Зајебана радња. Опасна. Нарочито ако се скидате на суво.
Може да вам сјебе мозак горе од дроге, коцке, алкохола. Горе од било ког порока.
Ма горе него што би вам девојка сјебала мозак. Без да вам поклони сифилис.

Неко време сте уживали у пороку. Онако, баш скроз дојајно уживали.
Онда сте почели да се патите. Испочетка мало, па све више и више.
На крају патите к'о Исус.
Шта к'о Исус? К'о Добривоје Топаловић!
И решите да се скинете. На суво.

Првих два, три дана није вам ништа.
Имате неког малог црва у мозгу кога и не примећујете. Нешто вам фали, али боле вас, опуштено.
Кад оно курац међутим јок.
Четвртог дана црвић позвао друштво. Седељка.
Већ хоћете да срољате, да свратите у кладионицу, у кафану, да позовете девојку...
Седмог дана се црви напили, размножили и трче по вашој сивој маси. К'о на концерт за Нову Годину на градском тргу.
Шапућете нешто самом себи, а људи вас чудно гледају. Дође вам да се и ви напијете, да се напијете к'о дупе.
Петнаестог дана сви црви возе НФС. Пиче по вашој сјебаној сурутки а има их за Егзит, Гучу и Посело у пола 8, свих боја, укуса..надрогираних, пијаних, лудих, шабанских, чобанских...
Често мењате расположење, сваки секунд, смејете се, плачете, певате, кукате, урлате...
Двадесетог дана мозга више немате. Имате гомилу црва у дауну. Депресија.
Лежите као рањен кер и цвилите...само дим да повучем, само један спин на рулету, само да је видим...Распадате се као говно на киши. Патња због које сте решили да се скинете сад изгледа као дечија игра.
Након месец, месец и по, мислите да сте се скинули. Мислите.
Наставите живот не слутећи да зло чека иза угла да вас поново дохвати.

Ако пожелите да се вратите пороку, да направите рецидив, реците себи скидање.
Или напишите нешто. Нешто дугачко, што дуже.

Analno opštiti sa nekim.
Guziti.

Voditi rektalnu komunikaciju sa osobom ili wc šoljom, čučavcem, žbunom.
Izraz se najčešće koristi u intimnim erotskim druženjima ili homoseks, ubermačo mejlbonding susretima.

Kad nemaš sa kim da razmeniš svoje misli.

Кажемо некоме кад се не понаша примерено својим годинама, или не поседује одговарајуће психофизичке карактеристике за какву квалитетну јебаду. Такође, овом простом реченицом се некоме на, да се тако духовито изразим, врло имплицитан начин наговештава тужна истина, а то је да неће јебати.

Реченица која мушкарца приближава линији смрти услед шока, срчаног напада или нервног слома.
Реченица коју ће упутити драгана када неке ствари крену надоле или из неких других разлога, а која ће у мушкарцу произвести низ хаотичних мисли и идеја.
Ноћна мора једнима, другима најбољи пријатељ, сапутник у усамљеним ноћима.
Вибратор.

Vrhunsko božanstvo. Presvetli, predobri i brižni anđeo koji mane nema. Romantičan kao Željko Samardžić, jebač kao Fernando Kolunga. Kuhinjska spretnost Džejmija Olivera u kombinaciji sa šarmom Ivana Bosiljčića dok se upoznaje sa njenom majkom (Jao, kako sladak razmak međ' zubima ima).

On ne gleda finale Lige šampiona, on tad svoju dragu vodi u bioskop, pa posle na večeru. Ukoliko joj naravno sam ne spremi neki svoj specijalitet, u isto vreme svirajući joj klavir na uvce. Jeste, na uvce! I dok se ja nerviram zašto ovaj idiot opet maši prazan gol, a ova moja mi zvoca sa strane da joj pustim neku Šeherzadu (Jebao je Esad Plavi), on sa svojom dragom uživa u najboljem vinu koje je trenutno mogao priuštiti, poklanjajući joj narukvicu koju je toliko želela još otkad ju je prvi put videla u izlogu, dok su išli zajedno u šoping.

