Trejdmark. Ono po čemu te prepoznaju svi ljudi na ulici, u selu, gradu ili čak državi. Jedinstvenost.

Nastalo od znate već čijih naočara.

Cena, u dinarima.

Dva dana posle usrane manifestacije.

Doba kada prosečno srpsko dete dobije legalno pravo na sve što radi od trinaeste.

Titula koju je onomad dobio Vuk Karadžić, nakon što je doktorirao na jednom privatnom fakultetu u Beču.

Оно што студент енглеског језика и књижевности чује најмање 1789 пута у току студија, у разговору са дежурним мудросерима који су сви тако перспективни и успели у животу, па дају себи за право да те омаловажавају зато што се бавиш енглеским језиком, јер, јелте, данас га сви знају, а како и не би, кад постоје школе где се исти учи турбо-брзим темпом за 20 дана.

Boli ga kurac.Izabrao crvenu kuglicu.
Ja uzeo plavu...

Čovek kome je dozvoljeno da psuje po raznoraznim srpskim serverima, samo zato što program za cenzuru ne učitava neku vranjsku tipičnu psovku, za psovku...jer: ili je totalno loše gramatički napisana, ili je totalno nepoznata iznad reke Rasine.
Inače ovo je savršeni Monitor Šou za nekog ko gleda Vranjanca kanteraša kako igra tu istu igru. Jebi ga, volimo da smo seljaci.

*umesto Vranjanac, može i južnjak...

Nova, kožna lopta, koja se ljibomorno čuvala u detinjstvu, da je ne bi ogrebali, ili ne dao Bog probušili.

Totalna suprotnost od gumenjare koja je mogla da se pika i po trnju.

Мистериозни прашак из далеке земље који ласица и зец купују од веверице и конзумирају на журкама. Веверица је потрошила све паре са жиро рачуна, па мора јадна да се снађе да прехрани ситне веверичиће. Али авај! Зли Аца Лукас јаше џиновског лептира и прети да им отме кокос и националну тв фреквенцију!

Група ентузијаста сличних крикеташима из Маринкове Баре или карлингашима из Жедника. Шачица алтернативаца жељних пажње који су научили правила неког маргиналног спорта, направили савез и прогласили себе репрезентативцима.

Добар начин да се измузу паре из Олимпијског комитета или Министарства спорта.

Uzrok nepismenosti naše policije.

Radna motivacija prosečnog stanovnika Srbije.

Лептир који је истриповао да је Пирло.

Došao je i taj dan, jako tužan za mene. Završila se škola. Dok su drugari i drugarice iz odeljenja uveliko cepali sveske i knjige ja sam moje lagano pakovao u torbu da bih ih sačuvao za mlađu sestru...

*** - Profesorka, može li neko drugi da čita sastav, ovaj smara!
- Hranislave, prestani da ponižavaš Borivoja. Nastavi dete.***

Nakon dodele svedočanstva otišao sam sa porodicom na planinu Rtanj. Nismo imali para za more pa smo zato otišli tamo a i blizu je. Poneo sam i lektiru, čisto da mi ne bude dosadno. Pošto ću biti vukovac i moram da opravdam poverenje kod svih profesora, poneo sam i knjige za narednu godinu.

***- Khm, koja budala, hahaha.
- Je l' ga čuješ šta on čita? Pa, ko normalan nosi knjige, eeej bre?
- Zadnja klupa, TIŠINA!***

Raspust je prolazio baš kako ja volim. Mirno. Svako jutro, čim sunce izađe i obasja ovu čarobnu planinu, odlazio sam kuda su me noge nosile tražeći drvo i hlad gde mogu da sednem i uživam u čarima čitanja i učenja. Gutao sam svako slovo knjige koju sam poneo...
Jednog sunčanog popodneva, plavo nebo se odjednom obojilo u crno. Krenulo je da seva i grmi. Kapi kiše su počele da klize niz moje lice. Uplašio sam se. Setih se reči mog profesora fizike i brzo sam se uputio da nađem neko sklonište jer sam se dosta udaljio od kuće.
Naišao sam na pećinu i ...

