Napustiti ustaljene norme, krenuti od nule, tražiti odgovore, pa opet doći na početak. Doći na isto, ali ovaj put znati znanje i razumeti, a ne ponavljati k'o papagaj ono što je servirano, jer se tako valja. Steći pamet, a pritom ne biti ziceraš.

Све већи феномен модерног времена. Последњи бастион одбране ортодоксних пијандура, штипача меснатих гузова средовечних конобарица, самотњака и боема.
Место које је у широком луку избегавано од стране хипстер момчадије која се чешља на урбано, третира браду препаратима за негу косе, прави лајт-шоу блицем мобилног апарата док клабингује и даје Јована Цвијића за пиво од 0,3.
Женска чељад је пак згрожена масним стољњацима, заговњаним вецеима, ласцивним коментарима на рачун свог изгледа од стране задриглих гостију али превасходно чињеницом да су таговање и остали облици фејсбуковања отежани услед недостатка вајрлеса.
А и окле вајрлес у кафани у чији је једини комад технологије 21-ог века телевизор у боји са додатком телетекста? Свакако и више него довољно сложићете се, размажена клинчадија слободно нек се педерише по клабанама.

Sufiks Jutjub videoa njanjavih pesama koji čine plejliste badovinačkih učenica srednje trgovačke, odeljenje II-2, kćerki penzionisanih potporučnika armije SFRJ i prodavačica u radnji "Braco i sinovi". Pošto nije samo dovoljno imati naslov pesme i sadržaj iste da slušalac sam proceni da li je pesma kvlt ili ispljuv nekog Željka, treba i dokačiti neukusno nametljiv dopis.

Muzički bosanski lonac anadolskih ritmova, primesa kazumbe i načovidalovskog silovanja autotjuna. Nadsve lirski tanana muzika u spotu gde senzibilni baja sa nagruvanom sisom u bodi maji, blistavim zubnim navlakama i V-izrez slim-fit majicom, baršunasto hrapavim glasom testeriše srca vinjakom opijenih ljančesterki u Puma trendžama, koje, dok otvaraju drugu kutiju Jorka, padaju u trans sećajući se izgubljene bivše ljubavi, Cicana, semberskog apsolventa DIF-a u Novom Sadu godina osma.

Oh, predivne li numere muzičke.

Majica sa predubokim V- izrezom. Gejština servirana od strane gastosa za tili čas pustila je korene u domaćim klabanama i splavovima. Osim ljubavnog tepiha, gej izrez na izvolte stavlja celu mušku telesinu od podbratka do kurčevog putića.

Ношење у гроб ствари до којих нам је толико стало и баш никако нећемо другима да их уступимо.

Klavir tugaljivo svira. Saša korača i pati. Jarko-pederske pantalone, potpuno slepljene uz telo tugom, prate svaki njegov korak. Jedva hoda, gravitacija i emocija ratuju. Kroz providnu majicu dubokog izreza, onakvu kakvu bi rado dao devojci da obuče, ocrtavaju se nabrekle bradavice. I one pate. Saša zastaje.
* *
Klavir i dalje jeca, Sašu obuzima sve veća tuga, naviru uspomene, pokušava da zapeva. Ne ide. Bol je prejaka, iz njega izlaze zvuci nalik na dahtanje umorne džukele.
Domaćica kraj malog ekrana oseća taj bol. Prekida da zavija sarme. Sad i ona pati.
* *
Devojka sa malo godina i još manje odeće na sebi korača ka Saši. Ali i ona zastaje. Gleda levo desno, pući se. Kamera sada prelazi preko njenih skupljenih usana i ruku, koje šalju neku poruku samododirivanjem... Valjda i ona pati.
* *
Saša sada stoji na mostu. Nepomično. I pati. Emocije mu obaraju glavu, mora da zažmuri da izdrži.
* *
Otvara oči u kući kraj ormana koji odiše većom muževnošću nego on sam.
Grči čelo. Napeto je ponovo. Uzdiše. Davno zaboravljena ljubav. Propalo je. Jedina je vredela. Mogli su sve. Ali nisu, zato on sada pati.
Druge ribe mu se nude, a on ih ne odbija. Ima Saše za sve, ne bi dopustio da i one pate.
* *
Prilazi devojci iz spota. Ljube se i sećaju kako su zajedno bili srećni kada je on imao 20, a ona 10. Nisu znali šta imaju i zato sad oboje pate.
* *
Muzika je utihnula. Saša je kod mosta. Nije uspeo da pusti glas ni u ovom spotu. Ni u ovoj pesmi. Razmišlja da skoči.
Ipak će otići i večeras da se uništi od alkohola na nekom splavu. Učiniće nekoj devojci i imaće je (jer on ne jebe) cele noći, a onda će je poslati na taksi i snimiti spot o toj fazi lečenja patnje.
* *
Domaćica gleda, a suze se slivaju. Moli se Bogu da Saša ne skoči.
Njene molitve su uslišene. On je heroj. Eh, kad bi tako svi muškarci naučili da cene devojku koju su izgubili kao Sašica. On ne traži ručak svakog dana ko ovaj njen! Dala bi ona Sašici pičke, al' ne tek tako, već od srca, da ne bi više patio. Konačno bi uspeo da otpeva nešto!
* *
Nastavlja da zavija sarme...

Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.

Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.

Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.

A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa *...Eh, avaj!*

Poslednja karta za pokušaj izvlačenja situacije muškarca uhvaćenog da zvera naokolo u guzliće i dojkice.

Fora u startu osuđena na propast, ali kad gineš već pred streljačkim vodom komandovanim ljutitom ženom, bar gini sa stilom, skini povez sa očiju, stavi cigar u usta i nasmej se. Znaš i sam da tu pomilovanja nema.

*Show must go on*, reče rahmetli Fredika Merkjuri, *show must go on*...

Specijalistički pregled za sirotinju.

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.

Moj rođeni, bilo ti je to 'vako:

Krenem ti ja sa onim mojim malim rođakom, Milivojem, prošle godine da obiđem ćaću na VeMeA. Uvatili prevoz odavle, ženin ujak išo na nakav sajam, dovuko nas skroz do pred bolnicu. Ja da vidiš tamo čuda i uređaja! To su doktori, to su gospoda. A što su uljudni, to ti je tek za priču. Ovaj doktor što mi ćaću liječio, uze mi samo dvjesta evra. Kaeš ovi naši uzimaju pedeset? Uzimaju al' zato ništa i ne urade. Ne mereš ti to porediti. Ovaj je odradio svaki evro, ruke mu se pozlatile! Eno ćaće, kovrcnuo se, ko da nije onaj. Završi se posjeta, reko đe ćemo sad, Milivoje? Prvi autobus za Romaniju u tri sata po noći. Vidiš kako su se ljudi dosjetili da nam stave da ne moramo noćevati. Veli Milivoje - ajmo u nakav Čarli Braun, kae gledo na onim internatima, ima svakakog žemskinja. Šta ću, mali ga nije još umako, grota je da ga ne povedem.

Izišli mi na cestu da nađemo taksi, ne umijemo ti onim gradskim prevozom, ima onaj Pus-bus, kad ti priđe Milivoju nakav ćelo s plavim šalom, pita - Seljo, za kog navijaš? Čudim se ja kako mu pogodi prezime, kad veli Milivoje - Za Partizan! Jes vala, potvrđujem ja, đed mu je bio u četnicima, al' je i on navijo za Partizan. Tako svi u fameliji. Nasmija se ovaj, pa zovnu momke što su stajali malo poizdalje. Vidi se da je neki radan narod, svi sa lancima i sikirama. I kako prilaze, nama stade taksi, a oni ostaše pozdravljajući sa sikirama. Fina omladina. Jes da im ne valja što su ćelavi, al se vidi kućni odgoj.

A, što smo ti tek naišli na finog taksistu! Svega nas je do tog Čarli Brauna vozio sat vremena. Jes da smo pored jedne zgrade prolazili triput, al' to valjda tako treba. Naplati nam jedva četres evra i još veli da će nas sačekati dok se vratimo. Ljudina jedna. Ispred ulaza cura - nemaš im šta skinuti. Taman mi tamo da uniđemo kad iziđe jedan grmalj, veli - De si pošo, Tebrinjo? Pitam ja Milivoja ko je taj, veli on - brazilski fuzbaler, nosaju ga đeca po Sokocu na leđima. Zakoračim - kad ovaj kae da se ne mere bez cipila unići. Šta ćemo, vratimo se do taksija. Vidim ja, Milivoje se pokunjio. Nado se siroma da će noćas da ga zada. Kaem ja taksisti - vozi nas u park. Pita - U koji? Reko - znaš ti dobro u koji.

