Ово неко трик питање, а?
Зар није очигледно? Оно - митоза, мејоза, настављање лозе, огњиште, сећање на прадедину споменицу, патријотизам, небески народ, пензиони фонд, још мало огњишта? Добро то, то је по дифолту, мајка му стара. Али, има још тако пуно "за", мање сакралног карактера, да човек просто пожели да залиху кондома напуни водом и промптно пофрља на пролазнике. И баци се на посао. Како који посао? Еее, ово је последњи пут да ти показујем.

- Сам назив (тата, ћале, отац, ћаћа) јебе маме. Буквално, фигуративно, како год. Моћно је. Плодни папе, машина за производњу потомства. Ћале си. Легенда си. Родитељ. Тата-мата. Творац. Боготац! Маћори. Аутор.

- Можеш да немилосрдно патишпањишеш уоколо и изиграваш фацу, нарочито ако ниси матор. Као: "Јеботе, што је скочио педеве. А баш ми ћера јутрос каже 'Тата, можемо ли да купимо хрчка'". И онда сви као "Имаш дете?" "Ма, да" - одговараш на кулијанском наречју, "ја то онако успут, то ти је ништа. А возим и голфа тројку, тјунован, шампањ боја".

- Пред женским светом си цар. Падају на то: пажљив си, родитељ тааако сwатког детенцета. Види му сааамо распар чарапице... Упамти: "бући-бући дете" лако прелази у "бући-бући вршњак". Обавезно опет помени голфа.(Жено, ако читаш ово, не настављај, шалио сам се... Јесте, глупо је, да жао ми је, знам - на каучу... Е, пази сад, читаоче, 'начи све је сува истина! Настављај.)

- Можеш да се под плаштом детета провучеш за милион ствари.
Клопаш све редом, шатро да пробаш, па да провериш рок, па не може оно, болеће га тииииба. Легитимни Чоколешник, ало! Први новогодишњи пакет је твој, нарочито ако је беба рођена крајем године! Јер тада не може из њега ништа да хаса (евентуално му дај да глође кутије, згодно је за прве зубе). А и касније се уграђујеш онако момачки, ко Ђинкић у приватизацију.

- Игрице, цртани. То је посебан одељак. Ти им само помажеш. Ти испробаваш. Ти само прелазиш неки тежак ниво, скењаваш боса, јер мора да се искомбинује пет раштрканих тастера плус скрол на мишу. И играш, жртвујеш се - шта ко може да ти каже. Исто и за цртане. Сад можеш до миле воље да турираш све: од Блуфонаца до Бетмена. Глуми ту колатералну штету, а овамо пуца ти стојан.

Има још тога онолико, али сконтао си ваљда срж, носачу мошница, сапатниче по полу. Зајебавај се док можеш, а после... Па, наставићеш да се зајебаваш, дакако. Ћале.

Чачанска урбана легенда о добрим бековима који су потекли из КК Борац или КК Железничар, још је Крешо ономад говорио да му дате бека из Чачка и центра из лепе наше Далмације и три грабова пања и он ће освојити првенство Југославије, али оне праве.
Све је почело од неуморних неимара који су покарај свете реке Мораве, у овом случају западне, пази подвлачим, саградили халу која важи за једну од најнесигурнијих за гостујући тим, уз константу репресију чачанских шутера који убацују лопту у кош као у кацу. Многи су долазили да умоче руку у Мораву, чак је и Човке, случајно, узео Борац за своју филијалу, да покуша свог патуљка да умаче у Мораву, као они Грци у својим митовима, али мало је омануо, изгледа да је сина држао за руке док га је умакао у воду и испаде да се његова игра своди на трчање и ништа више. Но, када ни то није помогло он је покушао да умочи своју главу у Мораву, али не иде па не иде, то је очигледно само криминалцу Желимиру успело.
Још се прича да је Радмило Мишовић приликом скок шута био 3- 4 секунде у ваздуху, противник пада, а Радмило сипа ко за ограду. Колонада шутера је изгледа редовно умакала руку у Мораву и трпала на овим просторима, чак се говори да су неки тражили пелцер руке од појединаца.

