Комплимент за кување, увреда за све остале ствари.

Пиво под редним бројем 16.

Vozač autobusa.

Posledica otkopčanog šlica.

Svi na estradi seradi međusobno. Koja god bre baraba da progovori, odma je veliki drugar i prijatelj sa onom drugom barabom koju pominje. Pa dal je bre moguće? Dobro, osim možda Željka Šašića i Lukasa, jer mu ovaj oteo ženu, pa onda oni kažu moj bivši veliki drugar i prijatelj. I da, svi su oni pili s Tomom Zdravkovićem i baš njima je rekao neku tajnu iz života. Ove što su mlađi, njih je Toma ljluljuškao u krilu i davao im krišom pivo pa su i oni izrasli u boemčine ovake, velike drugare i šarmere. Da, i šarmere jer svi su stari šarmeri, a jedinica šarma je jedan Era (1€), pošto im je on najšarmantniji, odnosno najveća budala.

Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

Доказ који се не побија. Шарао си, магарче, крвави ти зуби. И пао си на тако јефтину финту, обукао светлу шуљу, она имала јарко ултра-љубичасти руж, па баш нашла по кошуљи да те љуби, поред толике главурде и осталих екстремитета, са нагласком на гениталије.
Ма 'де бре, то је неки лош сценариста филмова Џ продукције некад поставио као премису, и сад у сваком другом филму, шатро она пребира бели веш да не побоји, и као скапира његово неверство, није него.

Obezbeđivač u noćnom klubu koji vreba iz senke i uleće samo kad je najpotrebnije.

Poruka u boci, konkretna i vrlo jasna.

Крајско малтретирање на релацији старији мангуп-млади мајмун са тенденцијом да постане старији мангуп (овим се преображај убрзава). 90-их веома интезиван и популаран вид васпитавања деце из краја.

С обзиром на тешко стање друштва па тако и породице у којој су родитељи неретко били разведени, наркомани, алкоси, кримоси, отац на ратишту, мајка на Плавом мосту итд. па као такви нису имали времена да се посвете васпитавању своје деце, старији момци из краја су, осетивши потребу да замене родитеље, на себе преузели ову племениту дужност.

Наравно, њихова визија васпитаног детета није се увек подударала са оном коју су имали родитељи... али боље ишта него ништа.

Bilo kakva iznenadna, a snažna promena stanja, na bolje ili na gore, koja ne mora nužno da bude posledica primene fizičke sile iliti narodski rečeno pesnice u vugla, kao ni bilo kakve druge fizičke prirode. Bez dodira. Emotivno, psihički ili finansijski uglavnom.

Богови са Олипма се питају већ вековима: Ко ће најдуже издржати? Наставник, породица или ученик.

Честе су појаве кад (**најчешће**) мајка детета у ситуацији када много запне око домаћег задатка, контактира (**најчешће**) свог старијег сина који студира у оближњем граду. Све у циљу помагања, јер је по дифолту он то већ прошао. И претпоставка је да зна.

Много зрелији од времена када је похађао основну школу и мењао учионице као аутомеханичар карбуратор, старији син импровизује онако грубо, **по сељачки**, што би се рекло. Капира он одлично зашто је у песми Љубивоја Ршумовића "**миш добио грипчању, па је сео у џип и на крају доживео фрас кад је схватио да мачак оће да га сковитла**". Али како то објаснити детету од девет година?

Poslednja karta za pokušaj izvlačenja situacije muškarca uhvaćenog da zvera naokolo u guzliće i dojkice.

Fora u startu osuđena na propast, ali kad gineš već pred streljačkim vodom komandovanim ljutitom ženom, bar gini sa stilom, skini povez sa očiju, stavi cigar u usta i nasmej se. Znaš i sam da tu pomilovanja nema.

*Show must go on*, reče rahmetli Fredika Merkjuri, *show must go on*...

Najčešća sportska povreda onih koji karijeru provedu na klupi.

Signal nakon kojeg se munjevitom brzinom sklanjaju slatkiši sa stola.

Vrhunac neukusnog izdrkavanja i sinonim za nešto krajnje nepotrebno.

Iako nije prva nepotrebna stvar koju je ovaj čuveni proizvođač bižuterije ukrasio svojim šljaštećim kamenčićima koji kurcu ne vrede, ovo je ipak šampion nepotrebnosti i toliko grozno sve to izgleda, da mi je nejasno kako bre uopšte neko može da dođe na ideju ovo da kupi.

