Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.

Srpska narodna tradicionalna nošnja.

Nadimak koji je naš narod iz potpuno nepoznatih razloga dodelio Adolfu Hitleru, s obzirom da zvuči izuzetno umilno, a mi nismo baš imali neke do jaja odnose sa njim.

Najčešće u Bosni, replika razočaranog domaćina kada mu u kuću dođe muško čeljade i zatraži pomenuto piće, pored pet vrsti domaće šljivke i tri vrste jabukovače - dunju i krušku da ne pominjemo. Jer, u domaćinskoj kući sok se i ne smatra za piće koje piju ljudi, a ako neko baš TO želi da popije, onda je trebalo da ode u kafanu i tamo poruči, a ne da dođe kod čestitog gazde čiji su specijaliteti iz kazana nadaleko čuveni.

Balon rakije zakopan negde u voćnjaku.

Inače jedna od dve najveće svrhe deteta (pored odlaska u prodavnicu) jeste i da ide kod komšije po stvari koje naprasno zatrebaju. Nekad zafali bušilica, ponekad gedora ključ, a katkad kolica ili grablje. Dete ni krivo ni dužno mora unapred naučiti uvodni monolog koji treba u jednom dahu da izdeklamuje pred nervoznim komšijom i donese traženi predmet kući što pre.

Rang ispod crvenog slova u pravoslavnoj hijerarhiji, ali zato, u narodu izjednačene pa čak i veće važnosti u pojedinim slučajevima.

Prilikom primanja hrišćanstva kao monoteističke religije, Sloveni, do tada politeisti, su pokušali da u novu vjeru prenesu što više elemenata stare i da nastave sa poštovanjem drevnih bogova kroz hrišćanske svetitelje, pa su tako resore prvo podijelili crvenim slovima (Perunovo ministarstvo grmljavine dobio je sv. Ilija, sv. Nikola dobio je mornaricu...), a kad je njih ponestalo, sa prve postave prešli su na klupu, pa je tako i boldovani sv. Trifun postao sekjuriti za vinograd, a sv Petka zaštitnica žena.

Zajedničko za ove svece je da ne valja raditi u polju na dane posvećene njima jer ćeš navući nevolju na vrat i od boldovanog podjednako kao i od onog sa crvenim slovom.

Plastična žuta drška i metalni reckavi deo. Ima ga svaka kuća. Služi za sve i svašta - mazanje, sečenje hleba, mesa, gajtana, odvrtanje šrafova, otvaranje ambalaže.

Iako je verovatno kupljen u setu od 6 komada, u kući uvek postoji samo jedan i čuva se kao oči u glavi.

Vremenski period , kada SAD ne bombarduje nijednu državu.

Једно је правити торту, а нешто сасвим друго посматрати тај процес. Чекати те две "виљушке којима не можеш да убодеш" да би са њих појео нешто мало средњег фила "Швалер" торте (онај у који иде ломљена чоколада), било је слађе него преједати се увозним Киндер чоколадама. Мало је ту било фила количински, једва за кафену кашичицу. А опет тако слатког. Лепшег него прстима. Слађег него после, са остатком торте. Враћаш виљушке са више фила на бради и око уста него у самим устима, мљацкаш и питаш јел можеш и ти мало.
Добијеш.
Тежак је на прво држање. Тресе се и галами. Али беланца под тим виљушкама тако складно осцилирају и претварају се у кремасту масу врло брзо. Ови данашњи су нејаки. У сваком упутству пише да не би требало да раде, без прекида више од 60 секунди. Кажу да је то због пластичних делова. Горење има пластичне делове такође, али то су делови са душом. Кец, двојка, тројка... Четворке се већ бојиш. Можда ће полетети, нестати, па се више никада неће правити тако лепе филове. Доста је. Мама окреће посуду да провери квалитет улупаности, исту ону посуду коју си у забавишту носио као шлем када си глумио Биберчета и спашавао Лепу од Але. Беланца не испадају, а Миксер враћају у кутију. Биће миран до следеће недеље.
И тако опет. Још један најлепши фил, још један радни дан миксера. А до тада ћеш морати да се задовољиш тортом, Желе Зекама и Крем Бананицама. Можда и чике које праве Бананице имају овакав Миксер.

Kada vam na razgovoru za posao kažu ovo, to znači da taj posao baš nije za vas. Nije najgori koji ste mislili da će vam ponuditi. Još je gori. To je posao koji teško da ima dodirnih tačaka sa vašom strukom.

Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.

I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.

Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.

Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.