*** - Ijaoooo, ako je ovo raspust onda...
- Ej, probudi se, gleda te profesorka.
- Boro, ako je to sve od raspusta, neka Vesna...
- Sad dolazi najbolji deo :đavolski osmeh:***

... krenuo sam da istražujem. Kako sam išao sve dublje i dublje, osetio sam jako čudan miris koji je bivao sve jači i jači. U jednom trenutku sam osetio neko blagostanje i smirenost. Nešto mi nije dalo mira i krenuh sve dalje i dalje.
Naišao sam na neka vrata. Malo mi je bilo čudno, otkud u pećini vrata i to drvena. Otvorio sam ih. Imao sam i šta da vidim. Skrivena fabrika opijata, suncetijebem. Onaj logo koji vidim, jebote pa o ovome sam gledao na dnevniku. Za ovom organizacijom se traga odavno. Gotovo, ubiće me! Odjednom sam se ukočio a ispred mene su se stvorile tri devojke. Gole, kao od majke rođene. Kakve sise i ribići. Dig'o mi se u roku od odma'.

***- Brate, budi se, ovo moraš da čuješ.***

Jedna od njih, crvenokosa, me je pitala, da li sam ja Borivoje. Odgovorio sam potvrdno. Sve tri su se nasmejale a ona sa najvećim sisama me je uhvatila za kitu i vodila ka direktorovoj kancelariji. Ušli smo. Glavni me je pogledao, izbuljio oči i glasno rekao: TI SI TAJ, dođi, padni mi na grudi i da te pošteno izljubim!!!
Izbalavi me čovek ni krivog ni dužnog i odvede me do glavne prostorije u kojoj se kuvalo nešto i reče: ''Ma, nema greške, ti si taj, Bora iz Sugubine. Je l' da?'' Potvrdio sam. '' Vidiš sine, meni je jedna ciganka iz Grabovaca rekla da će mi posao krenuti tek kad tebe upoznam. Ovim poslom se bavim već deset godina i ne ide mi loše. Pretpostavljam da znaš o čemu ti pričam!?'' Klimnuh glavom. ''E, vidiš, ovaj opijat koji godinama pravim ide super ali ipak mu nešto fali, nije to to. Marihuana, kokica, zeleni šampinjon ali opet nešto fali. Pogledaj ove papire i reci mi u čemu je problem a ja ću ti se odužiti domaćinski.''
Gledam papire, formule, materijal, aparaturu i odjednom mi je sinula ideja. ''TREBA TI ŽALFIJA!'' Odjednom je sve stalo. Zavladao je strašan muk. '' Pa, da, da bi ovo još više radilo a da ne peče grlo trebaju ti još dve izopropil grupe na polifenolni lanac molekula. To je to. Momak, idi naberi tri-čet'ri kila, ubaci i okreni na zabavu.''
Nakon pet i po sati kuvanja i konzumacije proizvoda od strane direktora, izašao je nov opijat na domaćem tržištu i u regionu. Krajem avgusta je počeo izvoz u Australiju i Ameriku.
Svakodnevno sam odlazio na moje ''tajno mesto'' pod izgovorom da učim. Roditelji nisu ništa sumnjali. Od svake prodaje sam imao 30% što je za jednog školarca bilo sasvim dovoljno. O, ribama da i ne pričam.

Jedva čekam prvi septembar. Znanje je ipak znanje.

***- Šta je bilo pičke, a? Ćutimo?***

Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.

Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.

Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.

Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.

Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.

Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.

Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.

Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- *Ponekad, mi stvarno ideš na kurac.* - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- *Jedi govna!*
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- *Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!*
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...

Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.

Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- **Isključi!**

Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- *Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...*

Da se navučem? Ma važi!

Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.

Bilo je to davno, prošle godine.
Moji drugari i ja smo bili u školi, a onda je škola prestala.
Mi nismo znali šta se dešava, penduza je odjednom pobegla na more, a totošarka je zabila glavu u zemlju kao noj i počela da kopa rudu, a ja nisam znao šta da radim pa sam pitao vozača zašto je škola prestala.
On je rekao da je raspust.
Ja sam uzeo moju klampezu i počeo da se hladim za raspust, to je doživljaj, a onda sam zvao moju devojku i ververicu da dođu da idemo kod penduze na more.
Devojka je rekala da ne može da ide jer pomaže drugu kinezu što ga menja robot koji seksa crnca u trećem razredu da uradi domaći zadatak, ona stalno laže nešto.
Jednom mi je rekla da je promenila presvlaku na njenom brmbrmćino, a u stvari je samo razmaglila letromvizor!
I tog puta je isto tvrdila da jaje na jaje kada se stavi i namaže smrt lepkom, ako penduza kine i pada sneg, onda je jaje koje se okreće mućak, a ono drugo jaje nije mućak ako se ne okrene, ali ako okrene jeste, nema pojma, samo laže lažovica!
Penduza je uzela jaje i mućak u dve ruke i pokušala da kine, ali nije uspela i razbila je mućak o totošarkinu glavu, bilo je mnogo smešno i svi su se smejali, a totošarka se naljutila i pokazala srednji prst. Ovaj pero.
Kada smo krenuli nazad, neki čika je tražio karte, mi smo se smejali jer je on bio kondukter, pa se on naljutio i pobegao da tera totošarku jer mu je rekla da mu ženu seksa crnac koji ima sina robota koji ide u treći razred, a alergičan je na smrt lepak.
Nije je uhvatio i ona se zadihana vratila u kupe i onda smo se svi smejali kako je pobegala, a ja sam je onda ogulio i pojeo.

Da li vam je poznat onaj trik sa kartama, kada mađioničar prođe brzo špilom i kaže da zapamtiš jednu kartu? Sad postoji fora, da on namesti da kako prolazi kroz špil, da se na jednoj karti zadrži jednu nanosekundu duže i na taj način on ustvari upravlja tvojim odabirom karte. I naravno uvek pogodi.

E sad zamislite letnji raspust kao špil karata. A mađioničar, e to je moj mozak. Kada sam video temu za takmičenje, prošao sam brzo kroz karte da vidim šta bi bilo najbolje da pišem. Primetio sam, da kad god prođem, da mi se jedan događaj, jedna karta konstantno duže zadržava u sivim ćelijama mozga. Nije nešto preterano, ali sigurno postoji neka dublja slika, koju moj mozak želi da mi pokaže, a koju ja još nisam video.

Moja karta je negde na sredini špila. Na sredini jula...

Naime, bio je lep, sunčani, bez oblaka, divni, lepršavi dan jula, kao i u svakoj priči. Ja sam stajao za tezgom i smarao se zato što prodaja i nije išla nešto tog dana. Upao sam u neka razmišljanja, kada sam primetijo dve pojave koje dolaze blizu tezgi. Bila su to dva skoro identična brata blizanci, koji su svirali za milostinju naroda. Čuo sam za njih i ranije, ali ih zaista nikada nisam video ni slušao.

Obojica su bili crnomanjasti, sa krupnim crnim očima i malko oborenom vilicom. Oči su bile takve da su licu davale neki tužan izgled. Mučenički. Lice im je oivičavala duga crna kosa, vezana u rep u visini ramena, dajući im još ubogiji izgled. Ali obojica su bili slatko nasmejana, onako detinje. Rekao sam da su skoro isti jer je jednom od njih, verovatno od rođenja, leva ruka bila tanja i suvlja od druge, a prsti koji su bili ukočeni su davali izled kašike.

