Оно што ће приликом сваког подсећања на догодовштине из школских дана рећи сваки учесник приче, непосредно пре него што крене са препричавањем догађаја који су за време његовог школовања чинили његово одељење најозлоглашенијим у школи.

Bogotac fudbalskih klubova u Srbiji. Nije menadžer, to tako gejičasto zvuči. Nije trener, to je tako obično. On je šef. Stručnog štaba. Što dalje implicira da je on najpametniji, najkompetetniji, najnamazaniji pripadnik neanonimnog alkoholičarskog društva sa trule, hrastove klupe.

Sportski kompas moralno dezorjentisanih duša u kopačkama. Svetionik u mračnoj svlačionici. Glavom, bradom i jagnjećim rebarcima, šef stručnog štaba.

Nekada prestiž, a sada seljoberizam. Šmekerica, sa podignutom kragnom i jebačkim pogledom koji na keca skida haljine i haltere, zamenjena je kičericom. Danas svaki pajvan koji misli da je fudbal trčanje niz livadu i šutiranje onog 2r pi sranja suportono od lika iz ekipe što sme rukama da igra, može imati ove kopačke.

U mestimično ispunjenim predelima lobanje ovog čobana nastaje zabluda da će u šarenim kopačkama igrati kao debeli Ronaldo, ako ne i bolje. Stvara se iluzija da se skil sam unapredi za 300 posto. To što bi bangavi dabar sa osteoporozom bolje igrao, nema veze. Važno da je kilo uvoznog gela stavljeno na vudžuglu, da je dres izvučen iz šorca i da šljašte crvene kopačke, ko naložene Mongolke u zimu.

Ne, ne mislim na zemlju koja nema zapad i istok al zato ima Zamorana i Salasa.
Čile (sa dugouzlaznim i) je evolouirajući oblik izraza čiko. Nadasve zajeban baja, majstor svog zanata, vrhunski šmeker i razlog neprospavanih noći lokalnih pičoka.
Ako je čiko Zoki, čile je Kiza, ako je čiko Čiko, čile je Zagor. Čileta ne možeš zajebati i izbaciti iz takta. Da ga gurneš iz aviona do zemlje bi se već snašao. On se u svakoj situaciji uklapa kao Andrea Pirlo, dakle po njemu se ostali uklapaju.
On dodje, kobjasni i nestaje u pravcu zalaska sunca dok se u pozadini čuje usna harmonika koja svira El Condor pasa.

Nakon svog kobjašnjenja, čile ne podjebava druge i ne kurči se kao što to rade obični smrtinici. Kulerski ne proslavlja pobedu jer je svestan da je za sve ostale televizor u boji. Iako miran i povučen, to je lik sa kojim nikako ne bi trebalo ući u konflikt, jer se iza apatične face vešto krije sam djavo koji, ako mu nadješ živac, može od tebe da napravi meteoropatu.

Prema detinjstvu većine nas ovde i našim umetničkim radovima iz likovnog u ranim razredima osnovne škole, to je mesec tokom kojeg počinje godišnje doba kada opada lišće, počinje zahlađenje i kada prestaje da se jede sladoled(sadrži slovo R). Svedoci smo procesa promene te duge tradicije.

Informacija koja se svakodnevno dobija od strane žena. Jednako je bitna koliko i informacija u Beogradskoj hronici stanovnicima Rakovice da im je nestalo struje.

Specijalistički pregled za sirotinju.

Osnovna zaštita usnulog organizma. Sto posto helta i armora u cugu. Deluje bilo da jedinka spava na jogi dušeku na 25 stepeni ili na rosnoj sedimentnoj steni na Maljenu: važno je da se nađe neko hipersenzitivan da prebaci makar ponjavu preko lumbalnog dela. Najosetljivijeg. I spavač je siguran.

Ričard Gere spava go do pojasa, ali, pazite - do pojasa. Sredina je bezbedna. Kakvi da se prehladi, pa da svaki čas prekida muvanje trčeći do klonjare!

Baka najpre pokrije preko sredine. Još ni prve spavačke bale nisu krenule, a ona već nabacuje duplo ćebe i nešto vrača. I ušušne marginama, da ne nazebe drob, kako ona kaže.