Ne treba zaboraviti da u po noći zna datum njenog rođenje, datum rođenja njene keve, ćala, babe (mnogo fina žena), sestre, kera Žuće, datum prvog sastanka, prvog poljupca, šta je tad nosila, izgovorila, nja, nja, nja...

Iskreno, ja njega nisam ni video. Odbijam da poverujem da ovakvo nešto postoji i da ima kurac.

Demonstracije na kojima su, kako sam zaključio iz priča starijih, postojali samo prvi redovi.

definisaću sutra

Nepogrešiv znak da osoba knjige nije ni prelistavala, a kamoli čitala. Ljigavi, potpuno nepotrebni crvić pored predloga u uskoj je vezi sa iskonskim strahom.

А не бити груб, не бити џибератор, бити нежан, а опет мужеван, али да умеш да јој лакираш нокте. Жене. Бића која држе Гинисов рекорд у Рубиковим коцкама.

"Буди мушко" је савет који ћеш чути од другара са балканским менталитетом, који налаже да на туђе проблеме постоје скроз очигледна и једноставна решења. Јако просто, уради то то то и то, шта је проблем сад? Све је то лепо другаре, али терај се у курац.

Негде између колотечине у коју сте упали и посећивања њене родбине у Малчи три пута недељно, осетиш да ти је висуљак у гаћама једина мушкост за коју можеш да се ухватиш. Буквално. Шта сада? "Лупи шаком о сто, маму јој размажену". Хвала другаре али терај се у курац још једаред.

Не смеш нагло мењати став, каква си онда то особа променљивих ставова? Ниси зрео, ниси за њу, ај здраво. Оне форе са мушким ускраћивањем секса, типа, гледај-како-и-мушко-то-уме, елемент изненађења? Ма дај. Никада их нећемо надјачати у психичкој борби, дурењу и причљивости. Не можеш да само пустиш, препуштање случају води у "ај здраво".
Компромис. Чуо си за то негде. Добра ствар, кажу. Она је спремна на то, наравно, али не иде то тако, ти не умеш. Напињеш.

Ако си до сада био Рос из Пријатеља, не можеш преко ноћи постати Чарли Шин.

jebanje, cepanje, grebanje, sisanje, karanje, kresanje, sexanje, prcanje, pušenje, lizanje, pamprčenje, talambasanje, kešanje, blajvanje, srkanje, guranje, ejaqliranje, dahtanje, guženje, krečenje, maženje, gaženje, heftanje, ... vodjenje ljubavi!

Srećnog li detinjstva. Nismo imali iksBoksove, Soni plejstejšne, Sege, Gejmbojeve... Jebo te, pa nismo imali ama baš ništa. Nismo gledali Naruta, Zmajevu kuglu, Nindža kornjače, Moćne rendžere, Duška Dugouška, Dizni crtaće... Doduše, ovi Dizni su tad počeli da se crtaju, ali džabe, kad nismo imali televizor. Tad smo terali kotur kroz ulicu, krali bostan, gađali se praćkom, igrali žmurke. Žmurke pogotovo kad je počeo Drugi svetski rat. Tad smo počeli i sa paljenjem žita. Bila je to luda igrarija.
Pa kad se setim Belke, moje prve ljubavi. Svako jutro mi je darivala čašu mleka. Kasnije smo je pojeli.
Hoću nazad svoje detinjstvo!

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe!
Korisna stvar.

Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Prvo-Smisao, inspiracija i autor onih pornićarskih slika u „Blicu“
Drugo-Smisao, smisao i smisao pesme „Naslednica“ gospođe Lepe Lukić
Treće-Žarko Obradović kao ministar prosvete (Zašto zaboga?!)

То је она врста комплекса више вредности од које пате девојчице/девојке/жене које отприлике од њихове пете године живота неко стартује у намери да их држи за руке/смува/љуби/јебе/јебе у рч (обљубљује) итд. Навикла да јој се мушкарци набацују и то ти је. Препознају се по афектираном и кучкастом понашању када им приђеш и по непрестаном помињању свога дечка, вођене логиком *Зашто ми овај прилази и прича са мном ако неће да ме стартује? Дај да га одјебем одмах.*

Пуши курац, у црквеном сленгу.

Јефтин покушај да не надркамо баш свакога.