Taj sa zakržljalom rukom je svirao lupajući u drvenu kutiju na kojoj je sedeo, a drugi je svirao na frulici.

Frulaš je dao znak i počeli su da sviraju...

Ako je klavir instrument srca, onda je frulica instrument duše. Visoki tonovi koje je proizvodila, zajedno sa zvukom bubnja u pozadini, kao da je budila ono neiskvareno u svima nama. Frulica kod tog dečka, siguran sam da je to ona na koju je mislio Mocart. Bila je čarobna. Ne bih previše da preterujem, ali zaista je zvučalo božanstveno. Zvuk se razlivao po trgu i rušio fasade užurbanih poslovnih ljudi, koji bi pomalo zastali i dali koji dinar. Kada sam ih gledao, pala mi je na pamet Aska, koja je radila ono što najbolje zna kako bi preživela.

Ali. Uvek postoji ali...

Znate priču o kravi koja da deset litara mleka, a zatim se ritne i sve to prospe. E to se tada dogodilo. S tim što me je krava usput i šutnula.

Nakon sat vremena sviranja, su prestali i počeli da se pakuju. Jedan od njih je uzeo one pare da pobroji. I po osmehu na njegovom licu rekao bih da je bio zadovoljan sumom koju su danas dobili. Biće im dovoljno da pregrme dan, pomislio sam. A onda sam video ovog drugog, koji je seo i izvadio nešto iz torbe. Izvadio je tablet, veličine mog jebenog monitora...

Izgleda da smo ipak mi ti koji su igrali kako ONI sviraju. A sviraju. Božanstveno.

I dalje nisam siguran zašto mi se ova karta stalno pojavljuje u glavi. Možda zato što sam verovao da ipak nisu svi ljudi pokvareni. Mislio sam da sam ih pročitao, a ustvari sam bio hipnotisan. Mislio sam da više ništa ne može da me iznenadi.

Možda i dalje postoji deo malog i naivnog deteta u meni koje ne veruje u zlo. Ali verujem da je i ono pobeglo tog dana.

Летњи распуст је можда највећа радост школараца. А и професора још више. Када календар неопажено пређе на другу половину јуна, сви дигну све четири у вис. Нема пропитивања, домаћих, учења, излазака до 2 и осталих забрана и граница. Све је отвворено као аутопут кроз Европску Унију.

Сећаћу се тог летовања и кад као пензионер будем пушио лулицу у старом олупаном чамцу на Сави. Прво летовање с друштвом је незаборавно лајферисање. И јесте било, али не баш у позитивном контексту. Пошао сам на пут са мојим друштвом и још пре поласка, крилатица летовања је смишљена. *''Идемо да пијемо, да јебемо, да се дрогирамо, купамо и ждеремо''*.
И где ћемо? Зна се. Грчка, Закинтос. Идемо у поход на луку у Јонском мору.

Пре мора су се неки ортаци набуџили, вредно вежбајући своје тело. Мене је болело уво, јер знао сам да нећу ништа јебати и нисам се трудио да набацим дефиницију. Изгледао сам ко офингер, као незрели осмак. Нисам имао ни трунке мишићне масе, само жиле.Први дани су најбоље прошли. Одлазили бисмо на плажу око три, пили пиво на плажи из ледених кибла, вечерали у различитим ресторанима. Потом смо одлазили у собе и утврђивали буџет са куповину пића. Опијали бисмо се доста касно, око пола један у собама, па смо одлазили у клабинге обучени у Бенетон и Зарине кошуље. Додуше не увек, зато што смо играли магарца у облику скок-шута у води. Онај који изгуби је облачио сандале са белим чарапама и одвратне мајице са шљокицама и костурским главама у клабинг. Свако вече смо стартовали рибе, што је био главни циљ летовања-јебати! До половине летовања, самопоуздање је расло, да би постепено почело да опада. И тих дана смо открили траву. Пробао сам сканк. Није било репрезентативно искуство, ниједном ме није дирнуло. Нисам га користио после зато што ми је био срање.
Повраћао нисам током целог летовања али свако вече сам био добрано пијан. Водка-енергетик-фанта је био еликсир младости који смо с уживањем пили.