Stil (lat. stilus — naprava za pisanje) je način izražavanja, kojeg karakterišu sve osobine po kojima se razlikuje od ostalih - najjednostavnije, ono po čemu te prepoznaju.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

Чаролија уметничког стваралаштва. Овде велики маг драме Синиша Павић на суптилан, истанчан начин увлачи своје јунаке у конфликт, где долази до невероватног преокрета у дијалогу, уз помоћ само два лаконска питања: "који?" или "какав?". Ове речи, захваљујући карактеристичној ретардираности ликова, бивају окидач фрустрације јунака коме су упућене, и тако једним сасвим спонтаним, волшебним током долази до кулминације у радњи.

Gej. Ukoliko ste onako građanin sveta pa volite taj izraz.
Peder. Ukoliko ste ponosni stanovnik brdovitog Balkana.
Lik koji voli da se spava u guzu na jeziku onih prvih.
Lik koji voli da se šuri u plinaru na jeziku ovih drugih.
Kako god da okreneš isto ti se 'vata.
Izraz je počeo da se koristi najviše posle filma Gospodar Prstenova, posle kog se i omasovio žanr epske fantastike i mase su prvi put videle kako izgledaju vilenjaci.
Plavi, nežne kože, flafičasti, feminizirani, baršunasti, gipki, ženskasti i koliko god da u nekoj sceni filma vilenjak surovo ubija horde neprijatelja, opet nekako sve to deluje pederski ili ako hoćete, gej i stvarno deluje kao fantastika.
Uvek kada se pojavi vilenjak u sceni nekako ga je lakše zamisliti kako vozi rolere nego kako tamani horde neprijatelja, a kada bi se dva muška vilenjaka poljubila, delovalo bi kao lezbo film.
Baš gej rasa.

Koliko god menjali odeću i političke stavove, koliko god se u svojim ništa-niko-hermetiko nadfilozofskim mislima kretali od veze između Kontovog pozitivizma i Marksovog Kapitala do Ruške Jakić i Kreacionizma, nikad ne menjaju svoj broj. Jok to. Akademski apsolventi kao krem našeg društva obogaljen greškama sistema su decenijama jedna mrtva konstanta.

Da pojasnim.
Akademski apsolvent obično ima jedno od onih pevljivih imena koja se daju moćnim rendžerima, likovima gej romana s početka dvadesetog veka, satanističkim aktivistima i narodnjacima-anonimusima sa stajlingom Lorda od Grejstoka u civilu (Damjan, Marijan, Adrijan). AA ove godine puni trideset, kao i sledeće. Iako je za 10+ godina studiranja potpuno apsolvirao osnove svog smera, tektonske geodezije, zbog teškog položaja u društvu i skorašnjeg kraha bliskoistočne berze još nije izašao na kraj sa tih desetak ispita. Ali planira da se posveti tome odmah posle sledećih izbora, na kojima će aktivno volontirati.

AA ima problem. On u sebi nosi iskonsku ideju, uberideju, esenciju idejstva(!), kako da svet učini boljim mestom, ali zbog malograđanske sredine i zastarelih shvatanja vladajućeg mentaliteta, nikako ne dobija sredstva da pokrene dotad neviđenu kulturološku revoluciju. Misliš da će te smoriti pričom o struci? Varaš se. To neće ni pomenuti. Nikad. Ako uđeš u vrzino kolo razgovora sa akademskim apsolventom, vrlo brzo ćeš, o, nedužni slušaoče, saznati ime svakog od masona koji stoji iza svega u šta veruješ. Pored toga ćeš naučiti dosta i o pravilnoj ishrani, klimi Ostrvske Republike Nauru i vrstama sira. Ispričaće ti pola diskografije jedinog benda koji je ikada znao da svira i koji se raspao početkom osamdesetih u Zakavkazju, gde je i osnovan, kao i spisak industrijskih proizvoda koji su paravan za najraznolikije lobističke andrkavr kampanje.