Име: Чланковита глиста; Породица: Змија; Фамилија: Аурора Бореалис;
Свака чланковита глиста, дакле и ја, састоји се од 64 чланка апроксимативно. Нисам сигурна да знам шта значи реч апроксимативно ал ми било лепо да је метнем овде. И сваки чланак има има тачно одређену функцију, осим неких који су ту чисто безвезе.
Уџбеник из биологије за 6. разред каже следеће, цитирам: "Иако делује незамисливо, чланковита глиста се прилагодила кретању без ногу, и то веома лако чини." Курац мој лако. Захваљујући једном јебеном мишићу у 17. чланку и методи: *згрчи тело - опружи тело*, успевамо некако да се крећемо кроз овај живот пун чемери и боли.
Све је у животу пролазно мој друже
И љубави и туге и сви срећни дани
Сад када је нема нека плачу руже
Ко увело лишће на јесењој грани...
Ја се извињавама на овој дигресији, пукла ме емоција. Да наставим. Уврежено је мишљење да смо ми потомци змија, гуштера и чега све не, но јасно је ко дан да су то фабриковане инсинуације наших архинепријатеља, белих носорога.
Сви сте у школи учили да слонови сваког пролећа одбацују сурлу, а да ли сте се икада запитали да је можда сурла та која одбацује слона и еволуира у неко друго биће, биће ослобођено материјалног. Руку, ногу, ушију, очију. Да, и репродуктивних органа, но та тривијалност нам не представља сметњу приликом секса. Сада се вероватно смејете и питате како глупава чланковита глиста може да води љубав? Питајте своју жену, она се није бунила.
Вас, људе, вероватно занима какво мишљење ми, чланковите глисте, имамо о вама, људима. Како било, ја вас делим на две врсте: на оне који имају потребу да нас газе својим псеудоподама и оне који нас из некаквог милосрђа, ил шта ти ја знам, на нашем путешествију од тачке А до тачке Б, без грешке враћају у тачку A. Ух, како мрзим ове друге. Зар је толико тешко погледати где нам је усмерен први чланак (упадљиво светлији од осталих), и пренети нас у том правцу?
Рекли су о нама:
"Јасно је да је тајна и бит свега сазнајног у следећем питању. Где је крај онога што чланковита глиста као таква јесте, а где почетак онога што чланковита глиста није."
Корнелије Ковач, гитар хироу турнир - делта сити 2008..
"То не беше глиста, нит то беше змија. Већ све део до дела. Доиста чудно. Чудо?"
Посланица Назарећанима, трећи псалм 12:44

То сам у најкраћим цртама Ја, чланковита глиста. Или сам беше чланковити црв? Е да га јебеш...

Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi!
Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...

Beo si da belji ne možeš biti. Dobio si posao jer nisi bio za neku školu, a čistokrvni si Austrijanac. I deda i pradeda su ti se tukli u ratovima za slobodu svoje otadžbine, protiv neke tamo pretnje. Živiš ponosan na svoje nasleđe i tradiciju. Počeo si da piješ pivo sa 7 godina i od tada ti ni jedan obrok nije prošao bez njega.
Kao malog su te učili da štediš, mada si ti to i sam znao, tako da danas poštuješ svaki evro. Jedeš svinjetinu iz inata, iako ti se ne sviđa. Živinu nisi pojeo u javnosti od 15. godine, kada te je kelner pogledao kao govno jer si naručio ćuretinu. Kupuješ artikle samo od austrijskih proizvodjača, jer znaš da ništa drugo nije kvalitetno.
Leči te stari porodični lekar, jer ne veruješ lekarima u bolnici. Za droge ne želiš ni da čuješ. Jednom nedeljno se napiješ od piva sa svojim plavim prijateljima, koji su ti prijatelji jer su vam se porodice poznavale u ono doba, a niko se u međuvremenu nije drznuo da počne da se druži sa mešancima ili strancima. U školi su te učili nemačkom, ali sa prijateljima pričaš na austrijskom, jer njime stranci nikad ne mogu da ovladaju. Toliko se trudiš da sopstveni jezik iskriviš, da više ne znaš ni da zapišeš to što si rekao.
Posao ti se sastoji iz pritiskanja dva dugmeta. Jedno zatvara i otvara vrata, a drugo pokreće voz. S vremena na vreme se čuješ na razglasu, kada obaveštavaš putnike da voz kreće. Jedva trpiš svoje zanimanje. Znaš da se iza tebe nalazi sve što mrziš. Zarađuješ za život tako što pomažeš strancima da ti osvoje glavni grad. Sve trpiš do nedeljnog viđanja sa prijateljima, kada konačno možeš da progovoriš na tu temu i izraziš svu tu mržnju. Prijatelji te podržavaju dok se ne raziđete. Posle toga se svako vraća svom životu.
Takav život vodiš dok te mržnja, alkohol i masna hrana ne stignu i ne umreš od infarkta u 70. godini. Umireš srećan jer ti ponos ne dozvoljava ništa drugo.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Sto slabije cujemo nekoga, to se mi vise deremo.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Kolegijalna uteha medju električarima kad nekog drmne struja.