Zaključak: Ko pokriva preko sredine, ne može biti loš čovek!

Odrastali na bečkom dvoru, slušaju Mocarta tokom nedeljnog ručka, nikada ne stavljaju laktove na sto, niti viljušku prebacuju iz leve ruke u desnu. Ne govore prostote, poznaju bonton bolje od Novaga zaveta, maniri su im besprekorni. Ne prelaze van pešačkog prelaza, kao ni na crveno, javljaju se komšijama i pomažu bakicama kada nose pune korpe sa pijaca. Jedino se ponekada o njima piše u novinama zbog nasilja u porodici. Pogreši čovek, jebi ga.

Bivši bogotac, legenda kraja. Nebitno je da li je igrao u lokalnom fudbalskom klubu gde su na njegove šmekerske driblinge ljudi urlali k'o da su seli na eksere ili je svirao gitaru i pevao u lokalnom bendu pa su klinke svršavale u gaćice na njegove rifove i vokal ili je jednostavno bio prokleto nadaren za navatavanje ribica. Kakogod, bio je facurina. Onda je jedanput, samo jedanput, nešto spektakularno zasrao (promašio je penal za ulazak u petu ligu, izfalširao na svirci pevajući Carry on my wayward son, nije mu se digao na ribu koju je upravo priveo jer je popio previše vopsa...) i sa njegovom slavom bilo je gotovo. Džaba sve što je do tada uradio, džaba što zapravo nije izgubio ni delić svog talenta. Ništa mu to ne vredi, jer što neko reče: ''Ako u životu sagradiš hiljadu mostova i popušiš jedan kurac, neće te pamtiti kao graditelja mostova nego kao pušača kurca''. O bivšoj legendi sada se priča sa sažaljenjem.

Крајње одмјерен и префињен одговор упућен саговорнику чије констатације не приличе размишљању разумног човјека.

U roze plišanu trenerku utegnuta ljupka guzičasta bića koja redovno trčkaraju gradom vezana povocem za živahnog kera, promenljivih gabarita. Viđaju se gotovo isključivo u društvu datog lajavog krznenog stvora, te ostavljaju malo prostora za ulaz jedan-na-jedan.
"Tja, ljudi koji ne vole životinje, ne vole ni ljude, te ova simpatična kerovoditeljka mora biti da je raspoložena za druženje", mogao bi neiskusno pomisliti i krenuti put početka uzice, srljajući u žitki zajeb.
Jer, pas je najbolji čovekov prijatelj, ali ti nisi taj čovek. Džukela je konstantno tu, spremna da ti zaskoči nogu i, zavisno od rase i tipa ishrane: zapiša je, pojede ili pojebe, čim se približiš. Ako te nekim slučajem izignoriše i uspeš da pristupiš, na vidiku je šizoidni dijalog, isprekidan pauzama za razdvajanje od drugih ratobornih džukela, odvlačenje od mesara i sakupljanje psećeg fecesa, tzv. dogomna™.

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Merilo neurednosti u detinjstvu i prvim razredima osnovne škole. Naime, učitelji pretežno starije generacije su imali običaj da tvrde da kako se đak odnosi prema svesci može da daje detaljan odraz njegovog karaktera. Uši na svesci (delimično presavijeni ćoškovi stranica sveske) koje se najlakše hvataju, bilo nepažnjom pri zatvaranju sveske, ili pri čestom iščitavanju zbog okretanja stranica, su najčešće uzimane kao merilo neurednosti, pored sopstvenih beleški i interpretacija, dok se s druge strane krasopis u kome se od slova do slova ponavlja i u različitim bojama podvlači ono što je školski autoritet diktirao uzima kao odlična i poželjna osobina.

U originalu, eksponencijalni rast je povezan sa situacijom u kojoj je promena neke veličine proporcionalna toj veličini. Međutim, u doba vokabularnog kiča gde je bitno samo se šaketati rečima čije značenje nije nužno potrebno poznavati, hvata se zaokret u fabuli i termin biva silovan u svim formama medija i počinje da se upotrebljava kada se hoće naznačiti da se nešto namnožilo ko Šiptari.

