- Tu i mi krenemo da trčimo za njim, a znaš kako je Buljavi brz, trenir’o atletiku pa malo odmakao ispred nas. Odjednom Bora zafrljači onu ciglu i umesto manijaka pogodi Koleta po sred tintare. Pade buljavi k’o pokošen.
- Au krv ti jebem.
- Boktemazo kako je to puklo. Mislim da je probudilo pola komšiluka.
- I?
- I tu mi priđemo Koletu, on leži kol’ko je dug i samo je zaječao sa zemlje: “Pa Booooro, nisam ja manijak.”
- Hehehehehe au mora da si se izvrištao od smeha tada, iako je Kole popio u glavu.
- Ma ‘de nisam, odvez'o mi se pupak od smejanja.