Nego, da vidimo šta još, pored šmekerskog osmeha i citata s Diskaverija, krasi našeg junaka.

Pod smelom pretpostavkom da pesnici "svi u stvari samo jedu govna" i tek rekombinuju inače smisleni sled reči do latentne neprepoznatljivosti, a u cilju prožimanja teksta nekakvom ekstraterestrijalnog mistikom drevnih asirskih zapisa u kamenu, ’90-ih godina u leksikonima i spomenarima danas punoletnog zilja rođeno je SMS pesništvo.

Sociolozi ističu da za uzrokom valja tragati u počecima Top-Shop ere i implantacije ideje Sve možete sami i od kuće. Mentalno izazvani pesnik danas za sebe skromno kaže da je samo medij, a za silu tvrdi da se koreni u Dr. Iggy-u.

Суптилан начин да питамо саговорника да ли је дерпе. За разлику од Сеге, која је шаком и капом објављивала игре у којима су пуцале кости, крв и лимфа шикљале на све стране, а понекад богами севнула и по која сисица или пак батак, Нинтендо се оријентисао на фемили френдли издања у којима играч контролише гадне, мале, пуфнасте, асексуалне креатуре које скакућу по геј облацима и сакупљају геј звездице и деле шећерну вуну са својим геј другарима и немају кичму. Због недовољног излагања насиљу и осталим кул, тестостероном набијеним садржајима у раној младости, клинци одрасли са Нинтендовим гејмпедима у рукама у знатном броју случајева развили су склоност ка читању књига у издању Самиздата Б92, слушању прогресивног хауса, шурењу у плинару и похађању Прве београдске гимназије.

Педерске пословне потезе компаније Нинтендо, предвођене косооким хибридом императора Палпатина и Миње Суботе, Шигеруом Мијамотом, кићење туђим, пре свега Сегиним, перјем, крађу патената и остале корпоративне свињарије не вреди ни спомињати. Свој геј имиџ, који је марљиво градио деценијама и на којем би му позавидео чак и онај плави фегет из групе 187, Нинтендо је задржао до данашњег дана, производећи конзоле као што су Wii, NDS и недавно најављени Wii U, за који се верује да ће бити толико геј да ће обрнути поларитет магнетног поља Земље и довести до масовног помора ајкула.

Tip iz kladionice koji na svaki rezultat, gol, koš, crveni, na sve moguće i nemoguće viče "znao sam".
Još ga zovu i prorok.

(Ovaj izraz sam stotinu puta čuo od svog druga A. Svaki put kad bi ga neko pitao o devojkama on je za sebe govorio: „Ma, ja sam Veselin.“ Izraz je pokupio u nekoj emisiji Laneta Gutovića, a ja za priču znam iz druge ruke...)

Veselin je, kako je on to objasnio, neugledno konjče bez pedigrea koje puštaju da odradi romantični deo, tj. predigru, da „ uveseli“ nezainteresovanu ždrebicu i spremi je za parenje. Onda, kada treba da dođe do akcije, puste rasnog pastuva, a Veselin ostaje sam sa svojim bolom u duši (i u preponama, verovatno).

Neretko se dešava da momak pikira devojku koja je jako povučena, ili hladna štreberka koju momci naizgled uopšte ne interesuju. Ona ga naravno odbije kao navalentnog i dosadnog, ali sada, sa probuđenom seksualnošću, sigurna u sebe i svoje kvalitete, za kratko vreme pronalazi drugog, frajera koji joj se dosada činio nedostupnim. To je benigni slučaj Veselina i normalna pojava.

