...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Obuća kao stvorena da izazove kurcšlus, kako u društvu, tako i u mozgu pojedinca suočenog sa njima. S jedne strane, to su klompe najobičnije i kao takvima im je sudski zabranjen prilazak registru kul stvari na bliže od 3 miliona neurona, te su zauvek osuđene na to da borave u istoj kategoriji kao karling, fotkanje koncerta, donošenje jabuke razrednoj i oni kurci oko vrata na kojima ti visi mobilni. S druge strane, kroksice su prva autentična obuća budućnosti, skroz proizvod 21. veka. Futuristički materijal. X. Potpuna fokusiranost na udobnost koju očekuju generacije stasale u patikama. X. Debilno ime smišljeno tako da bi bilo „brend“ i koje ih je nekako uprkos svim fundamentalnim silama prirode povezalo sa krokodilima, iako nikakva zdravorazumska veza ne postoji osim što su valjda prvo bile zelene. X. U praksi, susreću se na hipsterkama koje ih kombinuju sa mrežastim navlakušicama dozglobušicama i na muževima zaleđenih osmeha dan posle rođendana.

Karta koja mjenja sve ostale, može se koristiti i u gradskom prevozu.

Glasovna promena sa kojom se najčešće srećete u psovkama, iako verovatno niste svesni toga. Dva "U" se stapaju u jedan glas, koji se izgovara "produženo".

Kratak siže: u početku Gabrijela živi u štali, nema jednu nogu, gluva je, slepa, nepismena i siromašna. Nema za hranu pa mora da jede šljunak.
Posle 100 epizoda Gabrijela i vidi i čuje. U 120-toj epizodi izraste joj noga. U 150-toj epizodi postaje direktor banke.
U 250-toj epizodi dobija napad slepog creva, svi muskarci u seriji plaču. U 300-toj epizodi saznaje da ima oca, brata, majku, očuha, jetvru i svekrvu, i da su svi oni veoma bogati te je samim tim i ona bogata naslednica. Svi muskarci u seriji plaču. U 312-toj epizodi saznaje da joj je otac sam sebi brat blizanac a da joj je majka umrla čim se rodila. Svi plaču, naročito se u tome ističu muški likovi.
Dve epizode kasnije banka koju vodi bankrotira, svi je mrze, ona plače, svi u seriji plaču. Plače i režiser i scenarista i koscenarista.
Ta epopeja traje cirka 20 epizoda.
U 340 epizodi vraća se do štale u kojoj se rodila i tamo joj gatara kaže da ce imati sreće u životu. Plače Gabrijela, plače gatara, plaču svi muskarci u seriji, plače moja baba koja prati tu seriju, plačem i ja jer je Gabrijelu konačno krenulo.
Na kraju, posle 500 epizoda proročanstvo se ispuni, moja baba počinje da prati drugu špansku seriju u kojoj, na početku, Lusinda živi u štali, nema jednu nogu, gluva je i slepa...

Тотално кулирање, настаје при ребутовању мозга. Савршено игнорисање свега у околини. Упаљена само једна можда ћелија ради дисања.

Grupacija grlatih ljudi koji pevaju o povratku u rodno selo kod stare majke, a mole Boga da se nikada tamo ne vrate.

Ono što završiš u slobodnom vremenu dok studiraš ETF.

Ako ne znaš šta bi upisao posle srednje,
talentovan si, ali za više stvari odjednom i zajedno, a ti nikako da se odlučiš za jednu, a ako se odlučiš za jednu, dosadiće ti,
nisi bio neki đak, više su te interesovale stvari od kojih se živi, npr. mjuza, alkohol, ribe, alkohol, dobar provod, alkohol, klubovi, alkohol,
familija ti je legla na vrat da upišeš nešto, jer "naše dete mora da ima fakultet" ali da bude korisno npr."eto možeš medicinu" a ti em što nemaš prosek, em se onesvešćuješ pri pogledu na krv,
ako nemaš neke jasnije planove o budućnosti, a i koji će ti,
e, onda upišeš pravni.

Небо се отвара и несебично дарује! Зрак душевног просветљења пада нам на убога лица! Осећате ли како се горчина градског живота претапа у еликсир парасимпатикуса у котлу Ваше натмурене свакодневице? Осећате топлину? То се отчепљује тобоган ког су наслаге културне и материјалне корозије и чамотиња рутине одавно блокирале. А тај тобоган је пут ка нирвани, пут ка хедонистичкој оази, склониште од опште лелемудије и душманлука с којом имамо част да се дружимо на дневној бази.
Да поновим, небо се отвара и несебично дарује.

Дарује нам електронско-механичког месију, решење за одрпане нерве и жуљевите шаке: пречистача, не само ваздуха, већ и похабаног разума и ослабљеног духа. Он јонизује! Не само сићушне честице, него и саму нашу појаву. Кришом нам краде електрон из последње љуске личности и претвара нас у крајње позитивног непоколебљивог стоика сазданог од теста оптимизма. Ноћно светло кажете? Пре бих рекао свеприсутни светионик, дуго ксенонско светло на аутопуту ка избављењу, или чак скромни скелеџија преко Хадове реке.

Зар све ово у једном пакету?

Колико год невероватно звучало, истина је. Овакав склоп постоји и поносито се смешка са телевизијског екрана. Функционалност какве нема у три система Млечног пута. Чедо инжењера и индијанских врачева, проткано простошћу алпске чобанице, може бити Ваше за симболичну количину дуката, у четири једнаке месечне рате.

