...a obojica znamo kakva smo govna. Prastara narodna izreka koja metaforički znači: legnemo u 69, zabijemo jedan drugom jezike u čmarove i guramo što dublje. Naravno, to samo pred širokim auditorijom, jer inače očima ne možemo da gledamo jedan drugog, kao što i samog sebe izbegavamo u ogledalu.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Sve napornija, zahtevnija, ljomberskija mladež koja ne može da razmišlja normalno jer ih uticaji vlasti, društva, i novih tehnologija kvari. Ko bi rekao, ali jeste tako, svet ide u propast. Retko ko može tome da poveruje, ali zaista jeste tako. Ovo nije nikakav hejt prema omladini, već istina, i-sti-na. Omladinu najčešće možemo podeliti u četiri grupe, i to one po nivou obrazovanja.

1. Deca od druge do sedme godine -Ova grupa će izgleda najviše propaste u budućnosti ako se sveukupno stanje ne bude menjalo. Mlađe generacije propadaju. Zašto? Zato što oni višu deca, nego oni imaju četiri i po godine.. Oni više ne gledaju Toma i Džerija, već im glavu pune američka govna. Oni ne idu u normalan vrtić, već u privatni vrtić na Medaku jer im tamo najviše odgovara ve ce, i ne igraju se sa kineskim igračkama, već sa ispitanim igračkama nastale u Nemačkoj. Deca postaju razmaženija i očekuju sve na tacnu. Oni ne razumeju da danas sve košta i da to nešto neko mora da plati. Mada ko jebe roditelje kad su glupi i sve to dozvoljavaju da rade. Dobro, znamo svi onu rečenicu: "sve bih dao da mi dete bude srećno bla-bla", ali opet ne možeš mu uzimati nešto van svojih mogućnosti. Nije realno to da deca od pet godina traže 'ejplov' kompjuter, zar ne!? Pa naravno da nije. Roditelji vam crnče po ceo dan, keva čisti po kućama a ćaletu pucaju leđa na građevini. Ali dobro, barem roditelji nisu zahtevni toliko, ćaletu je potrebna samo flaša piva, a kevi da ima da spremi bolji ručak od pasulja koji se jede po tri dana. Ta deca kažu bljak čim čuju reč pasulj, ali zato odu u 'Mek Donalds' i naprave račun dve 'iljadarke. Ovakvu decu treba što pre usmeriti na pravi put, i to treba početi od malena, jer će posle biti kasno.

2. Deca uzrasta od sedme do dvanaeste - Pardon, oni više nisu deca, već omladinci. Oni mrze školu, pogotovo matematiku. Eh da ste odrasli ranije pa da ste videli kakve su sve kazne bile kad si nemiran. To su bile muke. Oni više ne igraju fudbal, već golf, ej! Oni su stalno mrzovoljni. Stalno smorni. Pa uzmite makar čitajte nešto mudro i pametno, umesto što gledate Sulejmana. Oni već imaju fejsbuk i redovno koriste aplikaciju "Farmville". Pa bolje da ste uzeli da skupite lišće u dvorištu nego da igrate te virtualne zaraze. Jednom rečju, ka-ta-stro-fa!

3. Od dvanaeste do petnaeste - I oni više nisu klinci, već ortaci, burazeri. Oni se ne tuku, već fajtaju. Oni se ne druže već frenduju. Ja ne vidim gde je tu realnost da neko beži sa časova da bi pušio. Mada kažu, ko ne uči teške predmete, podizaće ih, istina. Najčešće tu iskače jedna grupica spojena iz svih odeljenja i koja vlada. Oni ne kupuju da jedu, već pare štekaju da bi išli u igraonicu i kupili Marlboro. Ee, ne znaju oni da je sad kriza jer njih to ne zanima, njima roditelji moraju da stvore pare. Većina njih je navučena na neke igrice. Takođe, većina je obučena u neki vojni fazon, pilotska jakna (za koju su matorci dali pola plate), kamuflažne pantalone i martinke. Oni se šišaju ili na keca ili ćelavo, jer je film "Šišanje" u njima razvio poseban nerv nazvan "kurčeviti nerv". Retko ko se od njih bavi sportom, čast izuzecima. To su ti opaki momci.

4. Od petnaeste do osamnaeste - E sad kad su već shvatili gde su sve grešili u osnovnoj, to žele da isprave u srednjoj, ali teško jer svoj karakter ne možeš na brzinu promeniti. "Ne treba petao kukurikati u ponoć". Njihov fazon i stil se menja. Odeća, fore, razmišljanje nije više isto kao pre. Odeća je uglavno najk ili adidas. Oni koriste humor u tehničkoj školi. U tom dobu se formira svoje JA i počinje začetak mišljenja svojoj budućnosti. Koji fakultet upisati? Da li onaj na koji želite da idete zato što ćete kasnije imati para, da li onaj koji zaista volite ili onaj koji možete završiti preko veze!? kada ste u srednjoj sve zavisi od vašeg karaktera da li želite da izađete na pravi ili loši put. Ovo doba je prekretnica života, jer dosta toga odlučuješ. Neki ulaze u vode kriminala i huliganstva. Oni misle da će se neko uplašiti njih ako nose najk, frizuru na keca i pljugu, a ramence ko u pilence!? Hah, pa ne!

