Омиљена играчка сваке девојчице. Крпица. Са наранџастом косом од конца за ткање. Са дугмићима на хекланој хаљиници. Напуњена вуном, перјем или сунђером. Са извеженим очима, устима исфирцаним у осмех, са пар туфница на образима нацртаним фломастером.
Дуго девојчицин најбољи ортак, поверилац, пратилац, исповедач. С њом спава, носи је свуда, чак и кад пишки зато је мама морала да направи и њој ношу.
Понекад је у љутњи баци или очупа, излупа јој шамаре имитирајући одрасле...
Али лутка не плаче. Њу ништа не боли ... Та то је играчка. Само јој, можда, испадне дугме, или се расплете око, отпадне рука. Осмех остаје.
Ал' све ће то мама опет зашити и поправити кад је се девојчица ужели...
А онда девојчица одрасте... Заборави на Крпицу. Спакује је у неку полу-отворену кутију коју однесу на таван. Дођу неке Милице, Драгане, Маје, Сање, Невене ... па крену у обданиште.
Крпица се смеје.
Онда дођу и неке Јелене, Миљане, Емине, Наташе па пођу у школу.
Потом дођу Марије, Миње, Јоване, Весне, доносе јој шминку, одећу, спремају се и иду у град. Девојчица је сада девојка. Крпица је мала. Она не може ићи.
Крпица се смеје.
Затим дођу Јасна, Сузана, Лана и крену на факултет. Крпица не иде. Крпица је необразована, проста и досадна.
Крпица се смеје.
И најденом, после извесног времена дође неки Милош.
Девојчица заборави остале као и Крпицу. Сад је Милош све што је била Крпица. Сад спава са Милошем. Сад је жена.
Крпица се смеје.
Не прође пуно времена ал' оде и дође још пар Милоша, док један не остане јер је заборавио нешто у њеном стомаку. Онда јој стомак расте и расте, а кад прсне дође неки Андреј што стално плаче.
Ускоро дође Иван, и коначно Катарина. Девојчица је сада мајка.
Крпица се смеје.
Онда дођу Милани, Владе, Горани, Светлане, Данице па иду на посао. Па следе свађе с Милошем кад се врати. Па се помире. Па оно троје расту. Па иду на излете, вечере, свадбе, сахране, крштења, код лекара, у продавнице, на пијаце. Па једу, спавају, пишке, каке, раде оне ствари, некад се разболе. Па траже паре... Па још пуно Па.
Онда Андреј, онај што је стално плакао заборави нешто код неке Љиљане. И њен стомак расте. И дође неки Марко... Девојчица је сада бака.
Крпица се смеје.
Прође још доста година, дође још ових и оних, мали нарастају, велики нестају...
Девојчицу проналазе на поду. Док је носе у некаквој кичастој кутији сви плачу. Долазе до неког чудног места где је ископана рупа. Док спуштају кутију неки Јоанкије језиво нешто пева и прича. На кутију пада последња лопата земље.
Девојчица је сада мртва.
Крпица се смеје.

Velika istina koja će te pre ili kasnije udariti u glavu. U šetnji, u kasnoj večeri posle izlaska, u krevetu dok gledaš jutarnji program sa Boškom Jakovljevićem u razdrljenom roze džemperu, na letovanju, na venčanju, ispod kurve u motelu sa noćenjem i doručkom nadomak Guče, udariće te.

Društva u kojima nikad nisi bio prihvaćen, poslovi koje nikad nisi mogao da dobiješ, babe koje u prevozu pilje u tebe da ti izazovu grižu savesti, one sitne finese kojima su te mučile devojke koje nikad nisi mogao da imaš, pare koje si pucao i pucaš na duvan, alkohol i opijate, propaganda koja ti govori da čekaš sutra, jer sutra dolazi puno prilika samo za tebe, ali dana ti ponestaje, a cela zemlja pulsira pod pritiskom kao prepuna čekaonica, dok se, s druge strane šaka ljudi otima za vlast nad stokom kao pijačar za dobar komad mesa, a ti sanjaš činovnički san uljuljkan u kolevku demokratije i slušaš kako govore da je dobro ako ne bude gore i počinješ tako da misliš i shvataš šta se dešava i to ti se ne dopada i onda guraš i zapinješ i znojiš se i stenjući, bez spavanja, stegnutih zuba sasipaš sve samo u korak, pa još jedan korak i napinješ se još jednom, ubeđen da te taj izvlači na površinu, da te oslobađa mehanizma, povlačiš!

I, na kraju, na izmaku snage, a pred sam kraj tvog dana, iscrpljen, izmoren, izlomljen, dok polusvesno teturaš napred, jasno kao svetlo, napokon ugledavaš širu sliku i shvataš.
Igra je nameštena.
I sve vreme si bio zupčanik.

Opis barikada od nagomilanog smeća u sobi zadriglog nolajfera.

Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.

Вјечита расправа нас и наших родитеља послије буђења.

Drugo ja za koje niste ni znali da postoji. Krvoločna zver koja čuči u vama i čeka da je pobudi srdačnost i predusetljivost radnika na šalterima.

