Када пиплметар каже: "Пипла без". Када камерман каже: "А могао сам да пишем песме" и крене да се беси, опет. Када предајник телевизије баца сигнал до краја одговарајућег атара. Када продуцент, хм, па добро, кад нема продуцента. И када поред свега наведеног они не виде разлог да одустану, разлог да оборе краља. Ко су они? Наши јунаци су својеврсни шерпаси, спремни да се из недеље у недељу пењу на ову планину бесмисла, најчешће у саставу: водитељ (и сам носилац захвалнице за учешће на Шахијади у Трогиру) и велемајстор опскрбљен магнетним фигурама (за таблом).

Још ни Зорњача своје лице показала није, разбудио ме отац, благим ћушкањем и нежним гунђањем. Испод медвеђе коже се искобељах, још топао од сна, а он је стајао преда мном, обучен у кожух, у дебелим ваљенкама, држао је топор у снажним рукама. Први пут у брање храста! Коледо је данас! Требало је дочекати Сварожића, младо Сунце што се враћа! Скочио сам, џарнуо ватру, мали Домаћи запишташе и полетеше на све стране. И ја навукох кожух, ваљенке и ушанку, у трен ока загазисмо у целац.
Отац је дуго пртио, а ја за њим скакутао. Помолих се Морани да нас пусти до дубраве – јер заиста, дизао се хладан јутарњи ветар и вејавица – и Леснику, да нас унутра прими, заштити и опрости узимање дрвета. Обећах му жртву, меда, воска, колача, принећу пред његовим кипом, јер он је заштитник нашег рода… И заиста, док стигосмо у дубраву, ветар и вејавица престаше, облаци се проредише, и испред нас храстић је стајао, обасјан јединим зраком Сунца који се пробијао одозго па све до Матере Мокре Земље. То је био знак. Отац рече: Пази, сине! Једним ударцем! Иначе, неће на добро изаћи. Замахну тешким топором, и храстић се затресе, паде постранце, а топор се одби, и оца по нози окрзну. Приђох стабљици – висила је на још два-три влакна. Погледах оца: низ просечену ногавицу му је цурио танак траг крви. Отац се намршти и притисну руком рану.
Обузети стрепњом и молећи се Боговима, кренусмо натраг у село, носећи дрвце. Из далека, приметисмо да нешто није у реду. Резак мирис дима штипао нам је ноздрве, а у даљини као да се чуло пуцкетање ватре, запомагање жена, њиштање коња. Мало ближе, могли смо да угледамо црвене вреле петлове како скакућу по кришама наших изби.
Село је било нападнуто, кипови оборени и спаљени. Тамо где су стајали Велес, Перун, Јарило, Весна, играо је ватрени колоплет. Једино џиновски Триглав није хтео да гори. Оборен конопцима, начет секирама, тужно је гледао са земље, знали смо да га нико више неће подићи. Лесноме можемо само захвалити отац и ја што смо пре свих отишли у брање храста...

Мајка је лежала испред колибе, покушавала да устане. Пришли смо јој пуни наде, али тевтонска стрела вирила јој је из груди. Пала је оцу на руке, ја сам плакао, а она је шапутала:
Људи на гвозденим коњима... Са крстовима на грудима и штитовима... Извлачили су нас из изби... Стража је спавала... Псе су потровали још ноћас... Клали су нас као стоку... Оборили Богове, запалили... Мало нас је побегло, нису се трудили да их гоне... Пре него што су напустили село, њихов вођа, Чернобог му кости глодао, пропео је коња и на словенском што смрди на немачку проклетињу извикнуо из свег гласа:
„Пагани словенски! Срећан вам ваш Коледо! До овог датума следеће године ви ћете сазнати како се слави Божић! Послаћемо вам мисионаре. Онима који су преживели. Уколико поново дигнете своје дрвене богове, милости неће бити ни за кога. Чули сте ме. Христ вас благословио! Бар ове преживеле, остали горе у паклу... До следећег пута...“
Мајци је линула крвава пена на уста, отац је плакао као дете у колевци, стежући је у наручју. Ја сам окренуо леђа селу, одбацио дрвце, узео очев тешки топор и кренуо кроз негажени целац. До хришћанског града, да принесем жртву за Коледо, браћо и сестре. Знам једино да ће ме ускоро видети сви они које сам икада изгубио, и мајка ће ме чекати кад будем стигао, а биће тамо и наши Богови. Загрлићемо се, Богови и људи, и славићемо празник младог Сунца до краја времена.

Мерна јединица села у крви.
Само пољопривредници, шљакери и психички поремећени људи устају рано.