Mnogo je gori slučaj (a dešava se češće nego što se u to veruje), kada devojka ne odbija momka, već je itekako zainteresovana, a momak se smota, bilo zbog nesigurnosti u sebe, bilo zato što devojku smatra polubožanskom sveticom koje on nije dostojan, bilo zato što od ljubavi očekuje previše ili što ni sam ne zna šta ’oće, ili od svega toga pomalo.
Tu se flert i platonska ljubav završe tako što devojku pokupi neko treći ko je ne smatra sveticom, najčešće pastuv koji ih je promenio dosta, pa mu ni ova ništa ne znači. Veselin je poslužio svrsi, pa mu ostaju bol u duši i pornići na internetu i „Moja je pesma lagana“ od „Valjka“ .

Teško je opisati Dejču jer njegova trenutna datost jeste samo krhotina njegove suštine. Fizički levitira između nedočekanog keca na Oldam i popijene gajbe Jelena, ali se pod tim licem sporednog glumca krije Dejčino sve. Onih koji bi posvedočili njegove priče više nema, ili ih barem nema tu, između kladionice i dragstora. Neki njegovi pajtaši sa radnih akcija i onog leta na Braču davno su dograbili fotelje, drugi su netraženo zaradili mravlju ogrlicu. Dejča nije grizao za foteljom niti su mravi grizli za njim. On je jednostavno tu oduvek, dok okolo deca rastu, a sve se menja.

Čak je i lokalna kafana dobila fasadu boje kajsije kad je gazda onomad postao odbornik ispred Stranke srpskog jedinstva. Dejči nova fasada ne treba, njegov par mokasina ga nosi svuda gde mora da bude. Njegova pojava je neminovnost, njegova sećanja propoved za sve koji hoće da čuju. Dejča je pre četres i kusur bio najbrže levo krilo Međuopštinske lige „Mlava“, njegovi prodori bejahu nerešivi rebus za bekove i oružje za krađu uzdaha jedne krupnooke Milenije Anđelić. Ko stvarno čuje, zna šta Dejča priča.

Retki, međutim, imaju vremena za istoriju jednog Dejče, za njegovu hegelovski glomaznu teoriju svega. Od njega traže današnjicu i sutrašnjicu, kao da Dejči sati, dani i godine nešto znače. Ima on i za takve fiks na Hafnarfjordur, masni vic ili političku govoranciju. Svoju bit tada sklanja daleko ispod dna navrnute flaše, dok obija cipele u trouglu na čijem je kraju Željin stadion.

Kao što su pravi karipski pirati imali svoje zlatno doba krajem XVII veka, tako su i srpski pirati imali zlatno doba krajem XX, u periodu poznatom i kao „ispred SKC-a".

I dok „zlatno“ u dobu Crnobradog potiče od silnog blaga zveknutog od mučenih Inka i Acteka, za SKC je zlatna bila boja diskova koji su se u stotinama hiljada rojili po kutijama i štandovima od raskrsnice do ulaza u parkić. Kao jedini razuman izbor za sve Beograđane željne muzike tokom buđavih devedesetih, te stoga prećutno tolerisan od strane snaga reda i mira, SKC je u doba pre neta i MPtrojki bio naizgled nepresušan izvor svakolikih žanrova i tipova izvođača, od Džeja pa do Napalm Deatha.

U delovanju ove beogradske Tortuge jasno se mogu izdvojiti dva perioda: prvi, duži, kada friteze za diskove nije mogao da ima baš svaki mulac pa su dominirali uvozni pirati, pre svega „bugari“, a onda sve masovnije i „kinezi“; i drugi, koji se protegao i u XXI vek, kada je zahvaljujući ranom netu počelo da se pojavljuje sve više domaće „produkcije“.