Stigosmo ti mi, odma' priđe jena. Pita - Će da radimo? Reko - Kolko para? Sto evra. Daj bona kakog popusta, nisi taksista. Malom prvi put, valja se. Viče - Nemoj da ti zovem svoga čoveka da ti on da popust po glavi. Kakav ti je to čoek, bogati, kad te pušta da se kurvaš. Pogledam ti ja bolje - Jes to ti, Jelo? Juče sam ti oca sreo, fali se kako učiš nake visoke škole u Beogradu. Nisam ja -veli, okrenu se i zaplaka se. A bila je ona, na moju mi dušu, samo joj je kosa bila plava. Pošto viđesmo da nam nema tamo selameta, produžismo na stanicu.

Na stanici, dok smo čekali da nas upuste, priđe mi nakav mrčo, oće vjetar da ga odnese. Kae - Torimau, ciba neku dindžu, treba mi za mić da se sredim. Vidim, ne zna naški, nesretnik, ko zna odakle ga je voda donijela, podam mu malo, valjda išće da pojede nešta. U tom dođe vozač, upušća nas unutra, te ti se mi povaljamo ko janjad po sećiji. Jedva su nas na Romaniji probudili da iziđemo.

Не синко, није ти то исто као сиромаштво. Сиромаштво је само финансијско стање које може бити проузроковано разним факторима на које човјек не може утицати. Чист дефицит новца, без кога у данашње вријеме не можеш. Нешто из чега се можеш извући радом, упорним трудом и јаком вољом. Не мораш се никада потпуно извући али битно је да се бориш, и свеједно ћеш га побиједити.

Биједа, то ти је нешто друго. То ти је оно хронично одсуство духа, полетности и менталне снаге које обузима човјека. То ти је порок, баш као и ова ракија. Једном када ти се увуче у кости и потекне крвотоком, готово га је немоће избацити. Паразит који се храни твојом енергијом и твојом душом, болно је унакажава. Знам, људи га мјешају са сиромаштвом јер најчешће долазе под руку, па те заједно, онако неимуног схрвају и униште.

На биједу се једноставно навикнеш. Предаш се ништавилу око себе, допустиш животу да се игра рингишпила са тобом, никада не улазећи у отворену борбу са својим демонима. Повучеш се без отпора, кривиш зле људе и гору судбини, кривиш живот. Тада те обхрва и сиромаштво, туга, несрећа.Тако синко, само уништиш најфиније дјелове себе, претвориш се у оног вјечитог незадовољника кога си до скора презирао. Дође старост, а ти јаднији него икад, са вагоном неиспуњених снова. Наравно да онда сви желе да се врате у прошлост, да живот скрену другим током. Али мало морген, онда то није живот већ научна фантастика...

Зато синко, устани сада и полети у живот, бори се до последње капи дамра и не дозволи да те обузме биједа. Никада не устукни ни пред чим, обухвати живот објема рукама и научи да побјеђујеш сам себе...

Conditio sine qua qua non.

Scena: predgrađe. Zatopljeni filter kamere, usporeni snimak. Mačka pretrčava užareni asfalt. Vintidž Mustang automobil prolazi cestom, u njemu dvojica likova isturenih laktova. Ne pričaju. Kamera lagano pomera fokus na šareno obučene ljude koji sede na pragovima. Oni su znojavi. Svima pantalone spale do pola guzice. Radni dan, a bleje, jebiga, da ne poveruješ kako se lepo živi od otimanja Nikon fotoaparata britanskim turistima kad se zagube u faveli. Nema debelih, nema bobuljičavih, ten im je uniformno kremast. Pozdravljaju klimanjem glave ove u automobilu. Znojavi su.