Barem se može pretpostaviti ko je za sve krivac. Roditelji, loša vlas' i i bes koji iz njih izlazi.

I zato, pamet u glavu!

Колоквијализам од речи деда или дјед који означава оца једног од ваших родитеља, али се Ђед не постаје тек пуким добијањем унучади, титула Ђеда се заслужује. Ђед је искрени и непатворени pater familias, глава породице, лик који не јебе ни 2% од предвиђеног неку вишу силу или правила.

Ђед је као мали јео попару и качамак јер друго није било, клао се са вуцима око убијеног зеца, ишао до школе 10 километара по снегу кроз разне вукојебине и имао времена и снаге да ту школу заврши, за разлику од тебе који живиш на 50 метара од школе и касниш на први час.

Као млади калфа или ђак гимназије је ломио срца свим младим снашама по вароши и био главни мангуп на корзоу. Не као ти који мислиш да си мангуп ако се тучеш по улици и пијеш пиво, већ дотеран, угланцаних ципела, фризуре са сваком длаком на свом месту, господин човек.

Ђед је војску служио код краља, па га '41. Швабо ухватио и послао у логор негде у Аустрију или Немачку. Ђед је тамо шармирао и креснуо локалну докторку од које је заузврат добио аусвајс. Са аусвајсом је побегао из логора, вратио се пешке у родно место где је одмах узео пушку да том истом Шваби јебе матер поред оне докторке. 4 године се Ђед макљао са њима, Талијанима, Бугарима и ко зна још којим странкама по нашим у песми опеваним вукојебинама. На крају је са Русима ослободио Загреб, а потом се за инат партији оженио Швабицом, али не оном докторком, њу је дотад већ јеб'о неки Енглез или Американац, док је она сирота све њих јаднике упоређивала са Ђедом и маштала о њему.

Он је постао директор неког јавног предузећа зарад својих заслуга у рату и Ђеду је Тито долазио на ноге и са њим се сликав'о. Ђед је '68. кад је Рус упао у Чехословачку тамо лично и потпуно сам отишао да тражи трамваје које је наручио и ови су му морали дати, са њим нема зајебавања, не шљиви Ђед ни Коминтерну ни Совјецки Сојуз.

Касније је цели боговетни рат у Босни преседео испред куће и бројао гранате које падају, јер у односу на оно што је он преживео тај рат је најобичнија зајебанција.

Ђед је у 75. години живота оболео од неког рака, овај кренуо агресивно, али када је сконтао са ким има посла повукао се и сада ћути и смрди ту где је, на Ђеда не сме ако хоће да опстане до даљњег. Ђед данас има 95 година јер Смрт нема муда да дође по њега иако му је Бог обећао максус теренски додатак и надокнаду за прековремено. Па није ваљда луд? Ђед једноставно не умире кад неко други хоће, већ када он одлучи да тако треба.

И дан данас Ђед оде до пијаце 5 километара од куће. Наравно пешке, превоз је за слабиће, буржоазију и колаборационисте. Чисто да се поразговара са домаћинима, подсети младости и купи унуцима воће, јер унуци су на првом месту, нико на њих не сме ударити, ни родитељи ни тамо нека болест. Успут штипне неку младу снашу за образ и добаци јој нешто, онако шеретски, како само он уме. Она се зацрвени и обори поглед као пре 70 и кусур година када је он био у пуној снази. Јер према њему ниједна не остаје равнодушна. Зато што је он, једноставно речено, Ђед. Нешто што ми вероватно никада нећемо бити, јер нисмо достојни те титуле.

Masa je skup ljudi bez lica i mišljenja, primitivna bića koja forsiraju jednoličnost i stapaju se u tipičan stereotip. Gomila začarane mase koju privlače svetlucavi izlozi i prazna obećanja.
Nijedan čovek ne misli da pripada masi, ali čini se da su svi ljudi isti.
Da li uopšte možemo da pobegnemo od talasa koji nas sve pokopava i utapa u zemlju?
Verovatno ne.
Svakodnevnica je tako išematizovana. Naše ljubavi su kliše, naši razgovori su šeme.
Posebnost jednog čoveka se ne meri njegovom pojavom, iako svi to rade misleći da su patike pokazatelj nečijeg stanja uma.
Obuća i odeća ne pokazuju koliko znamo i umemo, već kojoj vrsti mase pripadamo i koji šablon smo spremni slepo da pratimo.
Što više se boriš protiv mase, sve više si deo mase.
Boriš se dok ne odustaneš, a kad odustaneš postaješ ono što si oduvek trebao da budeš, telo kojem drugi upravljaju. Ista osećanja, ista razmišljanja, cigareta posle buđenja i pre spavanja, isti redovi za hleb. Gomila beznačajnih sitnica.