Ljavaj. Ovom rečenicom iskazujete svoj negativan stav prema određenoj rečenici koju vam je sagovornik uputio. Jeste da je pomalo okrutan način, ali drugačije ni ne može, samo mu uputite ovu oštru rečenicu i u kraćem vremenskom periodu ćete ga uveriti da nije u pravu, sve i da jeste.

Nasledni genetski kod u alkoholičarskoj porodici.

Онај који ти се најебе миле мајке пред свима, а ти и даље мислиш да причате о тумачењу "Малог принца".

Savršen visokotehnološki zajeb za vekovnu grešku u prekrštavanju sveske na kvadratiće.

Žena koja te neprimetno, ispod stola, udara rukom, dok na slavi kod kuma ispijaš peto pivo, sasečeno sa par čašica domaće ljute.

U ekstremnijim slučajevima dolazi do upotrebe i nožne kočnice koja se manifestuje zarivanjem štikle po sred vaše noge.

Посебна социолошка појава оивичена непознатопознатим људима. Није ни чудо што је потребно три године средњег образовања за једног профи конобара. Тај човек мора да буде у стању да дневно запамти и проследи 4234 кафе, 2150 сокова и 700 алкохолних напитака. И врати кусур. Углавном прави даса. Свака му част. Даље, ако конобар извуче само 50% запамћених лица људи којима је дао неки од горе поменутих напитака, он свакако мора да доживи какву менталну деформацију, па да кад види човека на улици, уместо главе му види продужени с млеком и киселу у флашици или гуарану мохито.

U prosečnoj srpskoj porodici kafa se pije iz onih malih, dvogutljajnih šoljica, u "natprosečnoj" se pije nes, espreso, ili već tako nešto, ali ako dođete kod studenta na kafu, očekujte da ćete biti usluženi ogromnom kafom u nekoj šoljici za čaj, toliko jakom i gorkom da nenaviknutom gostu sledi kofeinski šok, pritisak 200 i dva dana nespavanja...

Dan kada ljudi tradicionalno zapisuju na papir sve ono što neće ostvariti tokom sledeće godine.

Он је дете града.
Он има осећај за уметност, нарочито авангардну и урбану. Он носи арафатку, и то не само зато што је модерна, него зато што нешто значи. Он носи СМБ кепи, јер се слаже уз арафатку и такође нешто значи. Он носи и браду, јер и то нешто значи. Он свира. Он не мора да свира, али воли фјужн.
Пада у космополитски севдах уз Депеш Мод. Србија му је мала, али му је Београд велеград.
Он је неконформиста у границама укуса. Он је тако изнад свега. Он разбарушује косу тако да му шишке строго и усклађено, али необавезно, падају до обрва.
Он тера косу на урбано.

Актери оваквих покушаја излива нежности су адолесценти (без назнака ка даљем психичком развоју) који, и даље носећи коцкасте ранчеве са Дигимонима, уплићу своје далеко „зреле“ личности у покушаје емотивних веза по узору на секс-симболе данашњице. Најчешће су у питању емотивне, „Хана-Монтана-слаткиш“ клинке.
Навучене на шаблоне као зечеви на купус, дешава им се љубав величине Титаника која, као и поменути брод, тоне једне вечери код друга из разреда на рођусу током чаше Сангрије и масних фота. Након очигледног завршетка вечери (шмекер је убо), почиње пакао за нашу јунакињу која сматра да ће јој активности на ЈуТјубу изронити Титаник који ће наставити пловидбу с места на коме је потонуо.
Оставља срцецепајућу поруку италик фонтом невешто одрађеним у Пејнту на Тјубу уз позадинске урилке једног од Георгијева, све употпуњено емо сликама двоје клинаца који се грле на киши пертли везаних у срце. Ради ефектности, симплоха је најчешћа фигура, док у покушајима реченица љубичастих слова које лете на црној позадини преовлађују неизбежна срца (<3).

Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.

Po zavrsenom skolovanju, proces koji traje od 6 meseci do godine dana. Duzina procesa je uslovljena sledecim faktorima: kadar drvoseca se salje na privremeni rad u Sibir, koji ima zadatak da isece smreke povrsine 10 hektara koje potom istesterisu rucnim testerama, onda ih vuku konjskom zapregom do obliznje fabrike papira gde kuvaju drvo kako bi se izdvojila cista celuloza. Tim postupkom dobijena sirovina se cedi, pa se susi a onda se beli. Na ovaj nacin dobijen papir se rucno sece u A4 format, pa se salje kod kaligrafa koji perom divlje patke umocenim u specijalnu vodootpornu tintu ispisuje diplome.

Sa našim poljoprivrednim potencijalom bi mogli hraniti pola Evrope, ALI NEĆEMO, nek pocrkaju od gladi.

Dejan Cukić svetskog glumišta. Umesto gitare drži palicu za golf. Beskrajno dosadan lik koji je glumatao u kršu nekih filmova, ali ga se svi sećaju samo kao trsitelja Džulije Roberts u jednoj od onih kultnih holivudskih limunada. Ustvari, Hju ne trsi – on vodi ljubav. Ima neodoljivi kokni naglasak i nepopravljivi je romantik. Takav je. Da je fudbalski klub, bio bi Fulam, za koji i navija.