Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Svakodnevnica jednog narko bosa.

Sinonim za siledžiju i kontraša u svetu zemalja. On oko sebe uvek ima grupicu šlihtara koji će ga podržati u udaranju kontre i na kraju će svi stati na njegovu stranu. Kad Amerika nadje žrtvu i lupi mu kontru ceo se svet okrene protiv nje tako da žrtva postaje kontraš. Mada i kad je sam ako je u prilici podjebavaće dosta slabije od sebe.
Amerikanac ne voli ono što voli skoro ceo svet. Fudbal, njemačka auta, zdravu hranu, metrički sistem, frekvenciju od 50 Hz, višepartijski sistem i još mnogo toga. Ali, kao i svaki siledžija imaće podšku pojedinaca i šta god on uradio oni će to aminovati i aferimovati.

Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.

Neoborivi stepen jačine nečijeg nadimka. Većina poznanika ga zna samo po nadimku, niko nije siguran oko pravog imena.

Bajka kojom je majka uspavljivala malog Edipa.

Iritantne osobe koje ti se, dok ti nešto pričaju, toliko unesu u facu i pritom počnu da ti otvaraju i zatvaraju rajsfešlus na jakni, trenerci itd. U 99% slučajeva prestanem da slušam šta mi to priča i pitam se u sebi "Šta on to koji klinac radi?!"

Pripadnici onih generacija koji su sredinom 90-ih, za vreme restrikcija, bili klinci koji su večeri provodili uz sveće uglavnom igrajući karte.

Grupacija grlatih ljudi koji pevaju o povratku u rodno selo kod stare majke, a mole Boga da se nikada tamo ne vrate.

Čim zima zagudi, neko stalno nalepljuje papir sa čudnim natpisom na ulazna vrata od zgrade.
Kad god izlazim, ja ga skinem.

Najviši čin u srpskoj vojsci.

Fuzijom nemačke efikasnosti i ruske trajnosti po cenu izgleda nastala je serija nakaznih proizvoda sa izuzetnim vekom trajanja od kojih je najbizarniji primer plastični Trabant, i još uvek se mogu naći neki koji su uspešno odoleli zubu vremena (ali ne i svinjskim zubima). Danas se po fiokama mogu naći zarđali otvarači za konzerve ili flaše, noževi i druge alatke made in DDR koje funkcionišu mnogo bolje od nov-novcatih proizvoda iz topšopova.

Апсолутни слухиста.

Kućno skladište rezervnih sijalica.

Blato u hodniku za koje niko da prizna da ga je baš on uneo.

Модерна верзија хиљаду и једне ноћи. Послодавац дави, а ви будете удављени до изнемоглости.

Indijanka posle promene pola.

Lazar Milaković - Lazo Magistrala - poznati folk-underground zabavljač iz Trešnjara kod Kraljeva. Britkim stihovima, odgovarajućom muzikom i neponovljivim glasom ilustruje duh domaćeg proleterijata precizno k'o plaćeni ubica. Njegov humor je pravi seosko-šeretski, sa umerenim đilkoškim intervalima, a njegove pesme se najbolje slušaju u odgovarajućem ambijentu: "Autotransportovom" autobusu na liniji Kraljevo - Mataruška Banja ili Kraljevo - Vrnjačka Banja, ali i pri mešanju čvaraka.

Šef organizacije koja ima grane po celom svetu, sa sedištem u Italiji, čiji se članovi međusobno pomažu i protežiraju, njen vrhovni autroitet za koga bi već pomenuti članovi dali svoj život, a nije mafija.

Postklimakterična gospođa kojoj je neko rekao da je novinarka, a ona poverovala u to. Voditelj "kolažne" emisije, zapravo wannabe-celebrity showa, gde dovodi razne predratne (II svetski rat) slabo pokretljive gospodže i gospodu, ali i posećuje srpske emigrante iz istog perioda, preko kojih gleda da ulovi poneku slavnu ličnos' koje je redom odjebavaju.