Prelaz kamere na pendžer mlade deve. Iz radničke porodice je, niža srednja klasa. Obučena je u majicu bez rukava i odsečene teksas pantalonice. Sise precizna trojka. Danas se potrefilo da ne volontira u crkvi kod oca Miguela, ne ide ni da prodaje cveće i ne skuplja pare za siročad iz čileanskog samostana. Ona se smara. Vruće joj je, i vrućina je tera na grešne misli. Steže brojanicu na grudi, moli se za održanje nevinosti katoličkog pičića. Sad dvojka je ipak u opticaju, sevanje u dvojku valjda ne spada pod jurizdikciju šokačkog Isusa. Znojava je.

Kadar na ulicu. Grupa iz kraja dolazi. Nabavili su i jednog Kineza. Tu su bubnjevi, radio kasetaš, gusle i vuvuzele. Bam, tras, decibeli basa lome zvučnike. Tempo ubrzava. Fastforward videa sa 14 na 24 frejmova. Tu je i on. *Papi*. Nosi maramu ispod šešira. Atlet majicu da istakne biceps, vidi se da je dečko radio na sebi, ali nije nagruvan k'o Dorian Jejts, jok, ne, to je od salse. Latino seksi, crn i mističan. I on je znojav. Oko vrata mu je ogrlica sa žetonom. Ukr’o od Cobeta kaiš sa gigantskom kopčom. Došao je da kobjasni neke stvari, znaš iz geta je, težak mu je život. I on repuje. I dok to radi, mlati rukom u kameru. Pantalone mu spadaju. Sreća pa ne mogu dalje od dubokih zeleno-ljubičastih patika sa ogromnim jezikom. Prelazak na refren, uzvlačenje pantalona. Opet priča u kameru i rukama preti snimatelju.

Oštar kadar nazad na malu. Ona je čula latino ritam, greh je nadvladao, krv je nečista. Kadar ruke koja steže brojanicu. Ah, fleška - Papi je tu! Silazi, trči. Opet 14 frejmova po sekundi. Baba uzela u ruke džoger i zabarikadirala hodnik da joj spreči put da se vidi sa Papijem. I baba je znojava. Gazi babu, baba leže, i baca poslednji pogled na ikonu Svetog Karmelita od Bogote. Babina ruka pada i brojanica ispada iz babine ruke na pod, dole je laminat, jebiga sirotinja. Pogled sa ulice na ulaz zgrade, mala istrčava, njegova bejbi je konačno sa njenim Papijem. Papi će noćas jebati, u oba slota. Dernek se nastavlja. Oh, kako su svi oni tako kul šareni, bezbrižni, puni nade, neispunjenih snova, a opet tako krimi i strastveni. I znojavi.

O, majku vam milosnu jebem, zar je problem kupiti običan glicerinski sapun, uniseks antiperspirant, običnu jednobojnu majicu, i neki polovan fen. U vr’ glave 20 evra, mala cena za veliku uslugu neidenja na kurac.

Ranac novopečenog prvačića, koji je težine omanjeg džaka brašna.

Окупљање вукајлијаша из Босне и Херцеговине.

Mreža koju posebno volim jer kad sam na njoj Novak Đoković mi zvoni na interfon i bole ga kurac i smara me da idemo da mrljamo koks iza arene i da plašimo babe na jacpi.

Лептир који је истриповао да је Пирло.

Па знам, брате, једноставно се пробудим и расположен сам. Напољу је сунчано, киша тим даном не пада. Укућани чаврљају од раног јутра, ни трага мрзовољи која их је пратила претходних дана. Ауто је упалио из прве, а и резервоар изгледа пунији. Свака песма на радију је моја омиљена, како ли само знају? Пуштају ме да се укључим у саобраћај. Није ни гужва. Јавља ми се и сисата џогерка. Добро, можда клима главом у ритму музике из слушалица, али одбијам да поверујем. Па петак је, побогу, што се не би јавила? Портир на послу не гледа пропусницу. Да зна српски, сигурно би ми запевао: ''...данас те нико неће дирати, мали''. Ни шеф се није обријао. Колега мења фирму, па му правимо пригодан испраћај.
- ''Желим ти све најбоље, Бред'', а мислим се: да ли се заиста тако зове? Ко га јебе, за кад ми треба? Петак је Бредли, терај се у курац, заболе ме што си нашао нови и плаћенији посао, да ли идеш на Бали у јануару и када ти ћерка полаже испит на флаути.

