Lagani jutarnji peting. Obavlja se u spavaćoj sobi, pred zoru kad vas vršnjak probudi (kad se digne u snu), a žena ili devojka se meškolji i prelazi na vašu stranu kreveta.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Prvi pas u prazan prostor.

Muškarci i žene rodjeni izmedju 1900. i 1930. godine, od kojih su neki čak i danas živi i manje ili više sposobni za osnovne svakodnevne aktivnosti. U modernijoj istoriji ne postoje generacije koje su više prepatile od njih, oni nešto srećniji suočili su se direktno samo sa drugim svetskim ratom i posledicama prvog, dok su ovi drugi preživljavali egzoduse preko Prokletija i egejskog mora, progone, logore, masovna streljanja, konstantnu glad i nesigurnost. Gledali su spaljivanje domova u dva navrata, u zemlju su pokopavali braću, decu, očeve i prijatelje stradale od zla koje je vrebalo svuda i u mnogim oblicima..Ili su podlegli od mraza i metka negde u šumi, polju, reci..I njihovi grobovi nikada nisu jasno odredjeni.

I pored svih strahota koje su doneli ratovi, preživeli su opštu nemaštinu, nemire, proboje frontova, Krf, oslobodilačke juriše i marševe - i opet su stigli da obnove domove, izradjaju i othrane buljuke dece, naprave od njih kakve - takve ljude, iškolovane i radno sposobne, sa kojima će nakon nekoliko krvavih decenija zajedno podizati zemlju iz pepela. U kući je sedmoro dece srkalo čorbu iz iste šerpe i bili su zadovoljni, zdravi i jaki, nikome ništa nije falilo, dok se danas jadamo i kukamo na sve živo, najviše na budućnost i podizanje dece koju još nemamo jer nam deluje kao nemoguća rabota. Male plate, loša kola, skupa hrana, uzaludne diplome..Ništa ne valja. A nekada se za kilo masti kopala tvrda zemlja ceo dan.

Niko se nije žalio, žene su bile spremne da rintaju po fabrikama i po 16 sati, muškarci su često na pravdu Boga odvodjeni na goli otok, proterivani i streljani, i velik deo ih se opet izborio za život. Zemlja je postala jaka i poštovana, njive zasejane, kuće izgradjene, stoka sita, deca obučena i rumena, i sve to preko ledja ljudi od kojih 90% nije imalo više od četiri razreda osnovne škole.

Rakija od slona.

Tehnološki usavršena prodaja magle uz promenu agregatnog stanja iste.

Знак да је дошло време највеће кризе и беспарице када је немаштина достигла тачку кључања, а радни народ дошао у ситуацију да не може уживати у једном од својих ретких задовољстава: хладном зидарском пиву на пасјој врућини. Наиме, у добра стара времена је у сред јулског поподнева са улице из корпи и цегера препланулих пролазника често допирао весели звук звецкање празне политарске амбалаже која је у радњи требала бити замењена за ону пуну чудесне течности која хлади боље од најновије јапанске климе. Најчешћи курири су била деца која су радосно обављала ту дужност јер би се успут огребала бар за сладолед.

Grupa naduvanih ljudi, nesposobna da zbog psihofizičkog stanja poveže mozak sa jezikom.

Način plaćanja pri kome te oderu k'o Musa jarca.

Крик који се испушта када се налети на нешто што је толико проклето кул, брусвилисовски мужевно, предркано јебачки и јебачки предркано да изазива тренутну ерупцију тестостерона унутар посматрачевог организма, било да је он мушко или женско. Нико није имун! Артефакти који индукују раст длака на грудима су истински ретки, и долазе у разним бојама, величинама и облицима, јер битна је суштина, а не форма. Груди могу да се омаљаве од, рецимо, филма, песме, стрипа, књиге, неког зајебаног подухвата, пуког присуства одређене особе, па чак и од дефиниције на Вукајлији која у себи садржи ту дркаторску есенцију. Још бих само додао да, уколико је интензитет мужевне дојајности довољно висок, долази до нуспојаве која се манифестује у виду раста надрканих зулуфа.

Omiljena zanimacija osnovaca za vreme odmora. Mnogi napune flasicu do pola, pa njome sutiraju penale, zbog tezine, bolje leti. Na kraju fuce flasica zavrsi u kanti sva izgazena, a mi vec trazimo novu.

Лош и надасве непотребан изговор за бол у гениталијама услед собе која личи на пећину у којој су Ташко Начић и Павле Вујисић дували лепак након двонедељног опијања. Можда ће твоја квази-уметничарска изјава импресионирати хипстерку тугаљивог погледа (што је можда и једина битна ствар), али твоји ортаци знају да си само лењи говнар коме није фрка да обитава уз три недеље стари јогурт који само што није проговорио. Педантност је исти курац као и учење - бавићеш се њоме само уколико се обрађује тема која те интересује.

Broj cipela koji imaju u magacinu dok su tvoj broj prodali baš pre 5 minuta.

Profesionalni amater-režiser, Čovek-Brom i pronalazač najgadnijih skotova i nedozvoljenih genetskih ukrštaja ove države. Zoran Čalić pornografije.

Emisija koja se bavi pregledom liga i ekipa koje ne zavređuju ama baš nikakvu pažnju, a kamoli posvećivanje vašeg dragocenog vremena.

До Шварценегера.

to ti e kad sednes na stolicu na koju se neko posro

Јединствена врста човека која на саобраћајном ланцу исхране лежи негде између нервозног таксисте и тру камионџије. Недовољно зајебан да некоме олупа главу пајсером, али превише надркан да било коме опрости скретање без сигнализације. Лик који је педагошку струку калио на борбама петлова у Кнежевцу и чији је праг толеранције танак колико и гуме на његовом Југу. Посао му се претворио у хоби, а хоби у посао.