Odnos između školovane i neškolovane osobe.
Javlja se kod oba pola a odnos može biti među ljubavnicima, prijateljima(ako dođe do toga), kolegama sa posla...
Koliko god se trudili da to potisnemo i da je nebitno koju je ko školu završio, kao što su nas naši stari učili, kasnije se ipak ispostavi da je jako bitno.
Razdor se itekako vidi.

Naziv za muški polni organ. Građevinci posebno vole da upotrebljavaju ovaj naziv, poredeći time svoju aparaturu sa bagerima, buldožerima i ostalim moćnim mašinama koje funkcionišu po principu tečnosti pod pritiskom. Postoje varijacije na temu, poput:
hidraulična pumpa, hidraulično crevo, itd.

Шљака која почиње од сабајле. Ти који на њу идеш јер ти треба јебена плата. Тако гулиш скоро сваког јебеног дана.

Mesto vecite ekskurzije. Naviknete se na buku, svetlost neonke, bucne komsije, cekanje u redu za tusiranje, deljenje svega sa cimerima/kama i komsijama.
Ljudi koji su ziveli u studentskim domovima u Srbiji poprime poseban mentalni sklop...

Osoba koja ni počemu nije izuzetna i onda nalazi da je najbolje da uvek ali uvek odudara od mišljenja većine. Stav gradi tako što oslušne šta ostali misle i zatim se samo okiti kontra stavovima.
Ne kažem da se treba utapati u masu, važno je imati svoje mišljenje, ali ako uvek štrčiš po svakoj stavci onda te je sigurno zahvatio virus "kontraš".

Mnogo zajebani navijači. Definitivno najbrojnije frakcije među navijačima Crvene zvezde i Partizana. Nije se pametno kačiti sa njima jer su spremni da klub koji vole brane do poslednjeg kilobita. U narodu su poznatiji kao navijači iz fotelje. Kakvi kurčevi Alkatrazi, Zabranjeni, Anti Romi, Hijene, Kenjaj, BBRS i ostala buranija, samo Serveri i Tastature drže banku kada je navijanje u pitanju.

Međutim, kao za sve u životu, tako i u ovom slučaju postoji ono ''ali''. Dok gore nabrojane grupe odlaze na stadione i u hale (da l' zbog ljubavi prema klubu il' za pare nije važno) i bodre klub za koji navijaju, Serveri i Tastature su ljudi gospodskih manira. Na fudbalsku utakmicu klubova koje podržavaju većina njih u životu nije bila, a kada se radi o sportovima u zatvorenom prostoru, tu su najverovatnije češći posetioci (jer u zatvorenom je ipak toplije, oko toga valjda možemo da se složimo). Iako ih sportski objekti vide retko ili nikad, to ih ne sprečava da objašnjavaju ko je koga i gde prebio, oteo zastavu, ko je pandurima u nekoj imaginarnoj tuči više jebao majku.

Za razliku od već poznatih navijačkih grupa kod kojih postoji izraziti vođa kome pripada šipka, kod spomenute dve jasnog vođe nema. Navijaju stihijski i kao varvari na Rim napadaju pristalice suprotnog tabora širom virtuelnog sveta. Mora se priznati da nema previše međusobnog vređanja jer ih jebu administratori sajtova na kojima obitavaju, zbog čega proklinju dan kada su postali deo tih navijačkih grupa. A posle kažu da na netu vlada sloboda.

Za priče sa zapadne strane starijih navijača, među kojima su najčešće upravo njihovi roditelji jednostavno nemaju vremena. U ostalom i zašto bi, za klub navijaju samo preko neta, a oko toga im matorci i ne mogu reći ništa pametno jer nemaju iskustva sa internet ratovanjem protiv navijača suprotnog tabora. Ipak su oni ljudi navikli da budu na licu mesta kada njihov klub igra, a ne da šilje kurac na kompjuteru i izigravaju huligane.

Kulturniji način da igrač kaže jebe mi se. Prava kulijana. Živeti život u laganeze stilu. Moto iskusnih šmekera koji znaju da stvari kad tad same legnu na mesto. Naravno, koliki god da si Bogotac, moraš da imaš i neku vezu.

U filmovima, rečenica kojom se Ketrin obraća Džejmsu nakon što sazna da njen voljeni zapravo vodi dvostruki život.
U stvarnom životu, rečenica kojom je na hiperbolističan način propraćeno ime lika koji slaže kad zine, nakon opširnog sviranja kurcu od strane dotičnog.

Легендарни румунски фудбалер и клупски колега Жилими Вићгла. Највише је волео да товари супарнике на пешчаној подлози, као што му и само презиме каже.
Иако је стар преко 40 година, и даље добро игра, убацује се у простор и ради клизеће стартове. Погодан је и за подјебавање немача појма у спорту, а још бољи за обарање неког авиона.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Rečenica od koje nam obavezno preskoči srce bez obzira na to ko nam ju je uputio. Glavni zajeb leži u činjenici da obično ništa epohalno nije u pitanju pa se bezveze iscimamo.