Ali nije samo to što je nepotrebno, već što obična WC šolja, u koju da pojasnim, ljudi seru i pišaju, sada košta deset puta skuplje od obične, a ti kristali niti su lepi, niti brišu dupe, jer bi verovatno stvarno bilo neugodno kristalima brisati dupe, niti puštaju vodu, niti eliminišu gasovite tekovine, posebno nužde broj dva, ma ništa ne rade. Stoje tu i šljašte bez ikakve potrebe. Na jebenoj WC šolji. Gde ljudi seru.

Pišem ovo kao upozorenje samom sebi. Najgori scenario.

Jutarnja kafka nije kafa, to je proces. Proces razmišljanja uz prvu, jutarnju kafu poslije neprespavane noći. Oluja riječi, pljusak rečenica i cijelih tekstova sa grmljavinom i flešbekovima. Milion pitanja. Nula odgovora. Nevidljivi sud. Osjećaj krivice iz apsolutno nepoznatog razloga. Preispitivanje soptvenih životnih grešaka koje to u početku nisu bile, bar nisu trebale da budu. Zbunjenost i nerazumjevanje sopstvene situacije. Kako je došlo do toga? Gdje sam pogriješio? Koji me je kurac natjerao da dignem kredit? Od kuda mi pravo da sjebem sopstveni život? Ko je mogao da zna da je ta fina, dobra cura koja je odgovarala i majci i drugovima bila samo faza u radjanju stoglave aždaje, gutačice plata i minimum sedam kredita?

Zašto me neko nije upozorio? Zašto sad svako jutro vidim ćaletovu sivu i umornu facu kako me pita jesam li dobro razmislio. Ne kontam kako to tad nisam čuo. Jebiga...

Svi su odjednom kadije. Svi bi da te tuže i najrigoroznije sude, pod refom kad tašta dodje na "par dana". Još te ponekad tast malo razumije ali zna se na čijoj je on strani. Kao i ja, kao i svaki drugi papučar.

Kafa je dobra. Gorča, jaka, miriše ko` na reklami. Ali na balkonu, jerbo se u kući ne puši. I onako ne pušim, ne smijem. Užasno joj smeta dim. Na balkonu sam iz navike, tako sam radio na početku dok se nije transformisala u gore pomenutog monstruma.
Lijepo je na balkonu. Nije mi muka, ne preznojavam se i nije me strah. Iracionalan strah da će u stan da upadnu ljudi u crnim odjelima da me vode na streljanje, kao džukelu lutalicu. Nekad me je strah, a nekad bi to volio, metak u čelo i dovidjento. Ipak, ne moraju to da budu ljudi u crnim odjelima. Napokon, kad popijem kafu i zatvorim balkonska vrata tu se negdje i probudi moja divna aždaja pa se onako tiho prodere iz vecea u kojem sere i naravno ne zatvara vrata. Tad mi se vrati strah, muka i preznojavanje i shvatim napokon da u stvari preživljavam egzekucije svako jutro!
I to u obliku jedne rečenice koju izgovara usrani, ženski insan. Obično nakon toga dolazi i pokoje pitanje, opet samom sebi.

"Ejj robe!! Znaš, nešto sam razmišljala!"
A upičkumater`nu.. Koliko para, jel` danas 10-ti? Kad deda dobija penziju?

Devojka sa viškom muških hormona. Fizički izgled i nije toliko bitan za naziv ali je obično malo masivnija. Ljulja. Bitno je ponašanje, stav, držanje. Rkulja kad hoda trese se zemlja. Imaš osećaj kad bi te stegla butinama da bi te prekinula preko struka. Jednom rečju žena zmaj. Ima je od svake ruke, domaćića jedanput, pere, čisti, cepa drva ali joj to ne smeta da u isto vreme bude i dama. Jedno je sigurno, oko seksa sa rkuljom nema šale, daš dukat da uđeš u kolo dva ti trebaju da izađeš.

Nadimak i prezime.

Tako su nekad iskusne pivopije zvali veliko (0.5l) pivo, kada su se pojavila ona mala "pederska 0.33l" piva.
Smrt zapadnim standardima živio stari format pive!