И тако пијан, једно вече сам добио батине. Због рибе, филмски. Примицао се дан поласка, а ја сам иза себе имао 13 фејлова. Ниједном нисам успео, ваљда што сам носио наочаре и изгледао ко Хари Потер у петом наставку. Враћао сам се у собу сам, измучен гужвом и недостатком ваздуха у клубу. Група напаљених Грка је покушала да злоставља једну Српкињу на празној плажи док се враћала из клабинга. Хтео сам да изигравам Робин Худа и хероја улцие и притрчао да је одбраним. Једино што сам успео је било да опалим добар леви кроше главном сељаку. Онда сам завршио своју улогу. Добио сам посекотину од ножа по руци, неколико масница по телу, раздеротине по коленима и лактовима, поцепана уста и кратер испод ока. Грци су заборавили на ову девојку док су ме савијали од батина.

Пришла је нечујно док се море таласало на месечини и као Косовка девојка ставила ми главу у њено крило. Већ сам јој упрљао хаљину крвљу из носа. Видео сам јој лице и сузе. Одједном сам се насмејао. Била је опако лепа, баш мој стил. Имала је кестенасту браон косу која је падала преко ушију и увлачила се у велику плетеницу, крупне смеђе очи, танка уста, црвенило на образима, мали, прав нос. Флаша неког вискија се створила поред и цугнуо сам мало. ''Зашто си тако храбар, лудаче један?''
Муда су ми порасла. Што од шутирања у гениталије, што од самопоуздања. Знао сам да ћу да је смувам, или она мене, знао сам то. Иако ми то није била примаран циљ и уопште нисам размишљао о томе кад сам се супротставио напасницима, схватио сам да је ово нека космичка правда. Даница је била моја.
Поцепала је део хаљине и видала ми ране, бришући ми крв са фаце. Пукле су ми наочаре али сам је некако добро видео. Плакала је и обасипала ме страсним пољупцима у исто време. У себи сам се смејао и мислио на реакцију другара нолајфера кад се вратим у собу. Опет су фејловали сигурно, ништа нису смували а ја овако разбијен, јесам. Зајебаваћу их ко никад.

Остао сам на плажи до свитања са Даницом и појавио се у рано јутро у соби сам. Њу сам отпратио до њеног хотела а народ је успут гледао у мене као у наказу. Отворио сам врата собе. Они нису спавали. Частили су се колачима, пили вино и пиво, славили. Курчио сам се како сам претукао чету Грка и смувао девојку коју су хтели да силију. ''А ви сте и даље нолајферисали у клабингу хахахаха'', викао сам и смејао се што од бола, што од самопоуздања.
А онда су они пали у несвест. Ваљали су се, вриштали, кидали се од налета смеха. ''Ти си смуво, јадниче, а ми, мииии, ЈЕБАЛИ СМО!'' Показали су ми празне куртоне, слике тих риба сликаних телефоном док су се пресвлачиле на мом кревету. Наватали су пијане Крагујевчанке, које нису имале праг толеранције према момцима, смували их, довели у собу и одрадили. То ме је оборило. Пао сам...

И дан данас ме товаре за то, глупост што сам улетео у тучу у нади да ћу јебати. Није ми то био циљ али како објаснити. Нисам јебо' то лето, а они јесу. Морално нисам посустао и вођен системом ''Свакога дана, у сваком погледу, све више напредујем'', улазио сам поносно у проблеме као оно вече у Грке. Даницу сам виђао у Београду после, и оне батине су се исплатиле и више него што сам могао да претпоставим.