Екстремни блејач без портфеља.
То је онај лик што мало иза бенда стојећки бије ваздух палицама. Пошто у распалом комбићу није било места за бубњеве или их је просто мрзело да их товаре, Нешто-Бенд је потрпао само гитаре и Корга, а бубњар је ноншалантно набио палице у унутрашњи џеп од јакне и запалио у Шареницу. Док остали колико-толико симулирају дрндање инструмената, које се може повезати са пуштеном музиком, бубњар само апсурдно маше по студију и одржава пречник кеза.

Еталон затуцане сељаније и лауреат Дарвинове награде у категорији "Како уништити сопствену DNK".

Он чува DM SAT на кецу даљинског. Има истетовирано распеће на једном бицепсу, а знак бемвеа на другом. Вози немачка кола од два кила кубика, а на ретровизору му висе окачени икона и це-де против радара. Из звучника пиче Звезде Гранда 3 - Лимитед едишн. Док једном руком кроз прозор тресе догорели Бонд, другом вози држећи наследника у наручју, непосредно иза волана.

Дете од највише годину дана, доказ успешног прскања у утробу несрећнице и/или глупаче по опредељењу, бали по табли и буљи у саобраћај са рукама на управљачу. Повремено, подстакнуто очевом иницијативом, удара по сирени, штрецајући пролазнике, на таткову неизмерну радост. Све је безбедно, стари је преш'о милијоне, сад може да вози и са стерео катарактом. А има и серво, знаш какав. Инерција при кочењу? Ко бре кочи: други треба да се зауставе кад виде њега и џуниора како супериорно крстаре својим градом. А и тог Њутна има да бије.

Жао ти дође недужног детета, довољан је мали цим да волан постане део њега или да се катапултира ка шоферци, док џованин текстује тикет ортаку.

Девојка са огромним бројем металних асесоара омотаних око удова, врата и закачених по телесним избочинама. Шурнаест алки на рукама, мини-букагије-наногице на глежњевима, два слоја огрлица и уши исхефтане висећим минђушама творе полинежански аутфит који при кретању одаје звук тандркања ромуланских колица са секундарним сировинама по калдрми.

Како смувати клепетушу? Због очигледног нагињања мазохистичкој страни, није згорег ићи на мало грубљи приступ. Ако та метода ("о'ш дати сад одма', море", прим. аут.) не упали, преостаје олд-скул привлачност. Дакле: јак стални магнет у облику потковице.

Који је ретард правио распоред тв-маркетинга не знам, али гро најгнуснијих ЕПП епизода је управо у ударно време клопе, тако ми Марфија.

Гладан си. У желуцу као да се развија осми путник, чупа ли чупа. Напоран дан на послу, мозак је отупио оштрицу, а тело иште енергију.
Укључио си ТВ - нека серија иде, чисто да преблејиш уз клопу, седаш за трпезу. Заглабао си у пилећи батак и умочио лебац у сафт од парадајз-салате. Пивом саливаш храну низ дубодолину једњака. Глад полако јењава.
И онда одједном рекламе. Гадне. Лице пуно плодних бубуљица, нос-кратер, црвенила и седам дана после. Људи који искашљавају зеленкасто-риђу слуз, надути дебељко са илустрацијом уздужног пресека дебелог црева. Набрекле љубичасто-плаве вене и бабина исповест о силаску низ басамаке. Тлоцрт простате Аљоше Вучковића. Клинац се искењао ко фока, а мајка не пушта воду, него анализира мирис босиљка у новом освеживачу.

Управо смирени желудац почиње да гргољи. Јуриш даљински. У покушају да га не умастиш кривиш руку ко Хокинг и пипкаш дугме надланицом.
Случајно појачаваш тон.
*"...Погледајте како је лако ускупити каку мачке која је јела најновији Вискас са артичокиним уљем. Чврста је и изврсне ароме..."*
Пеглираш.

Маргина обода периферије значаја. Ситан шраф који врти у празно, честица чија се позиција тачно не зна, не само зато што је премала или због Хајзенберговог принципа неодређености, него просто зато што се никоме не јебе за њу.

Важност на нивоу мртвог пиксела на десктопу високе резолуције, један сиви убод у углу гоблена живота, непостојани сугласник, који само пише, али се не удостојава напора изговора.