Та, зашто бисте се премишљали и ускратили себи портал ка димензији у којој сте Ви једини ковач и једини архе, једини узрок свега и једини циљ свега? Набавите јонизатор озонизатор ноћно светло и уздигните се на ниво старих Маја и свевидећег ока.

U početku izgleda kao festival nevidjenih razmera. Sjate se ljudi sa svih strana. Autoput zakrčen, zastave lepršaju na krovovima, prozorima i haubama automobila, sirene na sve strane. Na stadionu je već pripremljena navijačka koreografija kakvu nema nijedna reprezentacija. Sve je spremno za veliki spektakl i igrači polako izlaze na teren. Ceo stadion u bojama zastave Srbije peva himnu (ispisana je na poledjini papira od koreografije, za onog ko je ne zna). Zviždi se protivnicima jer su oni naši ljuti rivali. Euforija, utakmica decenije i praznik fudbala. Sve izgleda kao svetkovina dok ne počne sama utakmica:

Oduzeti svom klincu najnoviji CD Šake Polumente i olupati ga o astal, a malom zabraniti da sluša takvu muziku. Potom otići, naći Šaku i njega olupati o astal. I Dadu, ako slučajno naiđe. I sve u pičku materinu.

Javlja se da bi se ubila dosada kad te ubiju posle 20 sekundi od pocetka runde.

Устанеш у 7 сати како би одгледао Витеза Коју. Боли те паче за све, знаш да кад упалиш Тв нећеш гледати Тадића како сере, педере како се балаве и Ивана Ивановића како једе говна. Баба ти испржи кајгану..уфф како је тад кајгана добра била. Одеш до продавнице и за 5 динара купиш десетак турбо жваки, са којима правиш ненормално велике балоне. Ако је субота, у 10 сати укључиш Пинк и гледаш Бадија, пса кошаркаша. Заврши се Бади, а ти одеш код ортака да се играш кликерима, узмеш му два стакленца, ал изгубиш мермерца, ал нема везе, прошле недеље си му узео нафталинца. Онда одете код комшије и крадете му трешње, умажеш се као свиња, одеш кући, кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Укључиш РТС 1, одгледаш Срлета и Пајчета или Штрумфове, зависно од тога који је дан био. У пола 8 одгледаш Лаку ноћ децо, истушираш се и легнеш да спаваш.

Devojčice od 13 do 16 godina, koje se svaki vikend "ubiju" od dve đus-vodke i jednog piva i onda tako "pijane" kruže po diskoteci da bi ih što više ljudi videlo, pozdravljaju se sa svima koje poznaju, a neretko i sa onima koje ne poznaju, igraju u kavezima i 'vataju sa svakim dečkom koji im priđe. Čim dođu kući (dakle, oko 1h jer dotad su ih roditelji pustili u grad), na fejsbuk stavljaju status: "xaxa suoer je bilp wechrs", a sutradan, za svaki slučaj (ako neko nije shvatio da su se one "napile"): "Suntze me pr0budil0, a u glawi lo0dil0... Definitiwno wishe ne pijem!"

Osoba koja zastupa studentska prava, a pokušava da olakša život studenatima tokom studiranja, osim ako u međuvremenu nije zauzeta ispijanjem kafa sa asistentima, svečanim ručkovima sa profesorima i posećivanjem seminara kako bi svoj fakultet na što bolji način predstavio javnosti.

Osnovne karakteristike:
1. Posedovanje selektivnog sluha
2. Mogućnost pretvaranja dvoumljenja stidenata u troumljenje
3. Neposedovanje bilo kakvih informacija o oktobru 2, kompenzaciji i zamrzavanju godine
4. Sposobnost davanja zbunjujućih odgovora na jasno postavljena pitanja
5. Istančan osećaj za davanje neupotrebljivih informacija
6. Usavršena moć izgovaranja rečenica: Ne znam; Nisam siguran; To nije moja nadležnost itd.

Kao i sve, i naše svadbe se do nekih granica razlikuju od jevropskih.
Može se reći da su srpske proslave kao i srpski javni klozeti - SAMO ZA HRABRE.

Od sarme pojesti samo meso, a kupus odstraniti na ivicu tanjira.

Mesto gde se uspeh ne prašta, gde je ponos postao mana, a inat zaštitni znak. Mesto gde stari žive od sećanja, a mladi od danas do sutra. Mala zemlja koja se polako ali sigurno raspada po brdovitom balkanu: njen narod slep, a bogat sa dva pisma; zgažen sto puta, a i dalje se ne okreću jedni ka drugima, već protiv. Uporni da uče na svojim greškama.

Živi u ubeđenju da je ceo svet mrzi, iako dobra većina i ne zna gde je. Godinama "zamrznuta", koju su počeli da odkravljuju. Na aparatima živi od stare slave. "Samo sloga Srbina spasava" nije izmišljena jer smo složni - da je tako, taj slogan ni postojao ne bi.

Glavni grad Beograd - država u državi. Jug Srbije i dalje tužan. Na istom je i Kosmet, koji uz sav trud nije njen jer, nije zemlja čija je, neg' čije ovce pasu. Na severu Vojvodina koja polako diže ruke.

Mesto gde cveta lutrija, a kladionica je svaki treći lokal, odma' do banki, pekara i roštilja. Narod lenj, navika posle godina vladavine najvećeg "bravara", da se ništa ne radi a dobro živi. Iako toga više nema, a navika još je tu. I, uvek je tu "biće bolje sutra", nikada danas... i tako zauvek...