Žurke koje se (na žalost) više ne rade samo u kstu, već svuda po gradu. Izbor muzike je apsolutno besmisleno ređanje hitova iz svih mogućih decenija dvadesetog veka, bez ikakve ideje o redosledu i flowu. Didžejevi su bledunjavi likovi sa naočarama i bradom koji odbijaju da puste bilo šta što nije apsolutno dosadilo i što svi na žurci nisu čuli bar milion puta. Nije im baš jasno šta se podrazumeva pod tom rečju 'miksanje' koju elektronski djevi toliko pominju.

Izraz vezan za krajni stadijum pijanstva......
(koriste ga ososbe koje još pamte reklame iz SFRJ)

Почетак и крај. Ако имаш среће. Мада не мора да значи. Мој се стари родио на патосу поред шпорета. Не фали му ништа. Вози кипера, куне државу и моју мајку што је родила дебила који се не шиша. Сврати некад поред пута, помузе државни камион, прода нафту и обрадује фамилију новим тевеом. Некад је знао да нас обрадује шунком тако. Јебига, била инфлација, радовали смо се мањем. Елем одох далеко.

Четири ногара, пар дасака и душек. То ти је кревет. Мој би га ђед склепао за пар сати колико је прост. Узео аљине, напунио сламом, метнуо преко буковине и Бог те веселио. Просто. Е па није. Кревет није прост. Кревет је најбитнија ствар у твом животу. Кревет те прати цијелог живота. Гдје год пошао. Кревет. Удобан, тврд, прљав, непостојећи. Ма и ледина је кревет.

Да ли му икад придајеш важност коју заслужује? Сумњам. А требао би. Ту се родиш. Он те окријепи кад се вратиш мртав уморан са посла. Он те успава кад дођеш урољан као стока. По њему си повратио. По њему си пишао док те још увијек болио курац за све, и једина ти мисао била да једеш и спаваш. Можда си и јебао на њему... По њему си скакао кад те неко трећи изнервира. Ту си плакао... Није правио питања. Тек би понекад шкрипнуо да те потсјети да није од камена.

Он ће те и испратити тамо гдје нема кревета. Кад милионити пут склопиш очи, он ће ти први рећи збогом. Ујутру ће осванути као и увијек. Али ти нећеш отворити очи по обичају. Милион и први пут нећеш се пробудити. И ето. Док пуцнеш прстом растанете се, а да ниси ни био свјестан колико сте били блиски. Кревет стари. Можда га запале после тебе. Сумњам да ћеш се бунити. А требао би. Тамо нема кревета. Има облака. Жуљаће. Знам да оће. А и бојим се висине.

Ђед се родио у збјегу, стари на патосу, ја на кревету. Вјероватно су зато одувијек више цијенили кревет од мене.
Лаку ноћ. И не шкрипи јебем те у слезену.

Stanje kada se zblizimo sa Vinjakom da vise nema razloga da mu persiramo.

Stanje duha jednog džentlmena koji iz poštovanja prema ženskom rodu zanemaruje sopstvene fiziološke potrebe.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Motka i motika. Univerzalni lek i instant rešenje za sve bolesti poznate čoveku.

Kodeks koji određuje društveno ponašanje u Crnoj Gori. Neopravdano se prebacuje mlađim generacijama Crnogoraca da su napustili staze časti svojih predaka. Ko pročita „Primjere čojstva i junaštva“ Marka Miljanova, uveriće se u to.

Ћелави, опада му коса.

Najveća kuravela te je hodala ovijem svijetom.
Bila prelijepa u pičku materinu ali to je sve bila iluzija jer je kastala na sebe neki drevni spell i tako odvodila muškarce sa sela u njene jazbine tamo su se snimali prvi pornići gangbang kategorije, protiv uroka za dobar dan
Vodili su se ratovi zbog nje. Paljena su čitava kraljevstva njoj u čast a ona i dalje snimala porniće, kurva mrzna raspala.

Jedan dan pomamiše se žene nema im muškaraca koji su hoćni da ih obrade pa se naoružaše vilama i mačugama te nađoše Afro u neku od jazbina taman kako radi diptroat nekome krealju te ubiše Boga u nju tu i zaprijetiše ako ne ojde u Popove Drače i tamo se ne zamonaši glavu će joj satrat.

Tu ona pokupi to malo prnja što je imala i bjež preko grane.

Удав, матори комшија који ће вас сморити сваки пут кад му се јавите на степеницама. Причаће вам о преласку преко Албаније, о Немцима, Партизанима, и осталим срањима. Обично са собом носи неки сувенир, који га сећа на стара времена и од ког се не одваја јер је то његов прешз.