Ipak, kao pravo zlatno doba uvek će ostati upamćene one rane godine, kada su Bugari kapirali engleski otprilike koliko i Kinezi, što je rezultiralo u hilerijas misspelinzima izvođača, naziva albuma i pesama na omotima ili na samim diskovima. Tako je tada sluđeni ljubitelj muzike ispred SKC-a mogao da nađe neprocenjiva kolekcionarska blaga kao što su:

PEABL JAM, „Ten“ – kapiram da je to zbog šaka koje na omotu delimično zaklanjaju R u PEARL, ali je objektivno i zato što Kineze toliko savršeno zabole kurac za ta naša slova, pa ima ih samo tridesetak, normalno da sva liče jedno na drugo.

Guys N Roses – a plus je na „Use Your Illusion II“ jedna od pesama bila „You Could be Nine“. E, mogla si, al nisi...

Eric Clayton - ne znam šta im je toliko zapinjalo s tim Y, ali jebiga, Kinezi. A zipa ovo – „Sayla“!

Bad Religion – „Suffer“ je u ingenioznoj dekonstrukciji bugarske škole postao „Supper“. A jebiga, nije da nije tačno: Masses of humanity have always had to SUPPER!

ON X, prvi album jebemliga kako se zvao – ovome se mora priznati određena aura kuloće, mada nikada nisam kapirao da li je ovo bio prost propust jednog slova ili nešto drugo, u svakom slučaju rezultat je prilikom čitanja isti kao pravi naziv grupe Onyx.

Soundgarden: „SUPERНИКИОМИ“ – ahahaha UNKNOWN piše naopako ahahaha NIKIOMI uhuhu nije mi dobro аrghahaha zovite hitnu

ШИКIN PARK – opet zbun sirotog pirata pred ortografskom pošalicom dizajnera omota, ali za ove mi je uvek bilo krivo što se ne zovu tako. Šikin Park! Nekako je ono, boli nas kurac, mi smo Šikin Park, možda smo Koreanac, možda smo narodnjaci, možda novi projekat Trenta Reznora.

Ракијски комплимент.
Одеш негде у госте, звоно, изување, цоке-цоке-цоке, "Јесте стигли?", перјане јакне све једна преко друге на кревету у спаваћој или на чивилуку док не направе прав угао, бубњара еманира топлоту, "Да поседамо", "Јесте за нешто жестоко?", "Вала може", "Ово је моја, да видиш што иде уз пршуту", "Да пробамо", плоп, кло-кло-кло-кло-кло-кло, кло-кло-кло-кло-кло-кло, кло-кло-кло-кло-кло-кло, запуш, "Ево изволте", "Фала", ексирање...
...ракија клизи до желуца и експлодира, талас врућине се диже и удара у чело из ког избија 'ладан зној, долази до кратког споја те поремећаја можданих синапси, па хоћеш да се почешеш а оно прднеш, неко те прекорно погледа али то више није твоја жена него четири Драгане Мирковић, машу прстима на чијим врховима у сребрним оделима плешу валцер Неле Карајлић и Алан Чумак на тактове "Девојке из града" Елтона Џона, простор иза почиње да светли и ето га Краљевићу Марко, носи мираз од сувога злата да ти стару мајку гледа која наилази ока бистра, важнија је од Глорије Павковић и Небојше са њом заједно. Одозго долеће златомуда вила и свима подари по качицу сјеничког кајмака и вруће проје и запева, па чак и за појас задене. И таман да кренеш путем од жуте цигле, где цвета лимун жут, у сусрет Џуди Гарланд у мрежастој мајици и са зечјим репом из дупета у дугиним бојама кад...

Nova muzička senzacija među domaćim hipsterima - taman dovoljno francuska da zvuči egzotično i originalno njihovim anglofono-uslovljenim ušima, taman dovoljno muzički bezmuda i poetski predvidljivo "šalalatralala, individua sam ja" da se proširi ovdašnjom sparušenom duhovnom pustoši kao požar kroz avgustovski malinjak.

Publika na koncertu Dejana Cukića.

Kada negde pukne vodovodna cev.