Састанци су опуштени, данас се важне одлуке не доносе.
- Какви су планови за викенд?, љубазно пита директор сектора.
- Чекај да претерам вечерас, контам, а кажем учтиво: ''Ах, знате како је, породичне обавезе, као и обично...'' Коњу, теби ћу да кажем да ћу пола суботе да мамурам, а од пола да кренем да се поправљам.

Иркиња је у тесном џинсу, а Индијка у кежуал мајици раздрљене крагне. Да, види се раздељак, а ја волим чоколаду. Џејн ће на паузи за ручак у паб, па ако сам расположен... Јок, ти си расположен, Џејн је бре прошле године појебала бармена у колд-руму на шес' степени целзијуса, налакћена на картонске гајбе мексичке Короне! Доста пре фајронта!
А исто је био петак, рек'о ми човек.

Ko nije pravi muškarac: Ne to nije osoba iz rubrika magazina Kosmo ili Džoj, taj mačo tip da depiliranim prsima koji plače na dok gleda srceparajuću scenu romantične komedije sa Meg Rajan, da bi posle uz sveće pred čin vođenja ljubavi recitovao pesme francuskih romantičara sa originalnim pariškim akcentom. Ne to nije osoba iz Mens Helt magazina, koja vaja trbušnjake vodeći se joga-dijet programima od 21 dan, dok na ruci ima švajcarski Roleks sat, kao dodatak stilu i imidžu stabilnog muškarca, nalik na servirani protopip muškosti iz visokobudžetnih reklama sa Antoniom Banderasem ili Džordžom Klunijem. Ne to nije neandertalna životinja koja vođena testosteronom pobuđenim instinktima iz malog mozga, ženku mlatne bukovom toljagom, pa je odvuče da je siluje u svojoj pećini sa enterijerom od stalaktita, i kamenom ocrtanim slikama sa motivima iz lova na bizone.

Ko jeste pravi muškarac: Pravi muškarac je nešto dosta bliže, kategorija koja je na ovim područijima bila široko zastupljena u dužem vremenskom periodu, nažalost sada ta vrsta muškaraca zamire polako. Pravog muškarca možete da vidite u slikama iz starih albuma iz sedamdesetih i osamdesetih godina iz bivše Juge. Veseo čovek, stabilan, odgovoran prema ženi i deci. Imao je žutog Fiću ili belu VW Bubu, obučen je bio u farmerke i teksas jaknu sa univerzalkama patikama. Odlužio je narodnu armiju, imao JNA tetovažu. Karao Slovenke, Slovakinje, Čehinje, Makedonke. (Šta je istina od ovih ljubavnih pohoda, a šta legenda, tu ne ulazim u analizu.) Zaposlio se u firmi, oženio se sa nasmejanom, lepom ženom, sa dugom kosom, jedrim butinama, koja je lepa bila i bez nekih dijeta iz časopisa i majmunskog pućenja usana. U slobodno vreme išao na fudbal sa prijateljima, za Prvi maj okretao prase uz gajbu piva. Nije se gledalo ko sluša rok a ko narodnjake, bitno je bilo da se raja veseli.
Pravi muškarac nikada nije veliki materijalista i karijerista jer dobro zna da materijalizam ubija dušu. Nikada ne vodi prosebno računa o izgledu, jer je stabilan i siguran u sebe. Ali, daleko od toga da je neuredan. Pravi muškarac je većinom preldžija. Žene je zavodio šalom, muvao ih je tako što je svirao gitaru sedeći na klupi u parku.

Takvog pamtim svog pokojnog starog. Takav otac nas je učio na ne budemo pička od čoveka, da muški podnosimo poraze. Kad nas siledžije u školi diraju, da ne plačemo, neko da im razbijemo pičku, da se borimo za sebe. Naučili su nas da odrastemo sa nekim vrednostima, znalo se kad igramo fudbal da se sklanjamo kad dođu stariji na igralište, znalo se šta je brak, da se koliko-toliko poštuju roditelji i neke druge ljudske vrednosti.