Поента. Огољена суштина. Једна реченица која погађа директно у мету. Реченица која се обично прећути.

Постоји у човјеку нека нејасна тежња да прећути оно најбитније. Да говори сатима, али да не каже поенту. Да остане нијем када треба казати круцијално. То почне рано. У младости. Једном оћутиш, стрпаш дубоко у складишту своје подсвијести и заборавиш. Заборавиш? Тешко. Речено се заборавља. Реченом се опрашта. Оћутаном, хм... Оно што ниси рекао никада не заборавиш. Увијек ће ти становати негдје на врху језика. Као проклета душа која лебди између живота и смрти, прећутано лебди између ћутње и жеље да се каже. На врху језика. Тик пред пуштање у етар... али ту и остане. До краја.

Неки људи оћуте своју бит. Суштину свог постојања. Никада је не подијеле са другима.
Желио је да буде пјесник. Да пише за дјецу. Желио је да буде глумац. Да пусти бркове као Зоран. Желио је да живи у Даблину... Оћутао је. Није имао храбрости да каже. Да покуша. Постао је рачуновођа. Не живи лоше. Споља. И дан данас куцка у телефону насумичне стихове, док чека зелено на прометној саобраћајници. Обрише кад стигне кући. Оћути.

Гдје би нам био крај да смо рекли све што је требало? Зар би ми жена била Јована а не Жана да сам рекао? Бих ли живио гдје живим? Да ли би ме и даље сматрали лошим да нисам ћутао?

Оћутано гризе. Оћутано уједа. Крваво. Болно. Вјечно.
Ријечи су да се говоре, осјећаји су да се искажу. Немојте ћутати. Последице изговореног не могу бити горе од оног оћутаног. Шамар не боли. Презир је пролазан. Туга се лијечи. Само оћутано постојано траје. Мори и не да мира.

Зашто сам ово написао? Зато што... хм.

Често се родитељи тек рођеног детата нађу у необраном грожђу. Које име одабрати? Шта рећи? Какву поруку послати?

Ако су имали ту срећу да добију сина, ондак му свакако треба дати лепо име, рецимо Аљоша, Матеј, али ни Лука и Петар нису лоша решења. Али, ако су имали нешто мање среће, те уместо малог куроње фасовали ћеркицу, онда је име Клара сасвим солидан избор, звучи оперски, отмено, није лоше ни Ана-Марија, јер на крају свих серија, ипак буде коначна наследница.

Gravitacija

začetnik rock`n`roll-a

Upitno-odnosna zamenica koja je često inkorporirana u narodnjačkim stihovima na mestu pauze za vazduh.
U ovoj poziciji ona je van svog osnovnog značenja i predstavlja signal, ping, povratnu informaciju koja stiže publici od vokalne solistkinje u kafani.

Jednom izgovoren, ovaj poluuzvik decenijama obavlja svrhu uspostavljanja mitsko-tradicionalne kafansko-svadbarske atmosfere i podsećanja na jedinstvo raspevane družine, iako nasumično sastavljene.

Često je praćen uvodnim uzvikom "Pa kaže".

Arhaično poređenje. Vodi poreklo iz vremena u kome su seoske zadruge pored toga što su bile središte udruživanja individualnih poljoprivrednih proizvođača imale i veliku ulogu u kulturnom uzdizanju i informisanju istih. Naravno, čast da obavi tu uzvišenu, gotovo prosvetiteljsku dužnost, imao je televizor. Njegov presto je bio na najvišem kredencu u sali. Da ni šustikla između njega i plafona ne može da prođe, da samo najviši dasa u selu može da prebaci na drugi. Zbog tako visokog nivoa TV programa, konzumenti su, da bi pogledom dohvatili Dnevnik&Zaharija, morali da dižu glave do visine na kojoj vazduh postaje ređi, pa ne može dovoljno nosem da se zahvati nego moraju da se otvore i usta.

Дневница од 1000 динара зарађена мотиком, лопатом, ашовом или сличном алатком

Akcija izazvana psihičko-mentalnom zavisnošću. Poslednja slamka spasa. Uglavnom se javlja kod psihički veoma labilnih Vukajlijaša, najčešće za vreme ispitnog roka, a neretko i u drugim (ne)prilikama.

Nije realno da realno, koje je već toliko ne-kul da je to nerealno, dobije svoj skraćeni oblik, ali realno, dobilo ga je.