Злаћани круг се диже ка хоризонту, умилни хор птичица објављује да ће тај дан да исере тријес тона тичи гована, а ти треба да откинеш крмељ, јер је нека искомплексирана педерчина рекла како треба да се устане собајле, каже то ваља, лепо је да се устане рано. Јесте курац. Изађеш напоље, народ иде на курчеви посо, оно све зарозано, све неки погужвани људи, комшија из улаза Миљко Морон би реко "убијте ме" само да може, али не може, морон је. Оћеш да купиш цигаре на трафици, нема цигаре, није стигло, рано је, дођите други дан у нормално време, а што ти средовечна жено радиш у ненормално време само да би могла то да кажеш, каже она пуши курац, пијем бенседине од раног устајања, тачно ћу данас да се разведем колико сам полудела, реко немој због деце, каже немам децу, реко у чему ли теби живот прође. Па онда превоз јебени, људи смрде, киселило се то по меким душецима, све се онај пац наватао по мудишту, ноге се усириле, гледа ко да ће да убије, једино пензионери чили мајку им јебем, нема обавеза па се поткуветило, из беса то устаје рано, треба сваки леб да се опипа, подобијало то станове па сад прдуцка, пробудио их Тито у гробу курцем у уво дабогда. Па онда тај посо, једеш говна а дође газдин син престолонаследник Стефан Лав Цар Душан Димчески око подне аудијем, па исуче курац и удри пишај по нама сиротињи и поштеним привређивачима динара за сто грама котекс пацовске специјал и пола курве. Па онда кући, а тамо не можеш да се разабереш, треба живот да имаш а теби се спава, отац ћути мајка ломи руке и шапће ти тихо ко дјетету, каћеш каже снау да ми доведеш, да ми потапа бели веш у биљану а ја само да пијем кафу и уживам, а тебе неће ниједна јер ти подочњаци ко Наташи Нинковић а и пичке живе само ноћу, тад им је мрест, па одеш да наваташ на бућку, а оно трза трза па откине иљаду из новчаника, па ти ем сува курца, ем кратак за црвену, ем устајеш за три сата, ваља положај за пишање по теби да заузмеш.

Шта оћу да кажем?

Ми смо један сељачки народ. То навикло да устаје рано, да увати да одради за дана, па кад намири и обави, да дође кући а тамо попара са говнима врућа и брката жена дрља рутаву пичку да јој сурдукнеш наследника па да и он обавља и намирује. Па онда то преселило у град масовно и одмакло од домаћих животиња, ал гени су чудо што реко наш напаћени народ, па то укоренило у мозак, сељачки инстинкт, ко инсекти и онај кљунар из Аустралије што аутоматски мења боју кад се приближи коала, а у ствари му неће она ништа, само да се поиграју. И тако прва генерација устај рано ал шта: нигде ратлука, нигде бунарске воде ладне са ешерихијом од сенгрупа, нигде роса по травуљини мртвој, нема крава да се музу, нема њиве да се оре па прва бразда да се изведе Миона да плаче - значи нешто не ваља. Па ти прва генерација грацког човека осети ту неку празнину, устаје рано, научио га ђед Свињо, а нема зашто, па онда удри кукај у себи: ееееееее, леп ли је живот оно онда био, све природа па зелено, здраво бре било а не ко ово данас, све нездраво а не здраво ко онда. Па онда удри слушај Зорицу Брунцлик, и ветар се у пропаст спрема а тебе нема, конкретно стихови о сеоској идили, па се саживљуј, па кукај за детињством ко Крајишник. Е онда одреди да се устаје рано - тако радио ђед Свињо, тако и отац Пиздо, па шта им фалило, а били паметнији него ми данас без обзира што нису имали два дана школе и претурали аутобус да виде јел женско, може ли да оаутобуси младе. Јашта него тако, устај собајле, није битно што то везе нема са садашњим животом и што се не би снашо на селендри да се вратиш случајно - дркај курац на детињство цео живот.

Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje.
Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat.
Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet.
Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje.
Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima.
Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze "tata, ja tebe jojim".
Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc.
Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve.
Samo da prodje.

Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.

Она доминира. Она поставља услове. Она ти не дозвољава да се понашаш по сопственој вољи, она управља тобом. Ти отвараш капију док она вози трактор, ти јој носиш воду док коси. Она гледа Цвајту у живом преносу, ти рибаш плочице соном киселином. Она пије пиво, ти пијеш сок. Кад је јебеш, она уствари јебе тебе.

Не дај Боже ником.

A brate izdati prase, šta kurac, on ti kaže da mu kupiš dva,tri kukuruza, ti mu tipa kupiš kesicu koncentrata. Izd'o si ga jednostavno. Ti si Juda.

Bapski sažetak preseka radnje ili pojave o kojoj se govori i svih podrazumevanih etičkih normi sa kojima se ista kosi.
Kredibilitet i primesu tradicionalnosti daje mu perspektiva sveznajućeg i svevremenog pripovedača sa koje nastupa govornik kad ga iskazuje.